Прочитајте беседу младог свештеника изговорену на обележавању стогодишњице ослобођења Старе Србије од отоманске тираније. Ваше Преосвештенство, високопреподобни и високопречасни оци, високопреподобна мати игуманијо ове свете обитељи са сестринством, уважена господо академици и професори, Господине председниче Друштва српских домаћина, чланови друштва, културно јавни посленици, драга браћо и сестре, помаже Бог! Сабрали смо се данас у овој древној светињи, и на овај недељни васкрсни дан, да прославимо својеврсно васкрсење српске слободе, које се неуморно ишчекивало скоро пет стотина година. Сабрали смо се пред гробом духовног оца српског народа, Светог Саве, који је сваком правом Србину био у свима невољама утеха, у свима тугама радост, у свима патњама сапатник, у свима гресима избавитељ, а

Најзначајнији јавни сведок савеза Католичке цркве и тито-комуниста је словеначки патриот и партизан Едвард Коцбек. Он је важнији човек за Титову заверу од агента Коминтерне Едварда Кардеља. Очигледно је да се у Србији и српском народу збива Југославија, као што се у Југославији збива Европа. Али ми не знамо шта се то збива, јер у ствари не знамо шта је Југославија ни шта Европа. Збуњеност у томе погледу открива се ових дана чак и кад о томе свему расправљају највиши стручњаци, па и академици. Збуњеност се показује најпре у томе што нисмо – и сви то признају! – очекивали све ово. Све смо то доживели као шок. Имали смо сасвим другачије представе и о Југославији и о Европи. Очигледно

Враћајући се прошле јесени са пута из Гламоча за Босански Петровац, прелазећи преко Оштреља и његових кривина, за име бањалучког бискупа Алфреда Пихлера (Алфред Пицхлер) сам први пут сазнао од једног сапутника. Од тог земљака, иначе заљубљеника у историју и балканску проблематику чух следеће: „И он је рођен овдје, на Оштрељу…“ Пробуђено интересовање за личност бањалучког бискупа отада није замирало. Истраживања су ме другим пословима водила по разним архивским збиркама, а идеја о портрету овог бискупа је са пронађеном фактографијом коначно могла да се оствари. Такође, истраживања такве врсте нису непотребна, поготово не данас када званична политика Римокатоличке цркве спроводи планску и систематску рехабилитацију свештеника и фратара који су учествовали

Никшић – Седам деценија Никшићани ћуте о крвавом догађају који се одиграо у другој половини јануара 1943. године надомак града, на превоју Пандурица, када су се партизани сурово обрачунали са 12 момака и девојака, старих од 16 до 18 година, који, практично, живот нису ни осетили, нити су припадали било којој војсци. Та младост била је крива само јер је хтела да зимски школски распуст проведе код рођака у Бјелопавлићима и што се сасвим случајно нашла у камионској колони до Даниловграда, коју су пратили Немци, Италијани и четници. После паљбе партизана на Пандурици нико од војника ни са једне, а ни друге стране није зрном очешан, док су голоруки момци и девојке