Istorijska beseda mladog sveštenika u manastiru Mileševa!

Datum objave: petak, 23 marta, 2018
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/besjeda-stradanje.jpg

Pročitajte besedu mladog sveštenika izgovorenu na obeležavanju stogodišnjice oslobođenja Stare Srbije od otomanske tiranije.

Vaše Preosveštenstvo, visokoprepodobni i visokoprečasni oci, visokoprepodobna mati igumanijo ove svete obitelji sa sestrinstvom, uvažena gospodo akademici i profesori, Gospodine predsedniče Društva srpskih domaćina, članovi društva, kulturno javni poslenici, draga braćo i sestre, pomaže Bog!

Sabrali smo se danas u ovoj drevnoj svetinji, i na ovaj nedeljni vaskrsni dan, da proslavimo svojevrsno vaskrsenje srpske slobode, koje se neumorno iščekivalo skoro pet stotina godina. Sabrali smo se pred grobom duhovnog oca srpskog naroda, Svetog Save, koji je svakom pravom Srbinu bio u svima nevoljama uteha, u svima tugama radost, u svima patnjama sapatnik, u svima gresima izbavitelj, a njegove čudotvorne mošti preko trista pedeset godina za Srbe su bile nepresušni izvor svakog plemenitog nadahnuća, svakog evanđelskog pregnuća, svake evanđelske revnosti, evanđelske vere, ljubavi, nade, utehe, radosti, okrepljenja. Sabrali smo se da bismo se setili slavnih predaka svojih koji pre tačno sto godina živote svoje položiše da bi nama, njihovim potomcima konačno zasijalo sunce slobode, sunce pravde i ljubavi. U događaju oslobođenja Stare Srbije, vrhune se reči Svetog vladike Nikolaja Srpskog koji nam blagovesti: „Posle Svake noći nepravde, rađa se Hristos kao Sunce Pravde; posle svakog mraka tiranije, rađa se Hristos kao Sunce Slobode, posle svakog mračnog straha od smrti, rađa se Hristos kao Sunce Života, posle svakog tamnog stradanja od laži i nasilja, rađa se Hristos kao Sunce Istine i Ljubavi.“

Polažući na braniku otadžbine najvrednije što su imali, živote svoje, ili bolje rečeno, duše svoje, srpski junaci ispuniše zapovest Hristovu koju je On dao učenicima svojim: “da ljubite jedni druge kao što Ja vas ljubim. Od ove ljubavi niko nema veće, da ko dušu svoju položi za prijatelje svoje” (Jn. 15, 12–13). Ovom zapovešću Hristos nas uči da svoju ljubav uvek proveravamo Njegovom, evanđelskom ljubavlju, koja se neprestanim podvigom i trudom stiče i isto tako se uvek čuva svetom, božanskom i radosnom. Samo takva ljubav je najveća ljubav, ljubav koja podrazumeva žrtvovanje duše svoje za prijatelje, za bližnje. To je ljubav Hristova, ljubav samožrtvena, koja je uvek spremna da se žrtvuje za sve što je uzvišeno, božansko, evanđelsko, nacionalno.

Takvom ljubavlju živeli su srpski vojnici – junaci, koji su živote svoje, duše svoje dali, znajući šta daju i zašto ih daju. Da je tako, svedoči nam i norveški pukovnik Angel Hristijan, koji je u svojoj knjizi od zaborava sačuvao njegovo oduševljenje srpskim narodom i srpskim vojnikom. On ovako kazuje: “Mi smo videli da je to jedan miran narod, koji vlada sobom i koji je rodoljubiv. Mi smo u njima (Srbima) otkrili najbolje vojnike sveta, hrabre, poslušne, trezvene, izdržljive, koji rado daju svoj život za svoju zemlju, za svoju braću i za veliku nacionalnu ideju”.

Da je tako, svedoči nam i Ljubomir Kovačević, veliki srpski istoričar i akademik, koji je nakon čuvene Kumanovske bitke, sam u posebnom vagonu, dopratio u prestonicu telo svog jedinca sina, Vladete, koji je položio svoj mladi život za oslobođenje Stare i Južne Srbije. U svojoj kratkoj nadahnutoj besedi on je rekao: “Sine, pet stotina godina srpski narod je čekao da oslobodi Kosovo, i dočekao ga je. Ti si pao u ratu za tu svetu stvar i ja sam ponosit što sam kao otac danas u stanju da te svesno i sa ponosom žrtvujem idealu za koji sam i sam živeo. Sine, ja ne plačem, ja se ponosim tobom, jer ti si bio sa vitezovima koji su posle vekova stradanja došli da svojom smrću spasu živote milionima drugih. Idi spokojno pred presto Večnoga i kaži radosno Dušanu i Lazaru, kaži svima kosovskim mučenicima: da je Kosovo osvećeno. Odnesi im glas naše radosti i budi im vesnik jednog boljeg doba za celo Srpstvo!”

Ovih nekoliko rečenica, dragi moji, opisuju dubinu i širinu srpskog etosa, te zlatne niti utkane u biće našeg naroda. Zato i ne čude jednodušnost i jednomislije koje je vladalo međ’ svim slojevima tadašnjeg srpskog društva: i seljaci, studenti, pesnici, naučnici, državnici, svi složno, rame uz rame, nadahnuti najpre kosovskim Vidovdanom, ali i Orašcem i Takovom, kreću u odlučujući boj za krst časni i slobodu zlatnu, da ispune najsvetiju ljudsku dužnost: tirjanstvu stati nogom za vrat, dovesti ga k poznaniju prava!

A otomanska tiranija bila je zasnovana na društvenom, nacionalnom i verskom ugnjetavanju porobljenog srpskog naroda. Srbi su bili obespravljeni, nasilno su islamizirani, raseljavani, nabijanja na kolac i mnoga druga zverstva bila su lajtmotiv u petvekovnom nevremenu. Iz godine u godinu, iz veka u vek, položaj Srba bivao je sve teži i teži.

Sa svojim narodom stradala je i crkva. Srpske svetinje su rušene, spaljivane, pomunarene. Upravo je Mileševa stradala nekoliko puta, ovi neoslikani zidovi svetinje koje vidite žive su rane njene, i svedočanstvo velikog stradanja njenog. Samo u ovom delu Stare Raške porušeno je sedamnaest manastira, a među njima i Davidovica, Kumanica, Dubnica, Orahovica u Mažićima, Dovolja, Pustinja i mnogi drugi. Većina manastira je obnovljena, a svoju obnovu u ruševinama još sanjaju manastiri Zastup, Mili i Žitin. Ovakve okolnosti činile su život nepodnošljivim i doprinele su da se srpski narod trgne iz košmara i započne borbu protivu ugnjetača.

Narod žedan i gladan slobode i mira podiže bune i ustanke, započinje ratove. Veliki doprinos uobličavanju nacionalnih oslobodilačkih ideja dala je upravo Srpska pravoslavna crkva i njeni sveštenici kao glavni pronosioci tih ideja kroz mnogostradalni narod. Pomenimo hadži Ruvima, protu Mateju Nenadovića, igumana Melentija Stefanovića, arhimandrite Nićifora Dučića, Gedeona Marića i Prokopija Bujišića, sveštenike Jevtu Popovića, Čedomira Čakarevića i nezaboravnog popa Milosava Popovića iz Stranjana pod Jadovnikom, tog stranjanskog mučenika, u čijim se stradanjima ogledaju stradanja i patnje svekolikog srpskog življa u ovim krajevima. Zato se mi danas sećamo ne samo oslobodioca Stare Srbije, već i svih onih koji su u svim ratovima od Kosovskog boja do današnjih dana hrabro položili živote svoje za slobodu zemlje svoje i svoga naroda.

Mnogobrojne godine i vekovi ropstva i patnje, nepravde i nedosanjane slobode, ključali su, ključali i proključali u herojskoj i neustrašivoj generaciji Srba s početka druge decenije dvadesetog veka probudivši u njoj damare najiskrenijeg i najdubljeg patriotizma koji je povedoše u sveti boj koji će porobljenoj braći doneti slobodu, bolji i u svakom pogledu napredniji život. A kada se sa ovako čistim namerama krene u sveti boj cilj je samo jedan – oslobođenje i ništa drugo, i tu nema mesta osveti, zlotvorenju. Setimo se samo Naredbe Vrhovnog komandanta vojsci za rat protiv otomanske vlasti. U njoj naš veliki kralj Petar Prvi između ostalog naređuje: “…Tamo nas, vojnici, čekaju naša rođena braća. Tamo nas čekaju i svi oni, koji su žudni slobode, mira i reda. Tamo ćete naći ne samo Srba, nego i Arbanasa, razne vere. Koji se od njih ne budu pridružili Turskoj, a nas prijateljski prihvate, njih ne dirajte, ni njihovu čeljad, ni njihove domove, ni imanja. Neka vam, vojnici, bude vođa ova velika i svetla reč narodna: Dušmaninu rat, prijatelju brat. Brat je mio koje vere bio”.

Eto kakvog smo Kralja imali, nezlobivog, neosvetoljubivog, koji činjaše samo ono što je dobro i pravedno pred Gospodom. Takve Gospod ljubi, takvima Gospod i pomaže. Gospod beše “zastava njegova” koja ga je vodila do konačne pobede. Kralj Petar beše najsličniji Isusu Navinu koji je uveo Izrailjski narod u Obećanu zemlju, i kome se Gospod javio rekavši mu: “Budi slobodan i hrabar, jer ćeš ti predati tome narodu u nasledstvo zemlju za koju sam se zakleo ocima njihovim da ću im je dati. Samo budi slobodan i hrabar da držiš i tvoriš sve po zakonu koji ti je zapovedio Mojsije, sluga moj, ne odstupaj od njega ni nadesno ni nalevo, da bi napredovao kuda ti hoćeš” (INav. 1,6–8). A naš vozljubljeni Kralj Petar beše slobodan i hrabar, odlučan i neustrašiv, uporan i istrajan u Božijem zakonu i životu po Božijoj volji i zbog toga je napredovao. I eto, srpski Isus Navin ulazi u srpski Jerusalim, na Kosovo i Metohiju i donosi slobodu narodu svome i Božijem.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/cele-kula-nis-lobanje-skulls.jpg

I nakon stotinu godina mi se sećamo ove slavne srpske epopeje, sećamo se junaka, vitezova bez mane i straha, sećamo se Kralja koji je ispunio svetu dužnost koju je njegov besmrtni deda započeo. Ovaj događaj je, po rečima prof. dr Slavenka Terzića, “lekcija iz istinskog rodoljublja, sjajna ilustracija dubine istorijske svesti i širine gledanja prethodnih srpskih generacija”.

I nakon stotinu godina, nema bolje prilike od ove da se zapitamo: Koje kude, braćo Srbi? Kako mi dočekujemo i proslavljamo ovaj veliki jubilej, da li podignute ili pognute glave i da li nakon stotinu godina pleme naše snom mrtvijem spava? Da li smo dostojni istorije naše? Da li nas je zahvatila zapadnjačka reka i da li nam se duše opasnosti plaše?

U kakvim prilikama, ili bolje reći, neprilikama mi dočekujemo i proslavljamo stogodišnjicu oslobođenja? Slavimo oslobođenje Kosova i Metohije a poslednjih trinaest godina ova najsvetija srpska zemlja je pod okupacijom! Slavimo oslobođenje Stare Raške koja se i nakon jednog veka od oslobođenja, čak i od mnogih iz našega roda naziva Sandžakom! Gde se to izgubila ona zlatna nit slobode i hrabrosti utkane u biće našeg naroda? Da li smo doprineli da danas Stara Raška i Kosovo i Metohija, te dve zadužbine predaka naših ponovo plaču? Zapitajmo se koliko smo se svi mi kao deca jedne Majke ogrešili o nju? Da li treba mirno da gledamo kako našoj zajedničkoj Majci ponovo amputiraju srce i dušu, da mirno gledamo i da joj ne pomognemo, da je ne sačuvamo od ubica? Da li majku iskreno volimo kada je sebično iskorišćavamo, samo da bi nama bilo dobro, ne mareći nimalo za nju? Ne voli se tako majka.

Sve što nam se dešava u poslednjih pola veka, sva duhovna i nacionalna iskušenja koja su nas snašla, po Božijem su dopuštenju, braćo i sestre. Bog nas opominje, kao što je opominjao i Izrailjce u Starom Zavetu. Opominje nas da smo izgubili duhovni i nacionalni kompas koji bi nam u odlučujućem trenutku pokazao jedini pravi pravac koji vodi u Carstvo Nebesko. I tek onda kada su Izrailjci zavapili Gospodu, kada je Gospod video uzdisanje njihovo izbavio ih je iz mora uzburkanog burom iskušenja u kojem su se našli. Zavapimo pokajnički i mi, braćo i sestre. Osim pokajanja, umnožimo u srcima našim i nadu koja će u svesti našoj sačuvati ideju da naš srpski Jerusalim nije izgubljen zanavek, i da ćemo kada za to dođe punoća vremena, osloboditi Kosovo i da, po rečima Mitropolita Dimitrija, “na tom zagašenom ognjištu ponovo naložimo oganj slobode, i da oko njega okupimo sve srpske duše, žedne sreće i mirnog napredovanja”.

Zato već od danas neka svako od nas preuzme deo odgovornosti: neka majke decu svoju osim mlekom zadoje i sećanjem na Kosovo, neka deci svojoj mesto uspavanki kosovske pesme pevaju, neka pesnici pišu o Kosovu, neka slikari slikaju Kosovo, neka guslari narodu o Kosovu pevaju, neka sveštenici pronose kroz narod oslobodilačku ideju, neka sav srpski narod s kraja na kraj vaseljene izgradi svest da Kosovo nije tek busen zemlje već svetinja nad svetinjama koju Srbin ljubi i za koju ne žali i život svoj položiti.

Neka današnji jubilej bude početak našeg svenarodnog pokajanja, našeg svenarodnog povratka Bogu, našeg konačnog svenarodnog jedinstva i svete sloge, jer jedino tako Gospod će nam dati snage i moći da razvijemo srpsku trobojku i pronesemo je, pobedonosnu i ponositu, kroz naše tužno i porobljeno Kosovo. Neka nam se stihovi knjaza pesnika ne prestaju prelivati sa usana naših, a oni glase: “Onamo…pokoj dobiću duši kad Srbin više ne bude rob”.

Dogodine na Kosovu! Amin, Bože daj!


Protojerej-stavrofor Marko Papić, paroh brodarevski

Izvor: DVERI

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 18. oktobar 2012. godine.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top