Vatikan režiser AVNOJ-a

Datum objave: četvrtak, 22 marta, 2018
Veličina slova: A- A+

Vidovic

Najznačajniji javni svedok saveza Katoličke crkve i tito-komunista je slovenački patriot i partizan Edvard Kocbek. On je važniji čovek za Titovu zaveru od agenta Kominterne Edvarda Kardelja.

Očigledno je da se u Srbiji i srpskom narodu zbiva Jugoslavija, kao što se u Jugoslaviji zbiva Evropa. Ali mi ne znamo šta se to zbiva, jer u stvari ne znamo šta je Jugoslavija ni šta Evropa. Zbunjenost u tome pogledu otkriva se ovih dana čak i kad o tome svemu raspravljaju najviši stručnjaci, pa i akademici. Zbunjenost se pokazuje najpre u tome što nismo – i svi to priznaju! – očekivali sve ovo. Sve smo to doživeli kao šok. Imali smo sasvim drugačije predstave i o Jugoslaviji i o Evropi. Očigledno pogrešne. Ovih dana, čujemo, i sam lord Karington je zbunjen: nije sve to očekivao; spremao se da pruži dobre usluge, a zadao je udarac! Ili je bar njegovom rukom zadat udarac, protiv njegove volje. Pa, zar je automatizam tehnike jači od svake lične volje i svesti? Znači: upali smo, najzad, u tu klopku sveta tehnike?! Ali ako smo najzad u tome davno
nagoveštenom svetu tehnike, onda nema više ni Evrope: nema onog sistema vrednosti kojim se Evropa legitimisala.

Zaista, šta se to zbiva u Jugoslaviji i Evropi?

EVROPSKA DEMOKRATIJA ŠTITI FAŠIZAM BIVŠIH NEMAČKIH SAVEZNICA

Nema sumnje da su i Evropska zajednica i sve njene članice izrazile javno (tj. političko) mnjenje svojih zemalja kad su osudile Jugoslaviju i Srbiju (pa i Krajinu), a priznale Hrvatsku i Sloveniju. Kad vlada postupa u skladu sa javnim mnenjem, s jasno izraženom voljom ili raspoloženjem javnog mnenja, onda se taj postupak i ta vlada smatraju demokratskim: po jednom, danas preovlađujućem javnom i političkom shvatanju demokratije. U tome pogledu su zemlje Evropske zajednice zaista demokratske. Ne treba da imamo iluzija: Srbija, Krajina (Srpska republika Krajina), srpski narod i Jugoslavija, čak i ona sužena “krnja”, imaju protiv sebe ne samo vlade, nego i javno mnenje Evrope! Teška reč, ali je ne smemo izbegavati ukoliko nam je zaista stalo da postanemo svesni Zla, da se uzdignemo do istorijske svesti.

(Ponavljamo: bez svesti o Zlu, nema istorijske svesti, kao što bez svesti o Grehu nema Spasenja, jer čovek koji nema svest o Grehu, ne oseća ni potrebu za Hristom. Na ovo treba ukazivati, jer je u naša zbivanja Vatikan itekako umešan).

Vlada jedne zemlje može da bude u skladu sa svojim javnim (političkim) mnenjem, dakle, demokratska, i onda kad ta politička javnost ima pogrešne, sasvim pogrešne, pa čak i lažne predstave. Ako javno mnenje Evrope ima o Srbima predstavkuda su Srbi agresivni, da su fašisti, da su to bili i u prošlom ratu, da je Jasenovac srpska izmišljotina, da Srbi i “njihova JNA” jedva čekaju da sruše Dubrovnik, da su ugnjetavali Hrvate (i Slovence) itd., onda vlade tih zemalja postupaju sasvim demokratski protiv Srba! Uslov demokratičnosti je: biti u skladu s javnim mnjenjem čak i kad je ono pogrešno ili lažno! Jer demokratija nije “sistem vrednosti” (istinoljubivost, pravednost itd.), nego “protokol” ili sistem pravila igre!

Idemo i dalje: sama vlada može – služeći se moćnim sredstvima objavljivanja (štampa, radio, televizija) – da obradi javno mnenje tako da ono stekne one predstave koje su vladi potrebne da bi dobila (demokratski!) podršku javnog mnenja za svoju politiku. Evropska zajednica je demokratska čak i u svojoj agresiji na nevinu Srbiju, jer je u toj agresiji saglasna sa svojim javnim mnenjem; pri tome je ne samo skrivena, nego čak i nevažna činjenica da je sama ta vlada stvorila u javnom mnenju lažnu (vladinoj politici potrebnu) predstavu o tome da je Srbija kriva!

Takva obrada sopstvenog javnog mnenja, a u svrhu agresije, zove se medijski rat: kad mediji (štampa, radio, televizija) nisu sredstva istine i informacije, nego sredstva rata! Za razliku od oružanog rata – koji ne mora da bude prljav, ni da se zasniva na lažnoj propagandi – medijski rat je neizbežno prljav: “prljav rat” je drugo ime (sinonim) za medijski rat. Na takav rat je, obaveznom saglasnošću vlade i javnog mnenja, upućena demokratija… ako demokratska zemlja (ili zajednica) zamišlja i želi da ostvari međunarodne odnose samo kao odnose bezuslovne nadmoći! Medijski rat je najznačajniji oblik borbe koju demokratske države Evropske zajednice vode za planetarnu nadmoć.

Ako protivnik izgubi medijski rat, on je pobeđen, jer je medijskim ratom onemogućena i podrška javnog mnenja i odbrana zemlje. A to znači da je svrstan u nedemokratske, totalitarne (boljševičke ili fašističke, agresorske) režime koje svetska zajednica stavlja van zakona. Demokratija o kojoj ovde govorimo, demokratija kakva se, doduše, pokazuje samo u njenoj borbi za planetarnu nadmoć, shvaćena je prosto kao vlast većine. To je ona demokratija koja je i Sokrata – demokratski! voljom većine (mimo ikakvih zakona, tj. sasvim relativistički, sofistički) – osudila na smrt. Upravo tu i takvu demokratiju će osuditi Platon braneći Sokrata. To nije demokratija u klasičnom značenju te reči, kao nomokratija, vlast zakona o pravima građana (u Rimskom pravu), odbrana građanina od nasilja većine i naroda, država koja kažnjava agresiju i agresora. Kad smo u decenijama komunizma (tačnije: tito-komunizma) polagali svoje nade u Evropu, mi smo očekivali da će se ona pojaviti najzad kao zaštitnica i vesnica ove druge nomokratske demokratije.

Očekivali smo da će ona kazniti sve one koji su izvršili ratnu agresiju na srpski narod, da će poništiti sve one ratne tekovine (pa i granice) koje je nemačkim saveznicima – Albancima na Kosovu i Metohiji, Hrvatima u Krajini, Bugaro- Makedoncima u Makedoniji, priznao i sam Tito. No, očekujući sve to, doživeli smo šok! Evropski šok Jugoslavije i Srba i Jugoslovena u njoj. Evropa se okrenula protiv prava naroda (srpskog) koji je u Jugoslaviji bio jedina žrtva agresije u dva svetska (evropska) rata; Evropa je stala na stranu onih koji su u ta dva rata ne samo ratovali protiv Srba (i evropske demokratske civilizacije), nego u oba ta rata počinili i ratne zločine kakvi se mogu uporediti samo sa zločinima prema Jevrejima u Drugom svetskom ratu.

Kako je to moguće? Šta hoće Evropa i šta se to zapravo zbiva u njoj? Nije moguće da se tu radi o demokratiji i čuvanju pravednog mira! Možemo posle svega što se odigralo do 15. januara 1992. godine reći: niko kao Srbi nema toliko razloga da postavi ovakvo pitanje o Evropi! Pitanje je i postavljeno najpre Srbima pitanje o tome šta se zbiva u Evropi iskrslo je pred Srbe kao pitanje srpske nacionalne sudbine, jer Srbe je, prezrevši srpsku istoriju, porazila upravo Evropa, srpski saveznik iz dva svetska rata Pitajući se o Evropi, mi, dakle, moramo dovesti u pitanje i našu
sopstvenu istoriju. Ako se Zlo pred nama pojavilo iz Evrope, odakle ga nismo nikako očekivali, onda se u nama i svest o Evropi mora javiti kao svest o nekakvom Zlu u njoj. A bez svesti o Zlu nema istorijske svesti.

TAJNI SAVEZ VATIKANA I TITO-KOMUNISTA 

Tito-komunizam je poseban oblik komunizma (veoma različit od staljinizma): za nas opasniji nego staljinizam za Ruse. Sad se odjednom pokazuje da nam je to Zlo nametnula Evropa i da ona ne dopušta da ga se oslobodimo. Mi se ne možemo osloboditi tito-komunizma sve dotle dok smo “evropejci”, dok gajimo neograničeno poverenje prema Evropi. Jer vlada Jugoslavije se (Ante Marković, Lončar, Kadijević, Mesić i dr.) sredinom prošle godine i obratila Evropi (Evropskoj zajednici) upravo zato da bi spasila tekovine tito-komunizma: samo evropska intervencija i nasilje mogli su da sačuvaju sve ono što je Srbima nametnuto, a nesrpskim narodima, nemačkim saveznicima poklonio Hitler, a onda i Tito.

Najznačajniji javni svedok toga saveza je slovenački patriot i partizan Edvard Kocbek (rođen 1904). Ako je reč o istoriji – ne o zaverama čiji tragovi se kriju po arhivima, izučavani zatim od istoričara arhivista, nego o istoriji kao životu i mentalitetu zajednice – onda stvarna objašnjenja događaja treba tražiti u onome što je javno, a ne u onome što je skriveno. Zavera je nemoćna bez javne podrške zavereničkog mentaliteta nekog naroda. A tu podršku je Titova zavera imala u hrvatskom i slovenačkom narodu, zahvaljujući mentalitetu kojim je suvereno vladala Rimokatolička crkva Slovenije i Hrvatske. Glavni čovek tito-komunističke revolucije u Sloveniji nije agent Kominterne Edvard Kardelj, nego predani rimokatolik i patriot slovenački Edvard Kocbek, istaknuti organizator i član AVNOJ-a, svedok narodne slovenačke podrške tito-komunističkoj zaveri.

Sve podatke i epizode iz života slovenačke Oslobodilne fronte navodim iz Dnevničkih zapisa (1. maj 1943 – 2. decembar 1943) Edvarda Kocbeka, “Listina” (Svedočanstvo, Narodna knjiga, Beograd, 1988, prevod sa slovenačkog Branka Dimitrijević). Brojevi u zgradi posle citata ili prepričavanja označavaju stranicu Svedočanstva. (Na slov. izdato g. 1967)

Edvard Kocbek je vodeći član slovenačke katoličke stranke (Ljudske stranke, tj. Narodne), i to njenog revolucionarno-religioznog krila, koje je i pre rata nastojalo da stvori nezavisnu Sloveniju. Ta stranka je bila inicijator i tzv. “Dolomitske izjave” – od 1. marta 1943, prema kojoj slovenački “napredni katolici” sudbinu slovenačkog naroda i države prepuštaju komunistima, ali da pri tome komunisti obavezno polažu računa Kocbekovim “naprednim katolicima” o svojoj delatnosti. Taj katoličko-komunistički savez Slovenije otklonio je u zapadnoj javnosti svaku sumnju u komunizam Titovih partizana. A oni to u Sloveniji zaista nisu ni bili.

Od 28. do 30. aprila 1943. godine u Pogledu, u Kočevskoj, održan je zbor Osvobodilne fronte iz čitave Slovenije, pa još iz Gorice, Trsta i Koruške (austrijske), zajedno s partizanskim vojnim rukovodiocima i članovima CKKPJ, Kardeljem, Kidričem i dr. (str. 27-28).

U čitavom dnevniku (Svedočanstva) ima veoma mnogo mesta gde se opširno razglaba o razlikama, sličnosti i saradnji katolika i komunista, ali i o njihovom slovenačkom patriotizmu. Te ideje će u mnogome biti prisutne u slovenačkoj „šesetosmoj“: dok je ta godina bar na beogradskom Univerzitetu marksistička, ona je u Sloveniji, kao i u Hrvatskoj, nacionalistička, čak i na univerzitetima.

Kocbek govori o vezama slovenačkog partizanskog priora (vodećeg klerika) sa Vatikanom, posebno s nemačkim kliricima u Vatikanu (str. 129). A kada Čerčil (1. septembra, 1943, na str. 174) govori o tome kako će saveznici vratiti kralja i dinastiju u Jugoslaviju, Kocbek i katolici su jako zabrinuti, odlučni da preduzmu (preko Vatikana) sve da zapadnu Jugoslaviju ne oslobode zapadni saveznici, tj. da se spreči obnova “Versajske Jugoslavije”. Zato slovenački partizani, vođeni katoličkom idejom, svu nadu polažu u to da će u Jugoslaviju ipak ući sovjetska armija i, naravno, dovesti u Beogradu na vlast komuniste (srpske komuniste)…

Nema pri tome među slovenačkim partizanima ni govora o socijalizmu: sovjetska armija neće socijalizam doneti Sloveniji! U njoj će da ovlada čisto patriotska ideja slovenačke nacionalne obnove (191-193).

Za Slovence AVNOJ treba da znači punu demokratiju. A sa Hrvatima treba da se Slovenci sporazumeju – o Srbima (str. 218)

ZABLUDE EMIGRANTSKE VLADE

Slovenačka katolička grupa je zato već 1937 (posle propasti Konkordata) uticala na to da se KP Slovenije izdvoji iz KP Jugoslavije, a da onda slovenački komunisti prihvate i ciljeve slovenačkih “naprednih katolika”, što je i uslov da dobiju katoličku podršku, bez koje u Sloveniji ne bi mogli ni pomišljati na to da uzmu vlast (str. 265), kao što ni komunisti u Srbiji ne bi mogli ni pomišljati na to da dobiju vlast bez sovjetske Crvene armije jer je u Srbiji tu ulogu (slovenačkih katolika da budu podrška privremenoj vlasti komunista) mogla da preuzme samo crvena Sovjetska armija. Posle propasti “Užičke republike” krajem 1941, komunisti, naime, više nisu imali nikakvih izgleda u Srbiji (na tlu “uže Srbije”).

Kocbekova knjiga opisuje čitavu atmosferu patriotske saradnje slovenačkih katolika i komunista; o tome je javnost Velike Britanije (i sveta) redovno i tačno obaveštavao britanski obaveštajni oficir čiji lik Kocbek u Svedočanstvu dosta živo oslikava. Zahvaljujući tome – naravno, slovenačkim “naprednim katolicima“, a onda i katolicima „Jugoslavije“, kao što je monsinjor Svetozar Rigit – Tito je mogao da se zapadnoj javnosti, pa čak i Kraljevskoj jugoslovenskoj vladi u Londonu, ne prikazuje i ne legitimiše kao komunist (što u stvari nije ni bio!). A, zahvaljujući Vatikanu i jakom katoličkom uporištu u Londonu – čak i u krugovima Kraljevske jugoslovenske vlade, koja se lako podala trikovima katoličkog “jugoslovenstva”, AVNOJ je uspešno propagiran kao NOP (narodno-oslobodilački pokret) za “ravnopravnost jugoslovenskih bratskih naroda”.

Tako je ne samo Slovenija nego i Hrvatska još od vremena rata sistematski pripremala nacionalistički pokret i “hrvatsko i slovenačko proljeće” 1968, Maspok i pokret razbijanja Jugoslavije (tj. države koja bi objedinila srpski narod). Taj nacionalistički izrazito antisrpski pokret je bio organizovan oko Rimokatoličke crkve, jednako čvrsto povezane i sa slovenačkim i hrvatskim komunistima, i sa Titom, i sa svetskim obaveštajnim i medijskim centrima, i sa slovenačkom i hrvatskom emigracijom, pa čak i sa krugovima Kraljevske vlade u Londonu i njenih ambasada širom Evrope, Amerike i Bliskog Istoka.

Vatikan je tako imao pun uvid u antisrpsku zaveru koja je bila maskirana AVNOJ-em. Samo srpski komunisti (pa ni srpska emigracija) nisu u toj sprezi katolika i komunista Slovenije i Hrvatske videli nikakvu antisrpsku (ni antijugoslovensku) zaveru. A, kako je ta sprega bila veoma zagrejana za ulazak Crvene armije u “Jugoslaviju” (tj. u Srbiju, izdvojenu, izolovanu!), to su emigrantski krugovi Kraljevske jugoslovenske vlade bili čvrsto uvereni u to da iza te sprege, kao komunističke (komunističko-katoličke) ne može stajati Vatikan. Zato je jugoslovenska emigrantska vlada gajila nekoliko značajnih po Srbe opasnih i sudbonosnih zabluda:

— Da je pobeda komunizma u Jugoslaviji nemoguća jer saveznici neće podržati ulazak Crvene armije u Jugoslaviju i dolazak komunista na vlast;

— Da je sprega komunista sa antikomunizmom (Vatikanom) nemoguća;

— Da sprega komunista i katolika (u Sloveniji i Hrvatskoj) onemogućuje pobedu komunizma i obezbeđuje, naprotiv, samo pobedu i obnovu jugoslovenstva (u kojem bi verske razlike, pa i pravoslavlje bili nevažni).

ODSUSTVO SRPSKE ISTORIJSKE SVESTI O ZLU U EVROPI

Bez obzira na visok intelektualni nivo državnika, političara i saradnika Srba okupljenih oko emigrantske Kraljevske vlade u Londonu (bio je tu čak i jedan Slobodan Jovanović!), tome krugu je nedostajala istorijska svest: upravo zato što nisu imali pravu svest o Zlu, pa onda ni potrebne budnosti i straha za svoj narod. Rimokatolička crkva, istina, nije imala uticaja ni oslonca u srpskom narodu, pogotovo posle genocida u Hrvatskoj. U njoj više nije bilo ni Srba katolika. Ali Vatikan nije ni računao na taj oslonac kad je planirao paralisanje srpske istorije i zajednice: srpski narod je postao konačno imun na lukavstvo unijaćenja, te je zato rimokatoličku politiku unijaćenja (i Konkordata) bilo moguće srpskom narodu nametnuti samo silom. Kad je reč o prostoru Jugoslavije (a onda i o unutrašnjim granicama između rimokatolicizma i pravoslavlja), Vatikan je bio i ostao spreman čak i na saveze kakve Srbi i njihovi političari i državnici nisu ni slutili.

Pokazalo se da je Vatikan u stanju da se na tlu Jugoslavije posluži komunizmom kao svojim instrumentom: u tome i jeste specifičnost tito-komunizma, za razliku od boljševizma, koji naša opozicija i danas neosnovano pripisuje Titu i titoizmu. Tako je titoizam (tito-komunizam) u svojoj bitnoj dvoličnosti, uz dve dijametralno suprotne, a obe svoje politike, jednu javnu i jednu zavereničku – bio u stanju da istovremeno obavlja dve suprotne misije: da blokira istorijsku svest Srba, pogotovo srpske inteligencije i da, istovremeno osvesti istorijsko iskustvo (istorijsku običajnost) katoličkih naroda Jugoslavije. To se jasno ogleda u dva istovremeno suprotna pokreta u Jugoslaviji:

— Na srpskim univerzitetima su dominirali intelektualci marksisti, radikalni protivnici svake nacionalne i verske obnove, uvereni da se “u Evropu” ulazi samo odbacivanjem srpskog i predanja i vere, spremni da pravoslavlje izjednačuju sa staljinizmom;

— A na hrvatskim i slovenačkim univerzitetima je evropejstvo bilo poistovećeno sa katolicizmom i nacionalizmom (uz prihvatanje ideja da je staljinizam pravoslavan!).

Sve je to, naravno, bilo moguće uz intenzivan (i legalan) dijalog komunista i katolika i uz jak oslonac hrvatskih i slovenačkih katolika i komunista na snage izvan Jugoslavije. O tim snagama i osloncima srpska emigracija i vlada nisu imali nikakvu ili su imali naivnu predstavu.

U to smo imali prilike da se uverimo (već god. 1943) i mi u Švedskoj, naša grupa begunaca iz norveških logora. Dok smo mi s lakoćom uspostavljali veze s najrazličitijim grupama emigranata, sa švedskim partijama, pa i sa ambasadama saveznika, osoblje jugoslovenske ambasade u Švedskoj je takoreći lebdelo bez oslonca i kompasa.

Bilo je smešno kad su se, zbunjeni potezima saveznika prema Jugoslaviji, obraćali za objašnjenja nama, koji smo u proseku bili dvadesetogodišnjaci, nedoškolovani, a većina seljaci ili radnici, svakako bez ikakve predstave o finesama diplomatije i međunarodne politike. Čak su nam nudili avionske karte da idemo u London i da tamo mi – nedoškolovani dvadesetogodišnjaci! – pružimo i kraljevskoj vladi i njenim visokim intelektualcima neka “dragocena obaveštenja” (baš o genocidu i o Narodnom frontu saradnje komunista sa zapadnim katolicima Jugoslavije, a onda i o logorima kroz koje smo pre bekstva prošli). Njima je nedostajala istorijska svest jer nisu imali ni svest o Zlu, pa prema tome ni onaj patriotizam koji je realan samo kao strahovanje za svoj narod. Intelekt i obrazovanje nisu dovoljni za tu istorijsku svest, koju – osećanjem i saosećanjem – može da stekne i neobrazovan ili nedoškolovan mlad čovek! Zato ni danas sama pojava “slobodne i nezavisne inteligencije” nije dokaz pojave istorijske svesti!

VATIKAN UVODI KOMUNIZAM U SRBIJU

Da je Vatikan (s njim i Rimokatolička crkva) pokazao jake pozicije u Mediteranu u vreme iskrcavanja saveznika na Siciliji, dakle, baš u vreme kad saveznici menjaju stav prema Srbima i Draži Mihailoviću, da te pozicije Vatikana treba da se objasne i time što je pokret otpora u zapadnoj Evropi (kao i u Poljskoj, Čehoslovačkoj, pa i u Sloveniji) bio u rukama rimokatolika (a ne komunista!) – to je sve poznato.

Zato su već šezdesetih godina (u zbivanjima pre i oko 1968) slovenački katolici počeli i mogli da javno osporavaju komuniste. To smo mi u srpskim krajevima, pogrešno shvatili kao demokratizaciju Slovenije (i čak Hrvatske). A radilo se samo o tome da su rimokatilici davali do znanja komunistima da zasluge za slovenačku (i hrvatsku) državnost ne pripadaju partizanskoj borbi (u Sloveniji, gde su učestvovali i katolici!), nego međunarodnim katoličkim vezama i autoritetu Vatikana, te su i same ciljeve partizanske borbe – ako se već treba pozivati i na nju! – odredili katolici, a ne Kominterna i komunisti. Ili tačnije: ciljeve te borbe, ako su i komunistički, nije mogla ni imala snage da ostvari ni Kominterna, ni sovjetska armija, ni komunisti (slovenački)!

Ovih dana to je i potvrđeno; Slovenija se za svoju nezavisnost i otcepljenje zahvaljuje Vatikanu (a Hrvatska Nemačkoj!). Katoličko osporavanje komunista nikako nije značilo demokratizaciju, nego samo znak da je savez slovenačkih komunista sa srpskim komunistima privremen i da se treba pripremiti za otcepljenje, za cepanje “srpske Jugoslavije”. Vlast komunista je, dakle, imala da se, po dogovoru s katolicima, shvati kao privremena!

O hrvatskim katolicima se ne može reći isto što i o slovenačkim jer je hrvatska crkva bila jedina crkva Evrope koja je sarađivala sa hitlerovskim režimom (i to fanatično!), pri tome sa onim najstrašnijim hitlerizmom Evrope, sa hrvatskim ustaškim, koji je i mogao da bude tako surov baš zato što je, uz pomoć Rimokatoličke crkve Hrvatske, uživao “pobožnu rodoljubivu” podršku širokih slojeva hrvatskog naroda!

Ali nije poznato i pred svetskom javnošću ostaje skriveno nešto drugo: zašto je Vatikan, podržavajući nacionalizam (kleronacionalizam) Hrvatske i Slovenije, istovremeno podržavao i mogao podržati zavođenje komunizma nad Srbima i u Srbiji?

SRBI ŽRTVOVANI POTREBAMA HLADNOG RATA 

Moć katolika u evropskom pokretu otpora (svuda osim u Hrvatskoj) bila je nesporna. Zato je Čerčil lako mogao pristati da Vatikanu čini ustupke u Hrvatskoj (u Jugoslaviji, obzirom na Hrvatsku, najvernijeg saveznika Hitlerovog).

Kao zemlja najizrazitijeg nacističkog režima i ratnih zločina kojima je Hrvatska premašila i Himlera, Hrvatska je nesumnjivo zaslužila kaznenu okupaciju, daleko strožiju od one koja je bila dosuđena Nemačkoj. (To je jednom rekao i Ruzvelt.) Ali čije snage da sprovedu tu okupaciju? Da to budu Srbi? Pogotovo oni iz Krajine (današnje Srpske Republike Krajine)?

To bi značilo da se više nikad ne bi mogle formirati oružane snage Hrvatske (kao što su se formirale pod zaštitom Tita i JNA). To bi značilo da se suđenje hrvatskoj nacionalnoj ideji (starčevićevskoj) ne bi moglo izbeći.

Ne bi se moglo izbeći ni suđenje hrvatskoj narodno-katoličkoj ratnoj politici i genocidu nad Srbima. Vatikan se samog toga – suđenja bojao više nego srpske osvete. Zločini genocida se ne bi mogli sakriti pred međunarodnom javnošću. Naročito ne bi mogli odmah posle rata, kad svetska javnost nije pokazivala ni najmanje sklonosti nekakvom praštanju zločina i prekrivanju zaboravom.

Sigurno je jedno: oslobođenje Jugoslavije – ne ulazak Crvene armije u Srbiju, zamena nemačke okupacije sovjetskom, pa tito-komunističkom, nego oslobođenje i uspostava monarhije godine 1944. ili 1945. doveli bi Vatikan u veoma neugodan položaj: da se, radi spasavanja časti čitavog evropskog katolicizma, javno odrekne Rimokatoličke crkve Hrvatske. Suđenja klericima hrvatske crkve i ustaškom (kleronacionalističkom, krstaškom, panonsko-katoličkom) pokretu Hrvatske bila bi poverena najboljim našim i svetskim pravnicima i zato ne bi mogla ni da se pretvore u neku farsu (kao suđenja Stepincu i Artukoviću, namerno izvedena i kompromitovana kao “ustupci srpskoj osvetoljubivosti”).

Ne bi mogli da se uspostave ni oni, nama danas već poznati, “Pacovski kanali” od Zagreba do Vatikana i do hrvatske ustaške emigracije na raznim kontinentima. Hrvatska nacionalna ideja (nacionalno-državna) sigurno bi doživela konačan poraz i ne bi više nikad mogla da se obnovi (da se obnovi u tome obliku obavezne srbofobije, koja i danas besni po evropskim ekranima i štampi).

No za sve to – da spasi hrvatsku nacionalnu ideju i Rimokatoličku crkvu Hrvatske – Vatikanu je bilo potrebno ne samo da podrži hrvatski (i slovenački) kleronacionalizam nego i da onemogući obnovu države koja bi u svojim granicama objedinila Srbe. Bilo je potrebno da se ovekoveči hitlerovska podela Jugoslavije (i konačno raspoluti srpska Krajina na hrvatsku i bosansku); da se ta podela prikrije maskom avnojske “ravnopravnosti naroda i narodnosti Jugoslavije”; da se nemački najfanatičniji saveznici, upravo oni koji su rat protiv Jugoslavije vodili isključivo kao rat protiv Srba (Hrvati, Šiptari, Mađari, Bugaro-makedonci, Kroato-muslimani) stave u isti položaj kao i Srbi, pa čak, kao što će se pokazati, i u povoljniji položaj.

S obzirom na silan ugled Srba u Drugom svetskom ratu među saveznicima i u savezničkoj javnosti, taj plan Vatikan nikako ne bi mogao ostvariti bez pristanka samih saveznika i bez (voljne ili nevoljne, svesne ili nesvesne) saradnje kralja i kraljevske jugoslovenske vlade u Londonu! Kako to postići?

Bilo je potrebno da na to pristanu i da za to jake razloge nađu i sami saveznici, a da, koristeći odsustvo pomenute svesti o Zlu, istorijske svesti naše emigrantske inteligencije (političara i državnika, pa i okoline samog Dvora i Krune), isti saveznici uvere i Krunu u to da je Tito “bezopasan” i uz to “jedini spasilac Jugoslavije”, do koje je Kruni i pretežnom delu emigracije u odsustvu istorijske svesti svakako stalo!

Toliko o razlozima koje bi saveznici izneli pred Krunski savet i vladu u Londonu. Ali koji su stvarni razlozi saveznika da se odluče na to da ubeđuju, lažu i da žrtvuju Srbe? Stvarni razlozi su bili predstojeći hladni rat, koji su saveznici već tada planirali protiv SSSR-a; Srbi su u tom ratu predviđeni za žrtvovanje, isto onako kako su žrtvovani (ili se žrtvovali) 27. marta 1941; tada svojim “ne” Hitleru a ovaj put svojim „ne“ Staljinu ! Ali tim “ne”, kao stavom “unitarističke, srpske Jugoslavije”, stavom jednog naroda herojskog u otporu!

Saveznicima (zapadnim) je stalo do jedne značajne uloge koja će, u predstojećem hladnom ratu protiv SSSR-a i celog istočnog bloka biti namenjena posebno Jugoslaviji, i to Jugoslaviji koja će važiti (sa Rankovićem) kao “srpska”! Jer SSSR će biti pobeđen, a istočni blok razbijen samo hladnim (ekonomsko-političkim) ratom. Baš u tom ratu će Titovoj (Tito- Rankovićevoj) Jugoslaviji biti namenjena veoma značajna uloga. Na tu ulogu su Tito i njegova zaverenička grupa morali pristati već 1943. ili 1944. godine.

KAKO JE NASAMAREN STALjIN Titova grupa – u kojoj su bili zapravo vodeći komunisti samo iz KP Hrvatske i KP Slovenije, odvojenih iz KPJ još 1937. godine, odmah po odbacivanju Konkordata 1937 – bila je zaverenička: i prema KPJ samoj, i prema Kominterni i SSSR-u, prema Jugoslaviji (kao državi koja je trebalo da objedini i zaštiti građanska prava Srba i da kazni sve agresore, nemačke saveznike iz Drugog svetskog rata). Zavera je bila protiv autentično prosrpske Jugoslavije.

Taj pristanak Tita – da bude zaverenik i protiv SSSR-a i KPJ – bio je uslov Zapada: da Tito-komunistima Zapad dopusti i omogući uzimanje vlasti u Srbiji (protiv volje srpskog naroda, a pomoću Crvene armije oktobra 1944), pa onda i vlasti (privremenoj) u Jugoslaviji. Tako saveznici – ne da udovolje zahtevu Vatikana (protiv Srba), nego da Jugoslaviju pripreme za njenu ulogu u predstojećem hladnom ratu – ipak udovoljavaju zahtevu Vatikana da se baš u Srbiji zavede komunizam! Zato saveznici čak i traže ulazak Crvene armije u Srbiju: ne u Jugoslaviju, nego samo u Srbiju, tj. “samo u nemačku okupacionu zonu Jugoslavije” (a ta zona je bila upravo tzv. “uža Srbija”!).

Staljin je, dakle, već tada bio prevaren. Nije ni slutio da u toj prevari (kao antisovjetskoj zaveri) učestvuje i sam Tito, sa vodećim komunistima Hrvatske i Slovenije, onim istima čije izdvajanje (KPH i KPSl) iz KPJ je godine 1937. odobrio sam Staljin, u sprovođenju namera i planova koji su tada (na razbijanju Jugoslavije protiv srpskog naroda kao antikomunističkog) bili planovi Kominterne. Staljin nije slutio da se ti planovi sada sprovode i kao planovi Vatikana. Nije slutio da će saveznici ići tako daleko da u hladnom ratu žrtvuju i svog najvernijeg saveznika Srbiju, te da je samim odbijanjem da šalje Crvenu armiju u Srbiju mogao tu zaveru razbiti! Kad Staljin sve to otkrije, biće prekasno.

Rezolucija IB će osuditi “veliku četvorku” – Tita, Đilasa, Kardelja i Rankovića kao “vodeće agente Zapada u Jugoslaviji i u KPJ”, agente “imperijalizma”. A oni su stvarno bili samo agenti hladnog rata, pa se po tome činilo i da su agenti Vatikana! Saznavši da je ta zavera istovremeno i protiv Srba i srpskog shvatanja državnosti i Jugoslavije, Staljin sada pokušava da igra ulogu pravednog demokrate i da protiv “velike četvorke” pridobije i Srbe; zato u Rezoluciji optužuje – sasvim osnovano! – Tita, Kardelja, Đilasa i Rankovića kao “dželate srpskog naroda”, kao “dahije i janičare”, da vrše goli teror nad narodom u kojem komunisti nemaju podršku (što je sve bilo tačno!).

Time je Staljin hteo da – protiv Tita, makar i radi odbrane potlačenih Srba – pridobije bar demokratsku javnost zapadnih saveznika. Ali je podrška Zapada Titu 1948. godine bila već tako jaka i organizovana da se nije moglo ni pomišljati na nekakvo rušenje Titove vlasti.

Naprotiv, savezničke obaveštajne služe su sada najopasnijim protivnikom (svojim i hladnog rata) u Jugoslaviji smatrali upravo Srbe, te je rad na likvidaciji srpskih prvoboraca i oficira, mogućih pobunjenika bio zajednički rad UDB-e, KOS-a i savezničkih obaveštajaca; oni su imali učešća već pre toga i u zarobljavanju Draže Mihajlovića i njegove oružane pratnje!

Istina je, dakle, da je neverovatni i nepredvidiv sticaj okolnosti (sticaj koji nije bio zamisliv ni najiskusnijim intelektualcima sveta, pa i naše emigracije) činio da je Titova zavera protiv Staljina bila moguća samo kao istovremena zavera protiv Srba i srpske monarhije najpožrtvovanijeg člana demokratskih naroda Zapada u dva protekla svetska rata. Sama tvorevina, uloga i položaj Jugoslavije bacili su Srbe u tu neverovatnu paradoksalnu situaciju. I Srbi su to tada već znali. Zato je svaku pobunu protiv Tita njegova diplomatija u svetu (kao i diplomatija Vatikana) vešto prikazivala kao savezništvo Srba sa Staljinom; kao istovetnost četnika s komunistima; kao srbokomunizam (upravo Pavelićev izraz iz doba rata, kao i Tuđmanov danas): kao istovetnost pravoslavlja i staljinizma, kao pravoslavne korene staljinizma (što su, na zadovoljstvo katoličke Evrope, donedavno tvrdili i naši univerzitetski intelektualci, marksisti i filozofi u Beogradu!). I sve je to silno koristila tokom pune četiri decenije Titova diplomatija: još od vremena Tito-diplomatije iz rata pa do hrvatskog komuniste-marksiste, „praksisovca“ Maštruka, ambasadora u Vatikanu, ili Gagra, ambasadora u Parizu itd. (koji su nedavno prešli i formalno iz jugoslovenske službe u hrvatsku).

Mreža intrige u koju je bila uhvaćena Srbija bila je, dakle, svetska, te se ni daleko moćniji i veći narod od srpskog ne bi mogao bez međunarodne pomoći iz te mreže spasiti.

Koliko god da je tito-komunizam bio opasan po samu istoriju, opstanak i samu istorijsku svest srpskog naroda, pobuna je veoma lako – i pred čitavim svetskim mnenjem! – mogla dobiti ocenu da je staljinistička! Tako su i liberalizam Marka Nikezića (koji je Srbiju hteo od 1968. do 1972. da uvede u Evropu i da sprovede privrednu reformu) kao i opozicija “Književnih novina” i beogradskih pisaca, bili ocenjeni kao staljinizam, kao “tehnokratija” ravna staljinizmu.

Zbog toga je srpski narod bio osuđen na čekanje: sve nade je polagao još samo u Titovu smrt, u izumiranje Titove generacije „boraca“ komunista, a pri tome je poraz komunizma izgledao za Titova života kao fantazija čak i najsmelijim maštarima Zapada.

* Iz knjige „Srbi u Jugoslaviji i Evropi“, 1994.

Priređivač „Borba za veru“

Izvvor: NOVI STANDARD

Napomena redakcije portala Jadovno.srb.: Ovaj prilog je prvi put objavljen na našem portalu 26. april 2012. godine.




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top