Часник Хрватске воjске и добровољац Домовинског рата, Милан Левар, животом jе платио што jе средином 90-тих jавно проговорио о ликвидациjи своjих суграђана, госпићких Срба, али и Хрвата, 1991. године. Левар jе сурађивао с Хашким судом, али ниjе желио бити заштићени свjедок. Јавно jе указивао на злочине, а живот му се претворио у низ страшних приjетњи, да би, на концу, био убиjен подметнутом бомбом у дворишту властите куће.     Његову супругу Весну и сина Леона већина Госпићана и данас доживљава као обитељ издаjице, а не хероjа. „Кад у новинама или на телевизиjи буде тема Левар, кад се то спомене, и данас осjећам другачиjу атмосферу кад изађем ван“, описуjе супруга убиjеног хрватског бранитеља Милана Левара. „Када

Коначно почело прављење база података са именима Срба изгинулих у ратовима у двадесетом веку. Не постоjи евиденциjа гробља ни тачни подаци о броjу погинулих ратника до 1918. године. ИАКО jе српски народ у 20. веку претрпео огромне цивилне и воjне жртве, оне ни до данас нису поброjане. На састанку 28 представника културних и научних институциjа, невладиних организациjа и удружења из Србиjе и Републике Српске договорен jе конкретан план рада на прављењу jединствене базе података са именима и презименима, до коjих се може доћи, свих страдалника у ратовима коjи су у прошлом веку дестковали Србе: два балканска, два светска, jедном jугословенском – грађанском и НАТО агресиjи.  – Величина jедног народа огледа се и

После петнаестогодишње енигме и дилеме стигло jе званично саопштење из Међународног суда правде (МСП) у Хагу да ће се пред овим судом водити поступак по обостраним тужбама Хрватске и Србиjе за геноцид. Усмена расправа требалo би да почне 3. марта 2014. године. Стране у спору би у овоj усменоj расправи искористиле време у траjању од месец дана. Треба подсетити да jе Хрватска 2. jула 1999. године поднела захтев пред МСП за покретање тужбе против повреде одредби Конвенциjе о спречавању и кажњавању злочина геноцида против тадашње СР Југославиjе, а 2001. године доставила jе и образложење тужбе, тзв. Мемориjал. Након што се оваj суд 2008. године изjаснио надлежним у овом предмету, Србиjа

Модерни тзв. антифашизам, и модерни самозвани антифашисти и антифашистице у БиХ, прилично добро се служе фашистичким методама у своjоj борби.   Пише: Борис Радаковић У Деjтонскоj творевини смо свjедоци непрестаног набацивања фашистичке етикете на све неистомишљенике од стране jедне малоброjне интересне групе, уз већ широко раширено федерално отимање антифашистичких тековина српском народу, те свеинституционално лиjепљење фашистичких и геноцидних етикета истом. Овдjе се превасходно бавимо овом првом групациjом. Њихове главне особине су хистерично неприхватање другачиjег мишљења, пропагирање мржње према свакоме ко се држи конзервативних вриjедности, нетрпељивост према религиозним људима и религиjи уопште, називање фашистом сваког онога ко им супростави другачиjе идеjе, итд. Под антифашистичком борбом подразумjеваjу само ону комунистичког партизанског покрета, док

Док су се други тихо згражавали над поступцима хрватског репрезентативца (политичари), jедна жена подсjетила jе нациjу да – ниjе српски ћутати. И покренула петициjу коjом од Фифе тражи његово кажњавање и суспензиjу хрватске репрезентациjе са Мундиjала у Бразилу   Жена-храброст! Само уназад коjу годину, у вриjеме учесталих и наjсрдачниjих сусрета Бориса Тадића и Иве Јосиповића, jедан познати београдски историчар умало ниjе стављен на властиту националну ломачу због кварења помирења и jачања добрих односа, без баласта прошлости. Заправо, само jе одреаговао на отворено изречено противљење хрватског предсjедника легитимном, суду повjереном противљењу поступку оцjене ратне улоге генерала Драгослава Михаиловића поруком да би му било боље да брине о усташком покрету коjи jе

Леонардо Рашица, праунук Диане Будисављевић, о народу чиjу jе децу спасавала његова прабака: Упознао сам Дианину децу. Сећаjу се стравичних усташких злочина, из њих понекад излази туга, можда осећаj неправде, али никада огорченост   Када размислите о значаjу и величини њеног дела готово jе невероватно да сам чак и jа, њен праунук, за то сазнао тек када сам имао готово 30 година. Прошло jе више од десет година откако сам први пут чуо за Јасеновац. Моjа бака Јелка, Дианина наjстариjа ћерка, ниjе имала обичаj да много говори о делима своjе маjке. Једном ми jе, онако успут, поменула да jе њена маjка спасла „неку“ децу током Другог светског рата. Био сам тада тинеjџер