BOKAN: MOJ (SASVIM SPECIFIČAN) “SLUČAJ

Datum objave: ponedeljak, septembar 2, 2019
Veličina slova: A- A+

Najvažnija stvar u nečijem životu je ispunjenje NjEGOVE MISIJE. Naravno, ukoliko je ima, i ako je taj ”nosilac misije” uspeo da svoje ideale praktično približi što većem broju ljudi.

Dragoslav Bokan
Dragoslav Bokan

I pored svog mog ranijeg truda, tek u poslednjih nekoliko godina sam uspeo da otadžbinske ideale ”na moj način” približim priličnom broju svojih sunarodnika.

Pre toga sam pokušavao na razne načine i kroz više žanrova (tv serija o srednjovekovnim srpskim manastirima, politička borba, urbana gerila, moje dobrovoljačke godine na frontu, nekoliko primećenih časopisa, te knjige, monografije, predavanja, besede, polemike i nastupi u medijima…) da utičem na patriotski deo naše javnosti i ojačam srpsko uporište nasuprot jugoslovenskim i drugim nesrpskim uticajima u srpskom društvu.

Bilo je tu rezultata, ne sporim:
– Visoki Dečani su stavljeni na UNESKOVU listu posle moje tv-trilogije o ovom veličanstvenom manastiru, koju sam režirao;
– regrutovao sam i vaspitao patriotski orijentisane, a urbane mlade Beograđane – da ne dopuste laku pobedu drugosrbijanskim ekstremistima (a na našem terenu, početkom devedesetih);
– učestvovao sam u davanju imena Republici Srskoj (sa Sonjom Karadžić i Goranom Marićem, po zadatku Velibora Ostojića, tadašnjeg ministra informisanja najnovije srpske ”države u nastajanju”);
– uspeo sam da održim samostalnu dobrovoljačku grupu bez ikakvih ”diskretnih” (ili ma kakvih drugih) kontakata sa Službom državne bezbednosti i da pokažem da je tako nešto ipak moguće;
– pridobio sam bratsko poštovanje i poverenje čitavog niza srpskih ratnih komandanata (od kojih su mnogi mrtvi, a poneki i u zatvorima širom Srbije i sveta);
– napisao sam ”hamvaševski” orijentisanu ikonografsku studiju (moje ”Ognjeni ljiljane”), koju je lično Sava Babić (i Dragoš Kalajić, uz njega) proglasio ”knjigom godine” u tradicionalnoj ”Politikinoj” anketi;
– napisao sam i objavio čitav niz tekstova (i celu jednu knjigu) o ruskoj filosofiji ”srebrnog veka” i ”elizabetanskoj renesansi” (i njenim poetsko-metafizičkim, ali i istorijsko-političkim tajnama);
– bavio sam se ”kulturom Vizantije posle pada Carigrada” (i, u vezi s tim, primerima Tarkovskog i Divne Ljubojević iz nama savremene epohe);
– bio sam kreativni direktor hora ”Melodi” i velike marketinške kampanje o Kosovu (o kojoj je pozitivno pisao i ”Njujork Tajms”, na naslovnoj strani);
– uredio sam najlepšu knjigu napravljenu o Beogradu (”Beograd, grad tajni”, na preko hiljadu stranica) i napisao jedinu monografiju ikada objavljenu o Kosovu i Metohiji (”Kosovo je srce Srbije”);
– moja ”Rusija danas” je bila lični poklon Medvedeva, Lavrova i Šojgua njihovim iznenađenim srpskim kolegama (Tadiću, Jeremiću i Dačiću, 20. oktobra 2009. godine);
– bavio sam se i političkim marketingom, ali profesionalno, bez partijskog opredeljivanja (tako da ću pomenuti samo moj izborni slogan: ”I Kosovo i Rusija” jedne od kampanja u kojima sam učestvovao)…

Uz ove, rodoljubive i duhovno-kulturne projekte, radio sam ja i još koješta (i danas radim), ali često van očiju javnosti, pa sam tako, na primer – učestvovao u pisanju scenarija, sa Željkom Mijanovićem, za ”Tri karte za Holivud” (dao sam i naslov ovom filmu Bože Nikolića), ali, iz određenih razloga, nisam završio na špici tog (kažu: antologijskog) ostvarenja iz 1993; da ne spominjem još svašta-nešto iz moje poprilično obimne radne biografije…

Ali, NISAM OSTVARIO KARIJERU, bar ne onako značajnu da bih, preko nje, mogao da razvijam i pojačam moju misiju.

I to je glavni razlog moje onemogućenosti i mnogima nevidljivih (a ozbiljnih) zabranjenosti i organizovane marginalizacije. Ta neproporcionalnost mog ideološkog delovanja – a na polju duhovne kulture i izgradnje funkcionalnog srpskog ”narativa” – u odnosu na mnogo manje rezultate i uspehe moje nedovršene i cenzurisane profesionalne biografije.

Kada realizujete svoje talente, znanja i sposobnosti u dovoljnoj meri, tada vam se otvaraju i mnoga vrata koja nisu samo u vezi sa vašim poslom i karijerom. U tom slučaju ste i zaštićeni i potpomognuti na razne načine i kada je reč o širenju vaših životnih stavova i jačanju misije koju ste preuzeli.

Ovdašnja tajna policija se svojski potrudila da u srpskoj javnosti uvede atribut ”kontraverznosti” u moj slučaj (i tako me ukloni iz legitimnih tokova događanja u Srbiji i postavi sa one druge, za mnoge ipak ”neprihvatljive” strane, kao nekakvo ”sumnjivo lice” i bizarni izuzetak iz svih pravila).
A nisam postao ni deo ma koje od postojećih lobističkih ”grupa uticaja” (ni režimskih partija, ni od Zapada ”potpomognute” opozicije, ni moćne ovdašnje LGBT ekipe, nijedne od nekoliko masonskih mreža, a nisam ni Crnogorac, ni prihvaćeni pripadnik ma kog zavičajnog kluba; niti sam policijski doušnik, ni saradnik kakve strane obaveštajne službe…). Otac Ilija i majka Milka nisu bili u poziciji da mi, sa svoje strane, olakšaju ”nemoguću misiju” mog naporno-samostalnog životnog i ideološkog projekta, niti sam imao moćne kumove ili prijatelje iz senke…

Sve sam postigao, praktično, sam i UPRKOS OKOLNOSTIMA, sa sve šestoro moje dece (kćerka i pet sinova), još jednim (vrlo konkretnim) prilogom mog doživljaja srpstva.

I sve se dodatno iskomplikovalo mojim skorašnjim, mnogo jačim uticajem na srpsko javno mnenje, sa velikim brojem onih koji su sa pažnjom pogledali poneke od mojih intervjua na nekoj od televizija ili kakvu besedu i predavanje na otadžbinske, stradalničke i svetosavsko-pravoslavne teme.
Zato što je misijska strana mog delovanja uveliko prerasla onu poslovnu, svakodnevnu i životnu.

Ta prevelika disproporcija između moje MISIJE i moje KARIJERE me je koštala obostrano: i na onoj ideološkoj i na onoj profesionalnoj strani.
Pa je moje srpstvo oduvek bilo prepreka poslovnoj dimenziji mog života, jer kako graditi karijeru u jednoj prema nacionalizmu prezrivoj i ironičnoj društvenoj sredini i kako preživeti kao žestoki anti-jugosloven u ovdašnjem esktra-jugoslovenskom, prema titoizmu i dalje više nego blagonaklonom ambijentu?

A ako i postoji nečije poštovanje prema meni (od mojih uticajnih sličnomišljenika), ono je poprilično distancirano i uvek oprezno. Pa su, recimo, realno uticajni ljudi iz vrha naše Crkve (gde bi bilo, valjda, i najlogičnije mesto za moje delovanje) skloniji da operativno sarađuju sa ”mnogo manje kontraverznim” delatnicima (tako da ja, na primer, nisam bio ni na najširem spisku mogućih scenarista i reditelja svečane proslave osamstogodišnjice autokefalnosti SPC, sad u oktobru, iako su glavna dvojica koordinatora, a arhijereja naše Crkve – obojica bili ili jesu moji dobri poznanici, mnogi bi rekli i prijatelji).

Naprosto, i u redovima naše Crkve postoji to sablasno odmicanje od mene u zajedničkim projektima, paradoksalno – uz iskrenu srdačnost i neskriveno poštovanje u našim neformalnim kontaktima. I to se ne menja, niti popravlja, sem kroz seriju njihovih lepih i zanimljivih razgovora sa mnom, koje ja ne potcenjujem, ali ne mogu da se zapitam zašto je to, očigledno, i limit za naše odnose.

A, s druge strane, kako SIĆI SA MISIJSKIH (MISIONARSKIH), STVARNO IDEALNIH VISINA u onu ipak MNOGO NIŽU, POSLOVNU DIMENZIJU ŽIVOTA?

Kako nakon priče o nepokolebljivim načelima – biti fleksibilan (a to je najblaža moguća reč za ono što vam je u poslovnom svetu upravo neophodno)? Kao kada ljudima uplakanim od saosećajnog, empatijskog susreta sa vašim sećanjima na srpska stradanja – stavite korpu za priloge pod nos i počnete da pričate o putnim i drugim troškovima, da ne govorimo o uloženom vremenu i trudu u pripremi vaših nastupa.
Čista katastrofa, posebno u srpskom slučaju.

Mi nismo od onih naroda koji, zahvaljujući osećaju za realnost i dobrom organizovanju, ume da svoje predstavnike liši ovih muka i poniženja u vezi s prikupljanjem novca.
A baš naši krvni neprijatelji su pravi majstori u ovom postavljanju romantičnih ideala na noge i čvrstu, realnu poziciju. I time nas tuku do nogu u hladnoratovskom delu našeg sukoba, jer znaju da prestanak oružanih dejstava nije i kraj rata, već samo nastavak dotadašnjeg boja drugim sredstvima.

Tako da se nalazim, najiskrenije, u pat poziciji, između neprijateljskog čekića i našeg nakovnja, sa svakodnevnim propuštanjem velikih i stvarno ozbiljnih mogućnosti nacionalnog delovanja isključivo zbog nepostojanja neophodne logistike i ”pozadinske podrške” mojim aktivnostima i patriotskim projektima.

I potpuno sam usamljen i ”neuporediv” ma kom drugom slučaju nekog (relativno) sličnog meni, zamrznut u minimumu potencijalnog delovanja, gde svi oko mene imaju neke predloge i savete, a retko ko – ideju stvarne i konkretne pomoći (one koja mi daje životvorni vetar u jedra, i u mojoj borbi i u mom životu).

Nije moje da biram svoju sudbinu, već da je istrpim.
Ali mi ponekad bude žao one besmislene činjenice da će se moje delovanje tek nakon moje smrti više uvažavati nego sada. I da će se govoriti da je ”šteta što Bokan nije bio više i realnije prisutan u obnovi srpskog društva”, da je ”mogao mnogo više korisnih strani da uradi”, da nedostaju moja predavanja i besede, te da je nekom žao što nikada nisam dobio da režiram igrani film (za razliku od tolikih navodno opozicionih reditelja, a u epohama vlasti svojih tobožnjih ”političkih neprijatelja”) i što nisam imao jaču podršku onih koji će tek tada videti da bi to za sve bilo bolje.

Ovde se, izgleda, mora umreti da bi konačno prestale klevete, sumnjičenja i jezivo nepoverenje od istih onih zbog kojih sam unapred i bez ostatka žrtvovao sve šanse za takozvani ”normalan život”.

Tek u senci naših nadgrobnog spomenika se stvari u Srbiji vraćaju u normalu i pokreće bratsko razumevanje onog što je tada već nepovratno zakasnelo.

Izvor: Dragoslav Bokan

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top