Поштована браћо и сестре, србски родољуби, слободоумни људи, Обавjештавамо вас да ће свештенство Саборног Храма Христа Спаситеља у Бањалуци, у понедjељак, 24.03.2013. љ.г. са почетком у 11 часова служити молитвени помен за жртве пострадале у НАТО бомбардовању Републике Српске, Србиjе и Црне Горе.     Србско сабрање Баштионик ће и ове године прислужити кољиво и свиjеће у помен преко 3400 Срба страдалих у овом злочину (тачан броj погинулих и умрлих од посљедица бомби са осиромашеним ураниjумом познат jе само Господу). Сjетићемо се и трогодишње дjевоjчице Милице Ракић, убиjене НАТО бомбом у купатилу свога стана, коjа приjедлогом за канонизациjу представља оличење и траjни симбол свих србских жртава од бомби НАТО џелата

Сукоб постоjи, не смируjе се, већ, напротив, из дана у дан расте и прети крвавим обрачуном Можда би оваj мудри текст из из 1999. године о кључним проблемима српског народа, свежиjи него у време када написан, могао да допринесе да у сваком од нас пробуди потребу за сопственим преиспитивањем. Оно jесте налог сваког истинског и искреног осећања пораза, коjи, судећи према коментарима на саjту, пропуштамо, уверени како смо само ми били у праву, док су кривци обавезно они други, чак и „необразовани“ и „недостоjни“ народ. Смисао подсећања на оваj есеj проф. Крестића могао би бити у томе да покрене ланац истинског размишљања уместо бесмислене поплаве недостоjног међусобног оптуживања.     О УЗРОЦИМА НАШИХ

У Првом свjетском рату, изолациjи и интернациjи били су подрвргнути Срби коjи су живjели уз Дрину и у Срему, а њихове куће су спаљене или коришћене за аустругарске воjне потребе, што jе почетак етничког чишћења, изjавио jе Горан Милорадовић из београдског Института за савремену историjу.     “Сматрам да jе то и почетак етничког чишћења, jер с обjе стране Дрине и Саве Срби су чинили компактно, већинско становништво. Просиjецањем коридора кроз таj хомоген простор, у ствари, желило се да се физички одвоjе Срби”, истакао jе Милорадовић, у емисиjи “Рат за цивилизациjу” Радио-телевизиjе Републике Српске. Он jе рекао да се то не може подвести под поjам “санитарног коридора”, већ да jе риjеч о

Док се српска извршна власт и културна елита до земље клањају злочинима које су наводно починили наши ратници, зверства почињена над српским становништвом се скоро сасвим прећуткују, иако су исповести о њима, попут ове две, и застрашујуће, и потресне, и опомињуће Ово није „омаж свим породицама и жртвама рата“. Таман посла. Тај омаж су, речено је, били „Богујевци: визуелна историја“, изложба коју је децембра прошле године Културни центар Београда уприличио усред српске престонице, уз снажну и отворену подршку највиших државних дужносника. Из тог „омажа“ су, упркос помпезној најави навелико оглашаваној у агенцијама и многобројним средствима извештавања, свеједно биле изостављене многе породице и небројене жртве рата, али помпезну најаву ипак нико

Један мали, избледели плишани меда и фотографиjа оца Мирка у формату потребном за предратне личне карте. То су све успомене сестара Александре (21) и Тање (18) Стjеља, родом из села Заград код Бенковца. Данас живе у Бараjеву надомак Београда, код уjака и уjне, коjи се о њима брину као о своjоj деци. Њихова потресна, стравична избегличка прича из “Олуjе”, jедна jе од 30 коjе jе Србиjа уврстила у доказе контратужбе против Хрватске за геноцид.     Александра jе имала само три године, а Тања jе jош била у стомаку маjке Ведране, кад су тог августа 1995. године главом без обзира кренуле са jош 200.000 других Срба из Хрватске ка Босни. Њихову колону 7. августа