Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Dušan Bastašić » Страна 36

НА ВЕЛЕБИТУ ПАРАСТОС ЈАДОВНИЧКИМ ЖРТВАМА 29.ЈУНА

17. јун 2024.

Његовање културе сјећања и памћења је не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран однос према још нерођеним потомцима. Код Шаранове јаме на Велебиту у суботу, 29. јуна биће служен парастос јадовничким жртвама поводом обиљежавања Дана сјећања на Јадовно 1941. године када је у том комплексу логора за вријеме Независне Државе Хрватске /НДХ/ на најсвирепији начин убијено више од 40.000 углавном Срба и Јевреја. Предсједник Удружења „Јадовно 1941“ Душан Басташић рекао је Срни да је његовање културе сјећања и памћења не само један национално одговоран, већ и дубоко морални и људски однос према невино пострадалим прецима, али и одговоран

ЛИТУРГИЈА И ПАРАСТОС НА КАМНИШКОЈ БИСТРИЦИ

16. јун 2024.

У суботу, 15. јуна 2024. Његово Преосвештенство Епископ буеносајрески и јужно-централноамерички Кирило, Администратор Митрополије загребачко-љубљанске, служио је Свету Литургију и парастос на спомен подручју у Камнишкој Бистрици у Словенији, на мјесту страдања великог народног збјега из Црне Горе, Боке которске и Херцеговине, 1945. године. Тада је на том мјесту наредбом комунистичких власти убијено преко 3500 невиних. Владици Кирилу саслуживао је архимандрит Павле Радусиновић, игуман манастира Ораховица, протојереј Предраг Шћепановић, из Митрополије црногорско-приморске и свештенство Митрополије загребачко-љубанске. Појао је византијски хор Црквене општине у Љубљани, а на Литургији су учествовали и многи вјерни из Митрополије црногорско-приморске који су, као и ранијих година, дошли на поклоњење том свештеном мјесту. Многи од њих потомци

У Белом Потоку у Београду одржан 14. Сабор Билогораца

16. јун 2024.

После Смедеревске Паланке, Руме, Гроцке, Панчева и Новог Сада, у Белом Потоку недалеко од Београда, у хотелу „Сучевић“, 9. јуна 2024. се одржао шести пут Сабор Билогораца, 14. по реду од 2010. године у организацији Завичајног удружења „Билогора“. Пише: новинарка „Српског кола“ Весна Пешић Окупљање на Сабору Билогораца и овај пут било је проткано помешаним осећањима радости због сусрета пријатеља и рођака, бивших комшија и сабораца, али и туге због губитка завичаја, читавог једног света који после више од тридесет година није ни заборављен ни прежаљен. На Свечаној скупштини удружења присуствовала су три од четири члана Штаба Територијалне одбране Општине Грубишно Поље из 1991. године Милена Мркшић, Раде Кљајић, Регина

ПРИПРЕМЕ СОКОЛА ЗА XVII СВЕСОКОЛСКИ СЛЕТ У ПРАГУ 2024.

14. јун 2024.

Соколски савез Србије позвао је соколе и све заинтересоване у свом гласнику “Око соколово” бр. 81-82 да са њима учествују на XVII Свесоколском слету у Прагу од 29 јуна 2024. до 5 јула 2024. Српски народ слао је на високе школе у Прагу своје синове, који су касније кад су се вратили били на водећим местима државног живота. У Прагу је 1862. основано друштво за теловежбу које је касније названо Соко по птици, узору витештва и јунаштва из српских народних песама. Српски соколи редовно су учествовали на Свесловенским слетовима у Прагу. У међуратном периоду соколи из Југославије су масовно учествовали на слетовима. После обнове рада 1992. српски соколи наставили су да

Писмо Мире Цикоте пред погубљење

12. јун 2024.

Козара, љето 1942. „Драга моја мама, Прошло је много мјесеци како Ти нисам писала… И ево послије више мјесеци Ти пишем, на жалост, посљедње писмо. Осуда је изречена. Сједим у ћелији и чекам да дођу по мене. Нисам овдје сама. Разговара се, пјева, замишљени смо додуше, али вјеруј ми, мама, није ни страшно, па зато Ти пишем. Хтјела бих вам свима рећи да се не жалостите. Док је човјек на слободи, изгледа му овакав положај страшан, али није, уживила сам се у ово стање, а помисао да је завршило овако још хиљаде и хиљаде људи, ублажује моју бол и жалост за животом. Чула сам да је моја дивна Љиљана код

Владимир Бурсаћ: Судбина Станка Опачића – Ћанице је била величанствена и у исто време трагична, страшна и тужна

12. јун 2024.

Организатор устанка на Кордуну, најуспешнији командант партизанских одреда, човек који је отворио Прво заседање АВНОЈ-а у Бихаћу новембра 1942.г. Човек који је судио другима и одлучивао ко ће живети а ко неће. Човек који је требао да постане Народни херој Југославије, а завршио је на супротном крају живота. Као затвореник на Голом Отоку, којем су одузета грађанска права и којег су избегавали његови партијски другови. Његова судбина је јасно показала заблуде српског виђења југословенства као нечега већег и значајнијег од српства, у име чега је вредело одрећи се делова свог националног бића. Хрватско и словеначко виђење су југословенство схватали само као привремено решења до коначне федерализације и настанка њихових држава.

Козара и Поткозарје – српски зид плача

11. јун 2024.

Хрватски и њемачки фашисти опљачкали су сва села, побили дио становништва, укључујући 540 рањеника, а око 68.000 српских цивила отјерали у логоре, махом у Јасеновац. На Козари и Поткозарју, према подацима након рата, убијено је и страдало 35.000 цивила. Офанзива усташа и њемачких нациста, уз подршку мађарских фашистичких снага, на Козару почела је на данашњи дан 1942. године, што је био увод у један од настрашнијих злочина почињен над српским народом икада. Затирање народа Уз подршку мађарских ријечних бродова, 40.000 њемачких и хрватских војника затворило је обруч око слободне територије козарске области. У опкољеном подручју збјег са око 80.000 српских цивила бранило је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Послије

Српски Велебит

10. јун 2024.

Покушавам да се сетим када сам први пут чула за Јадовно. Било је то, чини ми се, у годинама касног детињства или раног девојаштва. Пише: Гордана Достанић У нашој кући, тата и његов пријатељ причали су о времену НДХ у Срему, помињали Покретни преки суд и имена побијених комшија, Срба, никоме дужних и низашта кривих. Бар не својом вољом. Онда је мама поменула Јадовно. Она је у свакој прилици све сводила на меру лепоте и туге доживљене у њеној Лици. Тако и тада рече да је на Велебиту био логор у који су одводили Србе. Из њега, тог логора, нико се није враћао. Много људи је на Јадовну побијено. Она

Годишњица крваве козарачке епопеје: Покушај затирања Срба

10. јун 2024.

Десетог јуна 1942. године њемачки војници и усташе напали су народ Козаре, починивши један од највећих ратних злочина на просторима бивше Југославије у Другом свјетском рату – српско становништво је убијано и расељено, а посебан злочин почињен је над дјецом. Избеглице са Козаре (фото: radiogornjigrad.wordpress.com) Офанзива Нијемаца и усташких јединица /око 40.000 војника/ затворила је обруч око слободне територије козарске области. Око 80.000 српских цивила нашло се на удару нацистичких снага, а бранило их је 3.500 бораца Другог крајишког партизанског одреда. Ипак, Козарчани су издржали 50 дана тешких борби – погинуло је око 1.700 партизана, али је на неким мјестима обруч пробијен и спасено је око 15.000 цивила. Нијемци и

Мучно ницање Каменог цвета

9. јун 2024.

Деценију и по после рата Јасеновац је био последње стратиште у Европи које још није било ни означено а камоли споменички обележено што је изазивало фрустрацију родбине страдалих и негодовање дела партизанских бораца. „Питање обележавања јасеновачког логора уништења, негде на прелазу из педесетих у шездесете године, постало је наједном прилично вруће. Падало је у очи да је Јасеновац вероватно последње стратиште у Европи које још није било ни означено, а камоли споменички обележено. Штавише, трагови су били скоро сасвим затрвени… Шикара је увелико била преузела власт над просторима некадашњег логора, па се полако претварала у неку врсту прашуме на подводном тлу.” То је резиме стања овог крвничког логорског комплекса петнаестак

Средњошколци у мисији против колективног заборава

6. јун 2024.

Жртве масовног партизанског злочина заслужују право на истину и право на сјећање. Краљеви војници из Србије, мучки и на превару убијени од партизана у мају 1945. године и бачени у јаме код Миљевине, заслужују право на сјећање и право на истину, поручили су ученици и професори Средњошколског центра у свом документарном филму „Понор- право на сјећање“. Документарни филм, назван по једној од јама у коју су партизани бацали заробљене војнике, ђаци су снимали годину дана, а након недавне премијере у просторијама школе, захваљајући Музеју „Стара Херцеговина“, свој истраживачки рад представили су и суграђанима. Средњошколци поручују да овим филмом желе да дају допринос култури сјећања, поготово што је ријеч о догађају

Миле Дакић – Споменици НОР-а и револуције

6. јун 2024.

Миле Дакић 1986. године израдио је драгоцјену монографију споменика и стратишта из Другог свјетског рата на простору општина Карловац, Вргинмост, Војнић, Слуњ, Озаљ и Дуга Реса. Осим фотографија, монографија садржи и карту са исцртаним локацијама споменика, биографије народних хероја и хронологију догађаја током рата. Како су споменици на простору Кордуна у посљедњем рату рушени и скрнављени, тако ова монографија има већу вриједност. На плочама некадашњих споменика била су исписана имена српских жртава страдалих од хрватских и муслиманских усташа. Издавач: Меморијални парк Петрова гора Аутор: мр Миле Дакић Рецензенти: др Ђуро Затезало, пуковник Игњатије Перић Издање: прво Година издања: 1986. Спецификација: латиница, 141 страна, меки повез, 20 cm Примјерак сачувао: Драган Гвозденовић Дигитализација: Фондација “Заборављени коријени” Дигитализовано издање уз

Злочин без казне и послије 32 године: Монструми тзв. Армије БиХ масакрирали 24 српска цивила у Ледићима, међу њима 15 жена и четворо дјеце

5. јун 2024.

У селу Ледићи у федералној општини Трново служен је парастос, прислужене су свијеће и положено цвијеће поводом обиљежавања 32 године од маскра над 24 српска цивила који су починили припадници такозване Армије БиХ. За тај злочин нико није одговарао! Већина мјештана страдала је на кућном прагу, а они малобројни који су покушали да се сакрију по околним шумама пронађени су и убијени. Страдала су 24 цивила, међу њима 15 жена и четворо дјеце. Најстарија жртва Иконија Васић имала је 92 године, а најмлађа Милун Тешановић – само 18 мјесеци. – Чак дјетету од годину и по дана, патолог нам је рекао, да су ломљене ноге и руке – рекла је

Дарко Ристов Ђого: За мене је политика мисао и пракса о добробити свог народа

5. јун 2024.

Aко је сва „политичка памет“ у томе да се компромис представи као „мудрост“ и „побједа“, немојте да се жалите што и сам народ иде трагом такве „памети“. Неколико пута су ми изразито успјешни српски политичари скретали пажњу да сам „за политику – глуп“ и ја ту врсту оцјене прихватам као тачну. Најприје, зато што се њихов и мој појам политике значајно разликују (за њих је политика умијеће материјализације нечег неухватљивог као што је подршка у нешто опипљиво као и способност да се тај процес циклично понавља). За мене је политика оно што је антички концепт подразумијевао када јој је у Хелади дато име – мисао и пракса о добробити полиса

КАКО ЈЕ ЗЕЦ СПАСИО РАЈКА ЋУКА УСТАШКОГ НОЖА: Судбина посљедњег свједока злочина на јами Гумна код Капавице

3. јун 2024.

Сваког јуна у љубињском крају одржавају се помени жртвама усташких злочина из 1941 – оним на јами Гумна код Капавице и оним на јами Пандурица надомак села Вођена… А ова прича коју прича Рајко Ћук, посљедњи свједок злочина на Гумнима необична је и по томе што је у њој срећну и важну улогу, по нашег саговорника, одиграо – један зец! Он је трагедију учинио мањом барем за једног ловца. Како? Нajвећи дио живота Рајко Ћук из љубињског села Убоска провео је с пушком љубињског села Убоска провео је с пушком. Као ловац, нека врста херцеговачког трапера, верао се по љутим гребенима, планинским и брдским врховима, долинама, ловећи куне, лисице, јазавце,