Dušan Bastašić, аутор са Јадовно 1941. - КУЛТУРА СЈЕЋАЊА

Почетна » Архива за Dušan Bastašić » Страна 27

Годишњица страдања Срба из села Кип и Клиса

29. новембар 2024.

Недавно су се навршиле 33 године од страдања Срба из западнославоских села Кип и Клиса током рата у Хрватској 1991. године, који су одведени у импровизовани затвор у Марином Селу гдје их 18 није преживјело мучења, саопштено је из Документационо-информативног центра “Веритас”. У саопштењу се подсјећа да су у периоду од 12. до 18. новембра 1991. године припадници хрватске војне полиције похапсили 24 српска цивила у селима Кип код Дарувара, под сумњом да скривају оружје, и Клиса код Пакраца, ради “измјештања” становништва. Српски цивили су одведени у Марино село, гдје су затворени и држани у подруму импровизованог затвора “Рибарска колиба”, психички и физички малтретирани, а најчешће методе мучења су биле

Владимир Бурсаћ: Злочини Независне Државе Хрватске у Бихаћком крају током пролећа, лета и јесени 1941.г

29. новембар 2024.

Уз сагласност аутора, преносимо његов рад објављен 2023. године у часопису Топола, издавача ЈУ Спомен-подручје Доња Градина. Апстракт: Неколико дана од почетка инвазије на Југославију, оснива се Независна Држава Хрватска. Кључна особа у стварању органа власти НДХ у Босанској Крајини је Виктор Гутић. Половином јуна у Бихаћ као Велики жупан Велике жупе Крбава и Псат долази Љубомир Кватерник, организатор и предводник злочина над српским и јеврејским живљем. У раду су кроз временску линију приказани сви злочини почињени над Србима и малобројним Јеврејима: одузимање земље и имовине добровољцима, конфискације радњи трговаца и занатлија, хапшења и затварања, пљачкање имовине и уцењивање имућних житеља, покатоличавање, рад Пријеког суда за Велику жупу, организовано и

Јован Мирић: Град и село у НДХ

29. новембар 2024.

У градовима вичу, псују, бацају блато и камење, туку. У селима хватају, стражаре, туку, силују, кољу, убијају, спаљују, бацају у јаме. Шта више рећи? Главни трг у Загребу, НДХ (Извор: 24/7) Дана 28. априла 1941. године усташе су око 200 Срба, Јевреја и неколико Хрвата допремили са севера НДХ у Загреб, сместивши их у домобранске касарне у Илици. Из те групе Немци су издвојили бивше југословенске војнике, а остале ухапшене усташе су немилосрдно мучили. „Цијелим путем од Јелачићевог плаца до Нове Васи били смо нападани од уличне руље која нам је добацивала разне псовке, пријетње, пљувала по нама, а неки почели и бацањем камења“, казује Дмитар Романић. (Ђуро Затезало, Јадовно,

Жељко Кресојевић: KОМАДИЋ KРУВА

27. новембар 2024.

Стара Градишка – логор. Одвајање дјеце од мајки, 10. јуни 1942. године Имате једно дијете Неко двоје. Можда их имате троје. Можда немате својих. Тетка сте неком … Стриц сте неком, ујак Можда их имате четверо… Баш као што их је моја баба ДРАГИЦА (рођена Хајдин), стара 30 година имала на тај дан… ДАНИЦУ (11), МИХАИЛА (9), МИЛОША (7) и МИЛKУ (2). Привили су јој се уз скуте. Најмлађа јој Милка у рукама. За Даницу ћаћа каже да је била штркљава цурица, витка. Тамне косе и исто таквих крупних очију. Изгледа да је стасом и изгледом повукла на Петровиће и Хајдине. Мој отац Михаило, Милош и најмлађа Милка су

Ђурђица Драгаш: НЕБО У ВОДИ

27. новембар 2024.

Лепо је и страшно јутро дивосељачко. Небо се у води огледа.Распукнуто и модро. Потоке Оке исплакале.Закукале за песмом девојачком.За коњима што грудима њиве ору.За капом црвеном са ресама црним,накривљеном,опеваном,на срцу исцртаном. Обелео снег стазе зарасле.Прекрио пустош,сакрио таму. Под пахуљама белим самују гробљатраговима зверињим изгажена.Нема птица.Немо је небо.И земља смрзнута тихује. Лепо је и страшно јутро дивосељачко.Као извежени покров за покојника,као младост по ливадама расута,изникла,погажена,вечношћу обожена! Од истог аутора: КОЛУМНИСТИ – ПРИЈАТЕЉИ: Ђурђица Драгаш

ИЗАШАО ПРВИ ТРЕЈЛЕР ЗА ФИЛМ О СТРАДАЊУ СРПСКОГ НАРОДА У 20.ВЕКУ (видео)

26. новембар 2024.

Ово ће бити и први документарни филм који ће обрадити цео век Српског страдања. Пише: Ђорђе Бојанић Сви добро знамо да је над Српским народом у више наврата извршен колективни злочин од стране наших непријатеља и комшија који су на државном нивоу у одређеним историјским тренутцима имали пројекат истребљења српског народа. Само у двадесетом веку у одбрамбеним ратовима и агресијама над Србима страдало је преко три милиона Срба. Све то ћемо покушати да уткамо кроз једну нараторску причу проткану видео материјалом и уз причу учесника који ће говорити у филму. Пред нама је годину дана напорног рада, наглашава Ђорђе Бојанић. Циљ нам је и да прикажемо кроз историјски пресек и континуитет

Јелена Ковачевић: Блажени су жедни (логор Слано на Пагу)

24. новембар 2024.

Да бар заридати можемо али лице је наше запекло, / ни суза једна да кане да напуни ждрело. / Ни крв из ране да се излије па уместо воде крви своје да се напијемо. У камен, на камен, међу камен бачени смо суви, каменом озидани. Врх камена Сунце не залази и тела нам на камену овом суши. Воде овде нема за грло и очи, а иза или испред, море сe разлива у води. Да бар можемо не чути, не бисмо сву тежњу у капљу једну слили жедни. Грло је наше отежало. Ни молитву Богу да подигнемо воду да пусти, па у потопу да изгинемо. Отврдла су уста наша од соли,

Мићо И. Мартиновић: Молитва на Коларићу

24. новембар 2024.

Вапај молитве покајничке нек пут неба сине и силно јурне у висине, и мученика бол умине! Клонуле главе на груди,Сједим заривен u густи мрак,У тишини све је, зидови хладниТамне ноћи одбачен свлак.Само мисли из клонуле главе,Kапљу у ноћи слеђене зјап,Ума мрачно предсказање,Ил’ можда скривени неки знак? Клижу мисли трепераве, свеле,Изгубљене у времена тамним скутима,Љепљиве, тешке и вреле,Kроз лавиринте загубљеним путима.Истрже се душа из окова пути,Па ко свила, божанским ношена дахом,У предворју древнога мрака слути,Да вјековима све је, покривено прахом! Тијело, савијено у болном грчу,Знојним челом ледени камен дира;Док пламенови воштана тијела срчу,Клизи душа тунелом мистичног вира!Може ли човјек над понорном хриди,Упрегнут сјенима у трагичном сразу,Да обзорје божанских вртова види,И из

Златомир Лазић: Ми смо дубоко несрећан народ који не хаје за своје мучене и поклане претке

22. новембар 2024.

Злочини почињени над Србима у Рашића Гају крај Власенице су по бестијалности незамисливи. Након мучења, закопали су Србе до рамена у земљу, а онда их дотукли дрљачама. Мој отац, Јанко Лазић, на фотографији у горњем реду други слева, са млађим братом од стрица, Живком Лазићем (коме су усташе убиле оца у лето 1941. у невиђеним покољима у Рашића Гају крај Власенице), марта 1942. у Бајиној Башти, након преласка Дрине пред Црном легијом Францетића. Мој отац је упућен у Врњачку Бању, где је прележао пегави тифус, док је Живко још неко време након рата провео у Бугарској, у центру за српску децу без родитеља. У ретким приликама отац ми је причао

Ђурђица Драгаш: Јер… ми смо иста крв

21. новембар 2024.

У Кући Милановића у Бањој Луци промовисан је књижевни првенац Ђурђице Драгаш Вуковљак “Јер …ми смо иста крв’’, посвећен свим невиним српским жртвама – од Дивосела , преко Јадовна, Госпића, Пага, Гаравица, Пребиловаца – до највећег српског стратишта Јасеновца. Кроз потресне судбине страдалих у својим пјесмама Ђурђица поручује – дугујемо им незаборав, да се не би поновиле ’41. и ’91. година. Професор доктор Душко Певуља, директор Куће Милановића рекао је да је посебно срећан због промоције, зато што се прича о националном страдању уклапа у концепт ове куће српске културе. Српски културни образац, послије искуства 20. вијека, мора у себе да укључи и тзв. културу сјећања. Заправо није ријеч о сјећању, већ ова збирка свједочи о ономе што

Свети Арханђел Михаило

20. новембар 2024.

Сав си огањ и ревност, свети Архистратеже Михаиле, зато те молимо учмале душе наше запали огњем ревности твоје, да бисмо будне савести увек радосно служили заједничком Господу нашем, свесрдно се угледајући на тебе, безгрешног и светог брата нашег, и врховног војсковиђу све небеске и земаљске војске Христове. Пише: Гордана Достанић Од кад памте моје дечије године, за славским столом је увек била само наша породица. Наша баба, ни кад је остала сама, без заштите из дома и рода, није одустала од свечарског ручка. Славског. А славу њој и њеном нестасалом сину нико није пренео. Знало се некад да се на честитање одлази у родни дом да се старешини стисне рука

Бојан Вегара: КУМОВ ПАКЕТ

16. новембар 2024.

Кроз главу иду мисли у низу и теку ми сузе од неке чудне среће. Помислих. Нису нас заборавили кумови. Нико нас није заборавио. Пробудила ме експолозија гранате близу зграде. Чујем мајку у купатилу. Устала је и спрема се. Усправљам се и гледам у прво јутарње свјетло, које допире кроз врата од кухиње и хвата метар ходинка. То је једино свјетло које улази у ходник и разбија потпуну таму. А, та тама је иста и по дану и по ноћи. На свим другим прозорима поставњене су жељезне плоче и греде. Само је у кухињи жељезна плоча до пола прозора и улази то мало свјетла. То нам је свјетло већ данима једини

Aнa Пoжaр: Гдje гoд смo у Jaсeнoвцу бушили, нaшли смo кoсти

13. новембар 2024.

Из ИНA Инжeњeрингa изнajмили су нaм урeђaj кojим смo снимaли тeрeн и вршили бушeњa. Oд музeja дo спoмeникa, с њим смo нaишли нa oстaткe гдje гoд бушили. Или нa кoсти или нa прeдмeтe лoгoрaшa. И сaдa нaм кaжу дa грoбницa нeмa! Сjeћaм сe дa су сe кoсти пojaвилe и нa oбaли Сaвe, збoг нискoг вoдoстaja. Учeсници OРA Jaсeнoвaц пoмoгли су нaм дa их сaхрaнимo. У мaлoм, гoтoвo нaпуштeнoм сeлу Стрмeну пoрeд Суњe, уз сaму oбaлу Сaвe, сaмa у кући живи Aнa Пoжaр, нeкaдaшњa дирeктoрицa JУСП-a Jaсeнoвaц. Билa je нa чeлу тe институциje читaвo дeсeтљeћe, свe дo 1990. Дaнaс, у oсaмдeсeтoj гoдини живoтa, гoтoвo нe излaзи из сeлa. Згрoжeнa рeвизиoнизмoм кojи буja у Хрвaтскoj, oнимa

Др Ђуро Затезало: Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године

12. новембар 2024.

Ђуро Затезало: „Радио сам свој сељачки и ковачки посао” – СВЈЕДОЧАНСТВА ГЕНОЦИДА У НДХ 1941. – 1945. II допуњено издање Убијени и прогнани Српски православни свештеници на подручју Епархије горњокарловачке у вријеме НДХ 1941. – 1945. године Трлајић Сава (Светозар Трлајић) (Мол. Бачка, 1884.), Епископ горњокарловачки. Усташе га ухапсиле 17. јуна 1941. године, мучиле га у штали злочинца Јосипа Томљеновића у Плашком са још 13 Срба и свештеника, те се наслађивали у његовим мукама. Има свједочења да је одведен у логор „Даницу“ код Kопривнице па у у казнионицу Окружног суда у Госпићу гдје је мучен. Половином аугуста 1941. године везан је с већом групом Срба у ланце и одведен према

ЖЕНСКО – КАМЕН МЕЂАШ ИСТИНЕ И ЉУДСКОСТИ

11. новембар 2024.

Монодрама ,,Кô камен (Веленка Брстинова и кћер јој Драгана)“ је документарна драма Драгане Мандрапе, у извођењу глумице Љиљане Чекић, а у продукцији Српског просвјетног и културног друштва ,,Просвјета“ из Бањалуке. Пише: Катарина Кулезић Док сам путовала аутом по Босни и Херцеговини, нисам разумела, али сам осетила зашто над тим божанским лепотама стоји сенка. Андрић је доказивао у својим приповеткама и романима да су лепа бића самом својом лепотом проклета. Лепота, на којој други завиде је зла коб. Док покушавам на силу и безуспешно да оповргнем ту мисао, дави ме Јабланица, боли ме надстрешница, разлежу се пашњаци по којима стока лењо пасе, спушта се аутобус булеваром ка мосту Слободе… Балкан је