Послије успоставе НДХ, усташки терор је брзо захватио читаву Босну, па и њен средишњи дио. У Завидовићима су усташе ухапшене људе држали у затвору хотелске испоставе, у којој је шеф био Смаил Куленовић. Највећи дио оних који су ухваћени крајем јула и 1. августа, међу којима су били Срби и Јевреји, тога дана је транспортован, према изјави Јакоба Данона, возом до Босанског Брода, гдје су искрцани и преведени преко моста у Славонски Брод, затим укрцани у теретне вагоне и отпремљени у Госпић. Данон је о путовању ових заточеника записао: „За вријеме пута од станице Босански Брод до станице Славонског Брода усташе и цивили који су крај нас ишли, почели су

Рат је завршен 1945. године и дошла је слобода. Али су остали трагови, ожиљци. Хиљаде згаришта, стотине хиљада усмрћених људи, велики број инвалида и сирочади. Утихнуло је оружје и зарасла су гробља, запустјеле бројне бездане јаме и стратишта. Немар је прекрио и логор смрти Јадовно на Велебиту, Слану и Метајну на отоку Пагу, логоре Ступачиново и Овчару, концентрациони логор Госпић, казнионицу и мучилиште у згради Окружног суда у Госпићу. Све до данас, више од пола вијека по страдању толиких невиних људи, ова мјеста су углавном необиљежена, понека тек означена, и то недостојанствено, без пијетета према осуђенима без суда, без правде, према онима који су убијани таквом брзином да се смрти

И у источној Босни су усташе транспортовали Србе у логор Јадовно. Највише их је одведено из Бијељине, Зворника, Тузле, Власенице, Рогатице и околних српских насеља. Почетком јуна, усташе су похватали неколико десетака Срба из Бијељине и околине, већином трговаца и обртника, међу којима је био и свештеник Миленко Поповић. Ноћу су их батинали у затвору среског начелства, а дању их, као у Огулину, Винковцима и неким другим градовима, изводили да чисте улице, док су их мјештани пратили погрдним ријечима и ударцима. Ова група је 23. јуна отпремљена у логор Даницу, одакле је, заједно с другим Србима, у јулу, у једној од пет композиција, транспортована у логор Јадовно. Сљедећа већа скупина

Логор Јадовно на Велебиту, први логор масовне смрти на подручју Независне Државе Хрватске, и након пуних 50 година по много чему представља енигму, прије свега по великом броју невиних жртава. Планински пропланак ограђен бодљикавом жицом, с неколико дрвених барака, у којима су боравили логорска управа и усташе то није био логор у правом смислу те ријечи, већ посљедња животна тачка оних који су из разних крајева НДХ упућивани у концентрациони логор Госпић, а преко њега у смрт. Мјесто гнусног злочина утемељеног у геноцидном законодавству НДХ, које се у пуној мјери манифестовало масовним терором над српским и јеврејским народом. Звјерства извршена на Велебиту и отоку Пагу од средине априла до поткрај

И с подручја Херцеговине, у исто вријеме када и из других крајева НДХ, Срби су транспортовани, преко Мостара, Сарајева, Славонског Брода, Загреба и Карловца, у логоре Госпић, Јадовно и Слана. Овај пут је прешао велики број Срба и Јевреја из Мостара, Љубиња, Требиња, Стоца, Љубушког, Коњица и других херцеговачких насеља. У вријеме капитулације Краљевине Југославије, 16. и 17. априла, у Мостару је успостављена усташка власт. За усташког повјереника је постављен Иван Хочевар, дотадашњи гардијски официр. Истовремено је формиран усташки стожер, на чијем челу се налазио Станко Шарац, а чланови су били: Ђуро Спужевић, судија, Стјепан Барбарић, судија, постављен за логорника, Петар Врдољак, професор, Мато Бунтић, директор занатске школе, Мирко Удиљак,

IIНЕЗАВИСНA ДРЖАВА ХРВАТСКА ДРЖАВА ГЕНОЦИДА И КОНЦЕНТРАЦИОНИХ ЛОГОРА Успостава Независне Државе Хрватске   Усташки покрет вуче своје коријене од др Анте Старчевића (1823-1896),[1] названог „оцем домовине“. Иако није имао увијек исти став према Србима, он је својом расистичком теоријом и дјеловањем Странке права, коју је основао 1861. године, покренуо праву лавину мржње против Срба, које није признавао за народ, већ за „нечисту пасмину“ зликовачке ћуди и „влашки накот“ који треба истријебити.[2] Неке владајуће политичке идеје у Хрватској XX вијека заснивају се на Старчевићевом учењу. Његови сљедбеници, као што су Јосип Франк, Доминик Мандић, Иван Пилар, Керубин Шегвић, Анте Павелић и други, више од пола вијека су на тлу Хрватске развијали

У Босни и Херцеговини је хапшење Срба, Јевреја и југословенски опредијељених Хрвата и Муслимана почело у априлу и мају, као и у другим дијеловима НДХ. Затвори су се брзо пунили невиним људима, којима нико није објашњавао зашто их хапсе, затварају, туку и одводе у логоре. Поглавниково повјереништво у Сарајеву, повјерено професору Хакији Хаџићу и жупнику цркве Св. Јосипа Божидару Брали, средином априла је организовало хапшење Срба и Јевреја у Сарајеву и његовој околини. Први похапшени Срби, међу којима су били Милан Божић, протојереј и вјероучитељ из Сарајева, човјек који је неколико пута био биран за народног посланика, затим доктор Војислав Бесаровић, предсједник трговинске коморе у Сарајеву, професор Милан Јањешевић, управник

У вријеме масовних хапшења у Загребу, почетком јула, усташе су хапсили Јевреје и Србе и у Вараждину. Хапшењима је руководио извјесни Грегл (Grögl), виши усташки функционер, према расном закону полујеврејин. По његовој заповијести, усташе су ноћу ишли од стана до стана и наређивали Јеврејима, како мушкарцима тако и женама с дјецом, да се спреме за одлазак у року од 15 минута. Тако похватане Јевреје би потрпали у теретне вагоне на жељезничкој станици и преко Загреба транспортовали у логор Госпић. Током транспортовања, били су изложени окрутностима за које нема довољно ријечи. Зато овдје наводим ријечи из елабората о злочинима над Јеврејима, у којем је изнесен и језовит примјер како је „једна