Без тог крша и голог камена, нити могу, нити хоћу

Очеви родитељи, моји баба и деда. Обоје стари преко 75 година, обоје својим животом сведоче тешку судбину Босанских Срба и нарочито Босанске Крајине у 20. веку.

У Другом светском рату, као деца, у мајчином наручју су бежали од усташког ножа и немачких митраљеза.

Очеве су им убиле усташе.

Ујаци, стричеви и сви војно способни рођаци су погинули борећи се што у партизанским, што у четничким јединицама. После рата су тешком муком преживљавали и успели да отхране петоро деце, мог оца и још четворо њих.
У последњем рату у БиХ , октобра 1995, доживели су „Олују“ после „Олује“, када су здружене снаге АрБиХ, ХВ и ХВО силовито напале српске положаје што је довело до фамозног „пада 14 општина“ . Том приликом је, срећом само привремено, преко 120.000 Срба Босанске Крајине нашло спас у Бања Луци и осталим северним општинама РС.

Баба и деда су се склонили код нас у Суботицу на годину дана и ту дочекали крај рата и моје рођење.

После су се вратили на вековно огњиште јер без тог крша и голог камена, нити могу, нити хоће.

И захвалан сам им због тога, што су отишли назад у ту „недођију“ , јер да нису, ја малтене не бих имао код кога да одем лети и зими, да шетам пространим ливадама и врлетима своје ђедовине и макар на кратко нађем спас од градске буке и ужурбаности пост-модерног друштва.

Тај „дуг“ ја им враћам тако што се трудим да их што чешће посећујем и што дуже остајем, јер нема ништа дражег старим људима од провођења времена са унуцима а мени исто није ништа драже него кад старачким, избораним и измученим лицима, макар на кратко вратим осмех и осећај поноса и задовољства.

Ако заборавимо своје корене и своје претходнике, нека Бог заборави нас и наше потомке.

Никола Јовић