Одмах након успоставе квислиншке творевине НДХ, у Загребу је основана Усташка надзорна служба (УНС). Њен Уред III је био задужен да организује концентрационе логоре по угледу на концентрационе логоре у нацистичкој Немачкој. На челу Уреда III се налазио Еуген Кватерник Дидо, којем су били подређени „сви органи редарства, оружништва, мјесних заповједништава те уопће свих државних самоуправних органа“.[1] Од почетка маја 1941. године, Кватерник је равнатељ Равнатељства за јавни ред и сигурност (РАВСИГУР). Створен је голем полицијски апарат, с врло разгранатим службама и организацијама. УНС и РАВСИГУР су биле установе које су једине имале право да оснивају логоре у циљу масовног хапшења, мучења и убијања свих непоћудних за НДХ. Због тога

Ни најбујнија машта не би могла вјерно дочарати све оно што се збивало у усташком логору Јадовно, у његовим помоћним логорима, над бројним безданим јамама и на стратиштима. Готово је немогуће описати шта су све усташки зликовци радили с недужним народом. Сачувани су многи документи, записници, извјештаји, објављене бројне изјаве, саслушања злочинаца и преживјелих из јама, али су све то само блиједе слике језиве збиље. Злочини почињени над невиним српским и јеврејским народом у комплексу логора Јадовно по својој бруталности превазилазе оно што и упућени познавалац људске психе може претпоставити да је хумано биће у стању да направи. Када се погледа број жртава у Јадовном, у комплексу његових логора, који

Упркос ригорозним мјерама које су усташе проводили у циљу осигурања логора Јадовно на Велебиту и логора Слана на отоку Пагу, у неколико случајева су појединци или мање групе заточеника покушали побјећи из жице и спасити се. Према расположивим изворима и сазнањима до којих сам дошао током рада, као и на основу изјава преживјелих, да се закључити да је постојала могућност бијега, и то из сваког логора у комплексу Јадовно, па и из самог Јадовна. Појединци, па и групе, могли су побјећи већ током спровођења од мјеста хапшења до логора или путем ка стратишту. Просто је невјероватно да су тек групице усташа спроводиле по двјеста и више људи, који су послушно

Смјештај унутар комплекса усташких логора Госпић, у Јадовну, Слани, Метајни, Ступачинову и Овчари, унеколико се разликовао, али је у свима био готово неподношљив, чак и за кратко вријеме боравка. Зашто је то било тако, јасно је већ и из досадашњег излагања. То нису били логори грађени намјенски за дужи останак заточеника: са зградама, канализацијом, санитарним чвором и другим потребним просторијама, већ импровизовани логори, установљени уз минималне трошкове – углавном отворени ограђени простори, у којима су људи једва преживљавали посљедње дане или сате свог живота, прије но што би били насилно уморени. Једино је казнионица Окружног суда у Госпићу била у згради, али су и у њој заточеници били смјештени, поред

Да би заокружили комплекс логора смрти Госпић, усташе су, уз Јадовно, Слану и Метајну, почетком јула установили и помоћни логор Ступачиново, назван по имену села код Башких Оштарија, недалеко од саобраћајнице Госпић – Карлобаг. Простор овог логора је чинила једна ледина под ведрим небом, ограђена бодљикавом жицом високом 4 метра. Њим је управљао усташки бојник Иван Девчић Пивац, заповједник логора Слана, а замјеник му је био римокатолички жупник из Брушана Ивица Бркљачић. Транспорти и колоне из Госпића и Овчаре, или директно са жељезничке станице, долазили су овдје веома лако. Иначе прикривено, мјесто испод Велебита је постало жива раскрсница зла. На самом простору логора и у његовој близини налазиле су се