Колективно сећање на херојске подвиге као стуб националне безбедности

Четвртак, 15. марта 2018. године, биће на Факултету безбедности Универзитета у Беораду дан обележен у знаку предавања пуковника Војске Србије Славише Голубовића на тему обарања невидљивог авиона Ф117, 27. марта 1999. године.

Сала 4 на другом спрату била је пуна, како студената тако и ратних ветерана, припадника система безбедности и наставног особља. Асоцијација студената Факултета безбедности Београд још једном је показала да је сећање једно од најјачих оружја у очувању суверенитета, територијалног интегритета и независности. ,

Пуковник Голубовић, иначе аутор књиге „Пад Ноћног сокола“, представио је садржај своје књиге која је изашла још 2016. године и студентима приближио не само операцију обарања поменутог ваздухополова америчке производње, већ и узроке и последице агресије која је тада задесила нашу земљу. Причао је о тиму који ће у историји остати познат по томе што је оповргнуо тврдње да је авион немогуће оборити, причао је и о самом авиону, о његовим карактеристикама. Занимљивим анегдотама из свог индивидуалног сећања приближио је тај подвиг младим људима, кроз смех и шале, представио свој херојски тим и на крају крајева освежио сећање свих нас на оно што је та послуга учинила за овај народ. О својим подређенима је причао као о највећим херојима свог времена, говорио је о њиховим приватним животима, траумама и дилемама.

Тиме је успео да код младих створи емпатију и мишљење о херојима као обичним људима који су проживљавали исте тешкоће и животне проблеме као и ми данас. Међу тим људима су били и они студентских година, са чиновима потпоручника који су се показали као велики људи и официри на терену. Емоције су прорадиле па је и приликом приче о траумама и страховима младих људи у публици примећена и по која суза међу припадницама лепшег пола.

За разлику од пројекта „Студије сећања“ чији је циљ освежавање сећања на жртве геноцида у НДХ од 1941. до 1945. године, студенти су видели и другу страну медаље – поред жртава наш идентитет чине наши хероји. Они који су се позвали на страдања од раније и имајући то у виду дали од себе све да до тога опет не дође.

Као и оне јесени 2016. године, студнети су имали прилику да чују причу о нечему што је обележило нашу историју. Овога пута то је била прича о херојима који су имали петљу да се супротставе непријатељу и само после четири дана од почетка агресије, сруши његов не „авион на комад“ већ и читаву концепцију ратовања и поремети га у потпуности. Народ који је у том момемнту, у простору и времену, у меидјима, био дефинитивно инфериорнији од силе која стоји насуопрот њега, на бранику Отаџбине имао је праве хероје и официре који су се водили оно чувеном „Ја не одлучујем да ли ћу ићи у битку по томе колика је сила која ми прети, него по томе колику светињу браним“. Овакав приступ још једном младим људима показао је управо оно што јесмо, што смо били и што морамо бити. Показао је наш идентитет и наше „сопствено ја“. Оно „ја“ које је током историје чинило то што је чинило да бисмо ми данас о њему причали млађима за које се искрено надамо да ће то искористити у изградњи боље Србије.

За разлику од пројекта „Студије сећања“ чији је циљ освежавање сећања на жртве геноцида у НДХ од 1941. до 1945. године, студенти су видели и другу страну медаље – поред жртава наш идентитет чине наши хероји. Они који су се позвали на страдања од раније и имајући то у виду дали од себе све да до тога опет не дође. Свесни страдања, од Балканских ратова, преко страшног Великог рата, голготе преко Албаније, Солунског фронта, геноцида у НДХ, ратних злочина у Босни и Хрватској током деведесетих  година над српским живљем, дали су од себе све да се грешке не понове. Освежавањем сећања на оваква дела нашим младима остављамо у аманет богату историју херојства и страдања у циљу заштите управо онога што јесмо, што чини нит нашег идентитета. To je операција на коју ће се позивати неке будуће генерације у одбрани суверенитета и територијалног интегритета, у одбрани наше историје, културе и језика.

Неки од нас били су јако мали када се све догодило и сећање нам је магловито, али управо оваквим предавањима или дискусијама стварамо слику о ономе што се догодило, сећамо се наших старих, њихових мука, крви, суза и зноја. Сећамо се и њихових речи, дилема, свађа и на крају, њихове одлучности да се супротставе далеко надмоћнијем непријатељу. Предавање је још само више ојачало самопоуздање код млађих генерација, будућих носиоца система безбедности и одбране и носиоца политичког система Србије. ту везу

И на крају крајева што би рекао Матори из филма Балканска правила: „Они су нас млађе учили да имамо права да се боримо и у тој борби користимо сва средства!“

Аутор: Владимир Банковић