
Анђелко Анушић: ЈАДОВНО, ОДЛОЖЕНИ ПАРАСТОС
Сенима поубијаних Градинчана и Сувомеђаша Одавде до тамо, и одонуд до ове Јадаре, ако укрсно гледаш с краја накрај Спасовог дрвета, а другчије се то и не може догледати, та крстаста шир у дубокој даљини – као крило гаврана рашири руке старац Голуб Ластавица, последњи крик, одложени вај Јадовљана, рашири руке на Голо брдо као да ће га пењати, а глас му беше као јаук ветра, жвизд његов придављен у оној бездануши – сваки Србин своју јаругу, јапагу, једноокушу, сљепушу, јамурку, јамушу, јаму, да речем понашки, има. У коју је устопио, нагазио као на коб, сугреб судбине, псећим језиком толковано. Или ће глибом посрнуту, зајарузати некад, доцније сигурно. Одложено, у













