Miloš Ković: Srbi ipak nisu plastelin, nego nacija

Datum objave: petak, 13 jula, 2018
Veličina slova: A- A+

Oslonce treba tražiti u sebi i sopstvenom iskustvu, a ne u dobroj volji i samilosti onih koji vas pljačkaju i nanose vam zlo, kaže za „Geopolitiku“ prof. dr Miloš Ković

Miloš Ković (Izvor: Geopolitika)
Miloš Ković (Izvor: Geopolitika)

Poštovani gospodine Koviću, Vi ste jedan od inicijatora Apela za odbranu Kosova i Metohije, koji je potpisao veliki broj uglednih srpskih intelektualaca i drugih građana Srbije, Crne Gore, Republike Srpske, kao i mnogo Srba iz rasejanja. Da li možete dati neku ocenu o uticaju Apela za odbranu KiM na javno mnjenje? Vi ste tim povodom, govorili na više tribina u mnogim gradovima Srbije. Na osnovu tog iskustva da li nam možete preneti neko generalno mišljenje građana kada je u pitanju odbrana Kosova i Metohije?

„Unutrašnji dijalog“ od početka je vođen kao medijska priprema za kapitulaciju srpske države na Kosovu i Metohiji. Da bismo se pomirili sa raspadanjem naše zemlje, vlasti pokušavaju da nam usade osećanje bespomoćnosti i inferiornosti u odnosu na naše zapadne gospodare. Potrebno je da se potrudimo da bismo ličili na njih, da se podvrgnemo „promeni svesti“, kako kaže sam predsednik republike, Aleksandar Vučić. To su, svi to znamo, klasični obrasci kolonizacije. Ljudi koji žive od našeg novca i mediji koje mi finansiramo, poručuju nam da je Kosovski zavet, glavna tema cele naše istorije, ustvari samo jedan anahron i štetan mit. U isto vreme neguje se mitska slika kolonizatora, Evropske unije, kao izvora i utoke svakog morala i mudrosti. Objašnjava nam se da smo u demografskom propadanju, pri čemu se uvek nekako zaboravi da se pomene da i Albanci na Kosovu, pa i u Albaniji, imaju isti problem. Naše vlasti nas ubeđuju da je potrebno da se „suočimo sa realnošću“, misleći na posledice etničkog čišćenja srpskog naroda. Ima još mnogo besmislica koje slušamo i čitamo po našim medijima.

Apel za odbranu Kosova i Metohije je zderao obrazinu sa cele te maskarade i nazvao stvari pravim imenom. Pokazalo se da Srbi ipak nisu plastelin koji će nekakav autokrata da mesi po svojoj volji, nego nacija koja hoće da sama odlučuje o svojoj sudbini. Prebrojali smo se, koliko ima onih koji hoće da ostanu potomci svojih predaka, onih za koje su Ranilug, Gračanica, Goraždevac i Orahovac deo naše zemlje baš kao što su to Vranje, Ćuprija, Valjevo ili Užice. Koliko ima onih koji razumeju da bi napuštanje Kosova bilo početak konačnog raspadanja Srbije i gašenja Republike Srpske. Ponudili smo rešenje, zasnovano na razumu i iskustvu, a ne na propagandi o evropskom putu koji nema alternativu. Apel je potpisao najobrazovaniji i najpozvaniji deo srpskog društva – preko 400 doktora nauka, profesora univerziteta i naučnih radnika, akademici, vladike, monaštvo, umetnici, novinari, javne ličnosti. Time smo, praktično, torpedovali „unutrašnji dijalog“ i nameru vlasti da nas medijskom propagandom ubedi da smo Kosovo odavno izgubili. Uzaludni su bili prećutkivanje Apela na RTS-u u medijima pod kontrolom države, a potom i svi napadi na njegove potpisnike. Njihov bes samo je potvrdio da smo ih uhvatili na delu.

Cela Srbija upletena je u mrežu straha i korupcije. Siromaštvo je nateralo ljude da zbog posla i penzije, trguju čašću i uverenjima. Događa se potpuno isti proces koji u Crnoj Gori traje već nekoliko decenija. Mnogi su se, međutim, posle Apela, ohrabrili da govore slobodno, jasno i glasno. To smo videli na našim tribinama posvećenim Kosovu i Apelu, održanim po celoj Srbiji. Prema istraživanjima Faktora Plus, Ninamedija i Instituta za evropske poslove, 81% građana odbija da menja Kosovo i Metohiju za ulazak u Evropsku uniju, 63% se zalaže za politiku „zamrznutog konflikta“. Više od polovine (53%) je za upotrebu vojne sile radi odbrane naših tamošnjih sunarodnika, dok 61% smatra da se pregovori koje naše vlasti vode neće dobro završiti po Srbiju. Pa ipak, ovi ljudi će na izborima glasati za naprednjake, ili će im neglasanjem omogućiti da pobede. Jednostavno, onaj ko kontroliše tokove novca i medije, dobija izbore. I to je, opet, crnogorski model. Gospodari su im isti. Ta poruga demokratiji odigrava se, uostalom, i na Zapadu.

Drugi važan dokument je “Poruka Svetog Arijejerskog sabora SPC  o Kosovu i Metohiji”. Kako ocenjujete stav Srpske pravoslavne crkve o Kosovu i Metohiji. Utisak je da su mediji u Srbiji opstruisali i svesno prećutali Poruku Sabora SPC. Šta učiniti da mišljenje naše najstarije i najuglednije institucije dođe do naroda?

RTS ne samo da je bojkotovao Apel, nego je prećutao i Poruku Svetog Arhijerejskog sabora. Obavestili su gledaoce o postojanju ovih dokumenata tek kada nas je napao Aleksandar Vučić. Ali opet nisu preneli ni njihov sadržaj ni imena potpisnika. Pamtim razne režime i cenzure, ali ovo je zaista neviđeno. RTS i režimski mediji vodili su čak i prljavu kampanju protiv mitropolita Amfilohija, zbog njegovog potpisa na Apelu i istina koje je izrekao na Vidovdanskoj propovedi u Gračanici. Bio je to zaista nesvakidašnji prizor: ljudi kupljenih diploma, trgovci sopstvenim uverenjima i preletačevići, oni koji predaju svoju zemlju i sunarodnike NATO zločincima i Velikoj Albaniji, javno blate, po državnim medijima, jednog od najznačajnijih mitropolita ne samo naše, nego cele Pravoslavne crkve. Posle ovakve javne sramote, najmanje što mogu da urade direktor i urednik informativnog programa RTS jeste da smesta daju ostavke.

Poruka Svetog Arhijerejskog sabora je dokument od ogromne važnosti. Neverovatno, ali istinito – Srpsku pravoslavnu crkvu niko nije pozvao na „unutrašnji dijalog“. Potvrdilo se, međutim, da je, iako je stara 800 godina, ona i živa i vrlo delatna. Ponela se isto onako kako je radila pod Osmanskim carstvom, Habzburškom monarhijom, Trećim rajhom, NDH. Srpske vlasti, ali i NATO okupatori, koji kontrolišu svoj deo srpskog medijskog prostora, mislili su da mogu da je zaplaše. Poverovali su da će moći da kupe Srpsku crkvu onako kao što su to učinili sa srpskim političarima i novinarima.

Na nama je da, uprkos nasilju srpskih vlasti i NATO medija, stanemo uz Srpsku pravoslavnu crkvu. Potrebno je da njenu Poruku proširimo svuda gde možemo da stignemo.

Vi ste nedavno sa grupom srpskih intelektualaca održali jedno većanje u manastiru Svetog Arhiđakona Stefana u Slancima. Šta su zaključci sa tog skupa?

Okupili smo se u manastiru Svetog Arhiđakona Stefana u Slancima da bismo, kao ljudi sa univerziteta i iz SANU, pri čemu se među nama nalaze neka od najuglednijih imena sa Kosova i Metohije, pružili javnu podršku Poruci Svetog Arhijerejskog sabora. Tokom dugih vekova provedenih pod stranom vlašću, manastiri su bili mesta okupljanja i početka najvećih pregnuća. Crkva i danas, možda i jedina, može da zaustavi ovu izdaju. Pokazali smo da smo i dalje ujedinjeni u spremnosti na svaku vrstu građanskog otpora, da bismo zaustavili srpske vlasti u nameri da sa Velikom Albanijom podele Kosovo i Metohiju, i da joj, u „razmeni teritorija“, daju delove „uže Srbije“. Odlučno smo se izjasnili protiv priznanja nezavisnosti „Kosova“ kroz „pravno obavezujući sporazum o sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“. Zaključili smo i da su ankete potvrdile  da srpski narod traži da se konflikt zamrzne do trenutka u kome će se o tome moći pregovarati na ravnopravnoj osnovi. To su osnovne ideje našeg Vidovdanskog poziva vlastima da se urazume i građanima da budu spremni da ih u njihovim nečasnim namerama zaustave. On se zasniva na Poruci Sabora i predstavlja nastavak borbe započete Apelom. Kako smo i očekivali, mediji pod kontrolom vlasti i zemalja NATO i EU bojkotuju i Vidovdanski poziv, ali on se, kako se vidi, brzo širi na internetu, društvenim mrežama i u časopisima koji uprkos svemu zastupaju interese naše zemlje i naših građana.

Istog dana, na Vidovdan, oglasili su se, međutim, i studenti Univerziteta u Beogradu, odlično napisanim Studentskim proglasom za Kosovo i Metohiju. Svi znamo kakvu moralnu snagu imaju studentski pokreti. To je još jedna pojava koja ohrabruje i budi nadu.

Uprkos Apelu za odbranu Kosova i Metohije, stavu Sabora SPC, rezultatima “unutrašnjeg dijaloga”, gde ubedljivo preovlađuje mišljenje da je “zamrznuti konflikt” najbolja opcija, aktuelna vlast a posebno predsednik Vučić, tvrdoglavo insistira na “konačnom rešenju pitanja Kosova”. Kako to objašnjavate?

Oni, jednostavno, trgovinom Kosovom i Metohijom od Zapada kupuju vreme i vlast nad Srbijom. Zapadni mediji uopšte ne kriju da ih trpe samo zato što od njih očekuju da im predaju Kosovo i Metohiju. Vučić i saradnici, međutim, vide kakvo je većinsko raspoloženje građana. Izgleda da su nešto ipak obećali i da im vreme ističe. Samo time mogu da objasnim njihove besne reakcije na svako javno izneseno mišljenje koje se ne slaže sa njihovom namerom da „razmene teritorije“ i potpišu sporazum o „sveobuhvatnoj normalizaciji odnosa“. Pogledajte samo histeriju koja je obeležila ovogodišnji Vidovdan i medijsku harangu protiv mitropolita Amfilohija i naročito Slaviše Ristića, narodnog poslanika sa Kosova i Metohije. Izjave Hašima Tačija pokazuju, međutim, da se ubrzano radi na „sveobuhvatnoj normalizaciji “ i da postoji realna opasnost da se sporazum postigne za vreme letnjih odmora, da bi srpska javnost bila nespremna za otpor.

Prete nam i referendumom. Matija Bećković lepo reče da bi izjašnjavanje Srba o tome da li da zadrže ili ne Kosovo i Metohiju ličilo na referendum Matematičkog instituta SANU o tablici množenja ili na referendum Crkve o tome da li da i dalje verujemo u Vaskrslog Gospoda. Zašto se Španci nisu izjašnjavali o Kataloniji?

Zanimljivo je da opozicija, njen naravno najveći, prozapadni deo, oštro napada vlast po nekim drugim političkim i ekonomskim pitanjima ali ne kritikuje predsednika Vučića što hoće da reši pitanje Kosova podelom, na način koji je suprotan Ustavu i nacionalnim i državnim interesima. Mediji, nevladine organizacije, kao da pružaju Vučiću prećutnu podršku za ovaj plan. Zar to nije indikativno?

To je žalosna slika našeg stranačkog života.  Partije koje se zalažu za opstanak naše države i za poštovanje Ustava, bore se za ulazak u parlament i goli opstanak. U celoj Evropi i u SAD vidi se ta ogromna podela između otuđenih elita i građana. Ovde je ona specifična po tome što su elite, u svojoj zaljubljenosti u Zapad, spremne da se zbog praznih obećanja, ali i zbog sopstvenih materijalnih interesa, odreknu čak i sugrađana na Kosovu i Metohiji i golog opstanka naše države. Jednostavno, u vlasti i opoziciji preovlađuju ljudi koji ne razumeju smisao Kosovskog zaveta i srpske istorije. Mora se, ipak, priznati da iz Narodne stanke u poslednje vreme dobijamo sve jasnije poruke da se Ustav i Rezolucija 1244 moraju poštovati. Novi predsednik DS Zoran Lutovac je, kao ambasador Srbije u Crnoj Gori, učinio zaista mnogo da bi se tamošnji srpski narod odbranio od asimilacije i progona. Ostaje da se vidi da li će ovi pozitivni pomaci zaista dovesti do realnije politike prema EU i Kosovu i Metohiji. U pitanju je doslovno opstanak naše države.

Da li je ulaz u EU vredan žrtve najsvetijeg i najvažnijeg dela  teritorije Srbije i srpstva uopšte? 

Akademska i crkvena elita o tome se izjasnila, kroz Poruku Sabora, Apel i Vidovdanski poziv. I građani su, kroz ankete, poslali nedvosmislene poruke. Ostaje da na to pitanje odgovore i vođe srpske opozicije. Možda će se ipak na vreme osvestiti? Stav vlasti nam je, na žalost, odavno poznat. Neki kažu da je to samo retorika i da oni pokušavaju da dobiju u vremenu. Voleo bih da je tako i da će se zaustaviti pre nego što počine novi akt veleizdaje. Ne zaboravimo šta su učinili Briselskim sporazumom.

Odnos snaga u svetu se značajno promenio, SAD i EU više nisu toliko uticajni kao tokom NATO agresije 1999.godine. Zašto naše rukovodstvo u odbrani Kosova i Metohije ne koristi ovaj mnogo veći manevarski prostor u međunarodnim odnosima, koji se evidentno stvorio prelaskom sveta iz unipolarizma u  novu istorijsku  fazu – multilateralizma?

Mislim da su glavni razlog opijenost Zapadom, o kojoj sam govorio, i materijalni interesi pojedinca, vezani za zapadne zemlje. Moć SAD i EU ni danas nije za potcenjivanje, i na Balkanu su oni i dalje uticajniji od Rusije ili Kine. Pa ipak, svi znamo i vidimo da se stvari menjaju. Mora se sačekati. Naše vlasti, međutim, misle ideološki, a ne realpolitički. One su pod pritiskom da Kosovo i Metohiju što pre predaju Velikoj Albaniji i one, neodlučne i servilne, taj pritisak neće još dugo moći da podnesu.

Borba za Kosovo i Metohiju je borba dugog trajanja. Vi ste govoreći o vekovnom odnosu Jevreja prema Jerusalimu rekli da smo i mi imali slično iskustvo, u naporima niza srpskih generacija koje su u vekovima osmanske okupacije čuvale zavetnu svest o Kosovu. Koje identitetske ideje iz srpske istorije, danas, u vreme iscprljenosti i malodušnosti, treba revalorizovati i oživeti, kako bi se probudio duh umorne nacije i olakšao teret nacionalne borbe i novih iskušenja?

Oslonce treba tražiti u sebi i sopstvenom iskustvu, a ne u dobroj volji i samilosti onih koji vas pljačkaju i nanose vam zlo. Treba proučiti kako i zašto se srpski identitet održao u dugim vekovima strane vlasti, usred preveravanja, progona, ratova i genocida. Tu je, po mom mišljenju, uloga srpskih svetosavskih i kosovskih kultova ključna, kao i činjenica da su oni čuvani, pre svega, u krilu Srpske crkve. To je jedina srpska institucija koja, uprkos svemu, neprekidno traje već 800 godina. Ona je čuvala naše Svetosavske i Kosovske zavete i davala smisao svim žrtvama koje smo podnosili u borbi za pravo da sami odlučujemo o svojoj sudbini. U  njoj skoro da nema onog fatalnog snobizma, prezira prema narodu i obožavanja Zapada, koji tako često pronalazimo u našoj srednjoj klasi. Potrebno je, dakle, da obnovimo predačke zavete. Ne bi trebalo zanemariti ni savremene  ideje društvene solidarnosti, socijalne pravde, zaštite prirodne sredine. Demokratija je, uprkos svim iskušenjima kroz koja danas prolazi, ostala vrlo bliska sabornom i egalitarnom duhu srpskog naroda. Svest o Jasenovcu i genocidu koji smo pretrpeli u 20. veku trebalo bi, po mom mišljenju, po ugledu na Jevreje ili Jermene, ugraditi u temelje modernog srpskog nacionalnog identiteta. Ključna je, međutim, svest o tome da smo mi samo jedna generacija u dugom lancu pokolenja jednog drevnog naroda, dugih sećanja, snažnih kultova i pobedničkih, ratničkih tradicija.

Oprema: Stanje stvari

Copyright © 2018 Geopolitika. Objavljeno za specijalnom dozvolom magazina Geopolitika. Za svako drugo prenošenje obratiti se redakciji Geopolitike.

(Geopolitika br. 107)

Izvor: Stanje stvari

Vezane vijesti:

Prof. Dr Miloš Ković: Fašizam je samo epizoda | Jadovno 1941.

Miloš Ković: Veliki i mali | Jadovno 1941.

Miloš Ković: Kad se identitet gradi na antisrpstvu | Jadovno …

Miloš Ković: Budućnost pripada onima koji se ne predaju …


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Jedan komentar za Miloš Ković: Srbi ipak nisu plastelin, nego nacija

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top