Алојзије и Николај

Време је заиста да се каже да изједначавање злочинаца из доба нацизма са онима који то нису били не може бити ништа друго него облик реафирмације нацизма

Занимљиво би било одгонетнути ко је први уопште дошао на идеју да направи историјско поређење – читај историјско изједначавање – између загребачког надбискупа Алојзија Степинца и владике охридског Николаја Велимировића. У скоријој прошлости, то је прошле године урадио Чедомир Јовановић, у интервјуу за загребачке новине о 20-годишњици операције „Олуја”. Поред других ствари које су пријале тамошњим ушима изјавио је да су „обојица подједнако контроверзни”. Добро, Николај јесте контроверзан, да ли више, мање или исто као Степинац рецимо да није толико важно. Чему уопште, међутим, такво поређење, да ли је у току неко такмичење у контроверзности? Или је реч о нечему другоме, о својеврсној историјској алхемији којом се помоћу „подједнаке контроверзности” подмеће теза о подједнакој кривици и некој врсти равнотеже улога Степинца и Николаја у времену Другог светског рата.

Особит допринос у поступку утврђивања историјске једнакости између кардинала Степинца и владике Николаја добијен је пре неколико недеља у интернетском чланку који је објавио истакнути колумниста Борис Дежуловић и који је брзо пренет на више веб-адреса.

Подстакнут писмом које је патријарх Иринеј упутио папи, Дежуловић је запазио да се, ето, „Свети архијерејски синод Српске православне цркве касно сетио да спречи канонизовања ’контроверзних личности’, јер је Светог владику Николаја Охридског и Жичког сам канонизовао за светитеља још пре тринаест година, у београдском храму Светог Саве, истог дакле оног праоца српске нације и цркве којега је речени владика Николај у свом чувеном говору на Коларцу 1935. назвао претечом Адолфа Хитлера и његове идеје ’народне цркве’”.

Остављајући по страни све оно остало по чему је „католичка држава”, како је Степинац називао НДХ, била најпознатија, српском патријарху а тиме и другим православним црквама, смета порука коју би Ватикан послао ако би за светога прогласио црквеног великодостојника знаменитог по својој посвећености идеји превођења православаца у католике. Римска диоптрија је другачија и оданде Степинца виде као страдалника за веру којег су комунисти осудили, а можда и убили. Али какве везе са свим тим има Николај Велимировић?

О Николају се зна: био је идеолошки мрачњак и антисемит, за Хитлера је бар у почетку имао симпатије, „благосиљао је љотићевце” и био им је идеолошки близак, и да – „од Хитлера” је добио 1934. године орден. То је део корпуса информација којим располажу они који не воле Николаја. Међу њима најчешће нема податка да је немачки орден стекао јер се побринуо за очување немачког војног гробља у Битољу 1926. године. А Други светски рат је практично у целини тај Хитлеров следбеник провео у немачкој интернацији, у коју је доспео као декларисани противник пакта са Немачком и одакле нису хтели да га ослободе упркос томе што се Љотић заложио за његово пуштање.

Као такав, може бити да заиста и није био баш као нацртан за светитеља. Но, о томе цркве одлучују, коме се не допада, не мора у цркву, а нарочито не морају они који ни иначе тамо не залазе. Но тема овде је: на који начин је све ово што знамо о биографији Николаја Велимировића слично Алојзију Степинцу? На који начин је свеједно да ли је неко био на Хитлеровој страни 1935. или 1945, и на који начин је предавање на Коларцу слично улози највишег црквеног великодостојника у држави које су се често гнушали и њихови немачко-италијански савезници? Истина, има и та ствар, Степинцу у прилог, да је ту и тамо подизао свој пастирски глас против масовних злочина усташког режима и сматрао да у католичанство ипак треба да буду преведени само они који се за то добровољно определе. А ако се добровољно не определе, па онда, ех, бог је тако хтео.

Време је заиста да се каже да изједначавање злочинаца из доба нацизма са онима који то нису били не може бити ништа друго него облик реафирмације нацизма. А поенте типа „ако Николај може да буде светац, што не би могао и Степинац” представљају тривијализацију страдања којем су били изложени становници „католичке државе” током рата. Ако неко сматра да Степинац у томе није играо никакву улогу, онда нека тако каже, а Николаја Велимировића да у то уплиће заиста нема никаквог разлога.

Но, у причу није укључен само Николај, него се ту нашао и Дража Михаиловић, и то зато што је пред сам крај рата упутио Алојзију Степинцу писмо у којем му се обраћа с поштовањем и испитује могућности за даље заједничко супротстављање комунистима. Само по себи, није баш сигурно шта би то писмо у овој причи требало да доказује, осим ваљда да су сви ти злочинци исти олош. На страну што је сам Михаиловић негирао на суђењу да је то писмо икада написао, но то је у службеном својству на суђењу за Михаиловићеву рехабилитацију изнео и историчар Бојан Димитријевић, навевши како сматра да је реч о фалсификату подметнутом од тужилаштва. Да је историја у нас питање идеологије, а не фактографије, најбоље говори судбина самог Димитријевића: као дугогодишњи члан Демократске странке, искључен је јер се изјаснио у прилог преиспитивања улоге Милана Недића.

Због чега је стављање свих „народних непријатеља” на једну гомилу опака работа? Па због тога што је то управо била особина и победника из 1945, који су тако без суда напунили јаме код Блајбурга, али и стрељали, рецимо, глумце београдских позоришта чија је кривица била у томе што су играли представе чији приход је био намењен добротворном фонду под управом Недићеве владе. Намерна идеолошка површност, у ствари идеолошка искључивост, води томе.

Мада, ако о Степинцу говоримо, он и нема разлога да се превише жали на правду победника. После рата, осуђен је на интернацију. Исто као и владика Николај. С том разликом што су Николаја интернирали нацисти, а Степинца комунисти.

Аналитичар медија

Извор: ПОЛИТИКА

Везане вијести:

Владика “Златоусти“

Eвропски дуг Србији

Колико је заправо свет био кардинал Алојзије Степинац …