Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

Evropski dug Srbiji

Datum objave: sreda, 4 novembra, 2015
Veličina slova: A- A+

Reči Nikolaja Velimirovića izrečene u Londonu 1916. godine i danas odzvanjaju glasno i govore mnogo

U teškim vremenima autoriteti postaju oslonac. U njima pronalazimo snagu i veru u bolje sutra. Njihove reči daju motiv za borbu, njihove poruke postaju putokazi, a ličnim primerom postaju uzori. No, kako se postaje autoritetom? Čini se, tako što ljudi prepoznaju nečiju hrabrost, odlučnost i istinu u njegovim rečima. Ljudi prepoznaju one koji nepobitnim činjenicama i istinskim primerima snažno brane interese svoga naroda.  Prepoznaju snagu razuma.

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2013/vladika-nikolaj.jpg

Vladika Nikolaj Velimirović je rođen 1880. godine u valjevskom selu Leliću. Iz rodne kuće i sela mladi Nikolaj je poneo, i kroz život nosio, otvorenost i jednostavnost srpske pravoslavne vere, dubinu narodne mudrosti i lepotu narodnog jezika. Studirao je i putovao po Evropi i Americi, po Svetoj Gori, Grčkoj i hrišćanskom Istoku. Po završetku Prvog svetskog rata postavljen je za episkopa u Žičkoj, a potom i u Ohridsko-bitoljskoj eparhiji. Kao episkop, ali i kao zarobljenik u nemačkim tamnicama i izgnanik u dalekoj Americi, Nikolaj Velimirović je ostao čovek naroda. Umro je u Americi 1956. godine. Mnogo godina posle njegove smrti, posmrtni ostaci Nikolaja Velimirovića su preneti u Lelić, gde je sahranjen u maloj crkvi koja je njegova zadužbina.

Veličina vladike Nikolaja Velimirovića leži u istinskom poznavanju srpskog naroda i posebnoj ljubavi prema svojoj zemlji i rodu.  Izuzetno je  voleo svoj narod, ne slepo, bez uviđanja njegovih mana, već kao istinski narodoljubac svestan njegove veličine, ali i slabosti.

Razmišljajući o ulozi srpske države i veličini podnetih žrtava srpskog naroda, Nikolaj Velimirović se na Vidovdan 1916. godine u Londonu obratio zvaničnicima i narodima Evrope. Njegove proročke reči i danas glasno odzvanjaju.

 

Gospodo i prijatelji!
Došao sam iz Srbije, iz Evropske ponoći. Tamo nigde ni zračka svetlosti. Sva je svetlost pobegla sa zemlje na nebo i jedino nam odozgo svetli. Pa, ipak, mi nejaki u svemu, sada ovako, jaki smo u nadi i veri u skoro svanuće dana. Zahvalan sam lordu arhiepiskopu Kenterberijskom koji mi je omogućio da na sveti Vidovdan, ovog leta Gospodnjeg 1916. godine, u ovoj prekrasnoj crkvi Svetog Pavla pred njegovim Visočanstvom, kraljem Džordžem Petim, i najuglednijim Englezima mogu da vam se obratim.
Gospodo i prijatelji! Ceo dan juče proveo sam razgledajući ovaj veličanstveni hram koji je ponos Engleske i Hrišćanstva. Ja sam vidio da je on sagrađen od najskupocenijeg materijala donešenog iz raznih krajeva imperije u kojoj sunce ne zalazi. Video sam da je sagrađen od granita i mermera koje su ispirali talasi stotine mora i okeana. I da je ukrašen zlatom i dragim kamenjem donetim iz najskupocenijih rudnika Evrope i Azije. I uverio sam se da se ovaj hram s pravom ubraja u jedno od arhitektonskih čuda sveta.
No, gospodo i prijatelji! Ja dolazim iz jedne male zemlje na Balkanu u kojoj ima jedan hram i veći, i lepši, i vredniji, i svetiji od ovoga hrama. Taj hram se nalazi u srpskom gradu Nišu i zove se Ćele kula. Taj hram je sazidan od lobanja i kostiju mog naroda, naroda koji pet vekova stoji kao stamena brana Azijatskom moru na južnoj kapiji Evrope. A, kada bi sve lobanje i kosti bile uzidane, mogao bi se podići hram trista metara visok, toliko širok i dugačak, i svaki Srbin bi danas mogao podići ruku i pokazati: ,,Ovo je glava moga dede, moga oca, moga brata, moga komšije, moga prijatelja, kuma.“ Pet vekova Srbija lobanjama i kostima svojim brani Evropu da bi ona živela srećno. Mi smo tupili našim kostima turske sablje i obarali divlje horde koje su srljale kao planinski vihor na Evropu. I to, ne za jednu deceniju, niti za jedno stoleće, nego za sva ona stoleća koja leže između Rafaela i Šilera. Za sva ona bela i crvena stoleća u kojima je Evropa vršila reformaciju vere, reformaciju nauke, reformaciju politike, reformaciju rada, reformaciju celokupnog života. Rečju. Kada je Evropa vršila smelo korigovanje i bogova i ljudi iz prošlosti i kada je prolazila kroz jedno čistilište, telesno i duhovno, mi smo kao strpljivi robovi, mi smo se klali sa neprijateljima njenim braneći ulaz u to čistilište. I drugom rečju. Dok je Evropa postajala Evropom, mi smo bili ograda njena, živa i neprobojna ograda, divlje trnje oko pitome ruže. Na Vidovdan 1389. godine srpski knez Lazar sa svojom hrabrom vojskom stao je na Kosovu Polju, na branik Hrišćanske Evrope, i dao život za odbranu Hrišćanske kulture. U to vreme Srba je bilo koliko i vas Engleza. Danas ih je deset puta manje.

Gde su? Izginuli braneći Evropu.

Sada je vreme da Evropa Srbiji vrati taj dug.

Stevan Martinović

 

Izvor: SRPSKI AKADEMSKI KRUG

 


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top