Александар Мирковић: Пасија по Јелени

Поводом збирке песама Јелене Ковачевић „Страдање“, УГ Јадовно 1941, Бања Лука, 2021.

„Поведи ме Мајко, путем твога Сина“ завршни је стих песме која отвара збирку „Страдање“ Јелене Ковачевић, и који показује да је пролог увек на Небу, а „гле, Небо је у теби“, и да су Срби, пре више од осам векова, изабрали за свој Пут – Христов пут, кога се до данас држе! Тај избор их је ујединио у ДУХОВНУ ЗАЈЕДНИЦУ која се зове СРПСКИ НАРОД. Језик, култура, обичаји… и све што је створио народ кроз своје великане, израз је нашег (српског) доживљаја и осећања Бога.

ЛИРСКИ ХЕРОЈ песничке збирке „Страдање“ је – СРПСКИ НАРОД у доба Геноцида над Србима у „НДХ 1.0“. Није то Жртва апстрактна, метафизичка, кафкијанска за коју не знамо ко је коље, реже, сече, черечи, спаљује, кува, дере… Не! – у књизи Јелене Ковачевић и ЖРТВЕ и ЗЛОЧИНЦИ – ИМАЈУ НАЦИЈУ и ВЕРУ и ИМЕНА и крвници нису дошли са Марса већ из суседног села и говоре исти језик, али нису браћа, јер нас не чини језик браћом већ – доживљај Бога. „Кажи ми ко је твој Бог и ја ћу ти рећи ко си ти.“ Из односа према Богу човек гради све остале односе. А њихов бог „на кости је сео, у одори црној од крви тешкој./Ово је његов престо, крв и кост пут његов./Њему се пењу…“

Готово увек, Јелена Ковачевић, прилаже и историјски документ као извор песме. А документи, чак и сведочења недокланих Срба и Јевреја, често су апстрактни, „суви“… но, уроњени у „живу воду срца” Јелениног, „у чист извор љубави, туге и нежности” оживљују у песми „стабло наше прошлости“, и опет чујемо врисак, молитву, дечји плач… „Тата, спаси ме“… и тупе ударце после тога… у својој души. Књига Јелене Ковачевић је – Бол! И Љубав!

Песник изражене историјске свести – свести, схваћене као осећање „непрекинутог постојања заједнице упркос времену“, осећања присутности предака и потомака у нама – Јелена Ковачевић, узнета у Надвременост, најболније тренутке у трајању Срба „резаним грлом пева/и крв удари још једном…“, да нас подсети да жртве можемо осветити само ако их учинимо светим, а учинићемо их светим ако у њима препознамо Смисао, ако се, како Јелена у завршној песми, „Завештање“ каже: „молимо и не престајемо да се молимо“, да се „бол у љубав… разнесе“, да тако себе Преобразимо и учинимо христоликим, и да све што чинимо – чинимо у Љубав укорењени.

А сву невину децу, и жене, и немоћне… све наше жртве – опрашта или не опрашта Бог. То не знамо, то није на нама. На нама је да чувамо светло и свето Сећање, њиме прочишћени оздравимо, освестимо се, охристовимо, постанемо „мудри као змије и безазлени као голубови“, и никад не заборавимо да Зло постоји – а то је могуће само уз веру, јер да ли је нешто добро или зло знамо из сећања на своју „прву славу“, из доживљаја Бога – да постанемо снажни и спремни и – никада више не дозволимо понављање Покоља! Никад и ни по коју цену!

Опрема: Стање ствари

(Сродство по избору, 17. 5. 2021)