Александар Лазић: Ини потписник Мишини на писмо или Само ви, директоре, радите свој научни посао

Поводом текста Вељка Ђурића Мишине

„Академику Крестићу и иним 51 потписнику Апела за одбрану новомученика јасеновачких“

Одговор директора Музеја жртава геноцида, г. Вељка Ђурића Мишине, на „Апел СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких“, како му и сам наслов каже, првенствено се бави академиком Василијем Крестићем („Сећаћу се и улоге Василија Ђ. Крестића у састављању овог најновијег – некаквог писанија насловљеног са Апел СПЦ за одбрану светих српских новомученика јасеновачких…“). На почетку да кажем, цитирајући једног од потписника Апела и парафразирајући познату српску изреку – потписао бих Апел за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких да је уместо академика Крестића иницијатор био и „црни Ром“!

Као ини потписник (израз је В. Ђ. Мишине) потписао сам и образложење „Против ревизије броја жртава – зашто смо потписали један апел“ (заједно са З. Чворовићем и В. Димитријевићем); ту сам првенство имао у виду да са „прљавом водом не избацимо и дете“, то јест да се оштрица критике усмери против „мајстермајнда“ читаве операције а не против, вољног или невољног, непосредног извршиоца В. Ђ. Мишине. Али и авај!, др Мишина то одвајање од оног за кога сам убеђен да вуче конце није прихватио „спортски“ – у одговору он за свог Шефа не потура само ногу него, рекао бих, и главу.

Да направим једну аналогију а да останем у теми: личи ово на ону „мешовиту“ Комисију о канонизацији Алојзија Степинца, где представници „цркве у Хрвата“ хоће да се покажу да су баш такви – да злочинца канонизују, а наши их представници бране саме од себе и као да им говоре „јесте ли сумасишавши да злочинца беатификујете“. И још: „Бољи сте ви, ваљда, од тога да вам Степинац буде светац!“. А не, браћа-разбраћа Хрвати кажу МИ ХОЋЕМО ДА БУДЕМО УПРАВО ТО: да нам баш такав Степинац буде светац. Тако сам и ја од Вељка Ђурића Мишине желео да направим Шефову жртву – јер сам искрено веровао да он то и јесте! Међутим, В. Ђ. Мишина у свом одговору потенцира да је одани Шефов војник. Добро, према свецу и тропар, а и свако своме јату лети. Макар сад нема дилеме којем јату припада директор Музеја жртава геноцида.

Вељко Ђурић пише: „Нема потребе да браним владику Јована, желим да упитам свих 52 потписника: Када сте последњи пут били у Јасеновцу и да ли знате нешто о тамошњем манастиру?“ То је аргумент исте тежине „већина Срба није никад била на Косову и Метохији, зато треба да га издамо и продамо“. Узгред буди речено, поуздано знам да је један од потписника Апела био на том страшном месту и то – гле чуда! – баш са оним који ће много година касније постати епископ славонски.

На крају г. Мишина пише:  „Не нападајте неаргументовано мене јер ћу за собом оставити наследнике и солидну библиографију радова…“ Доиста је лепо што ће директор Музеја жртава геноцида оставити би(бли)ографију, још лепше да ће тај рад наставити „неки нови клинци“, али доћи ће и онај тренутак Истине када ћемо сви морати да положимо рачуне. Да парафразирам филм „Острво“ – неће бити страшно умрети, биће страшно наћи се лицем у лице (на пример) са Светим Вукашином Јасеновачким и одговорити му на питање „где си био и шта си радио“.

После свега написаног: Господин Мишина воли анегдотални приступ и сећања, па да убацим и ја једно. Реч је о (прет)пројекцији првог дела филма др Вељка Ђурића Мишине о логору Сајмиште, под насловом „Judenlager Semlin“ („Јеврејски логор Земун“). После пројекције, која се иначе одржавала у Дому Војске Србије – да не кажем у „Дому ЈНА“ – из последњег реда јавља се официр и замера аутору што је, колоквијално речено, оцрнио Титову Југославију. Др Мишина нешто одговара, ја се јављам за реч, у функцији преводиоца шта је српски – или Титов? – официр ՚тео да каже: „Господин официр вам замера што је филм превише српски. А прави Срби, господине Мишина, могли би да вам замере што је филм превише јеврејски.“ Аутор ми лаконски одговара: „Не брини(те) ништа!“ Изгледа да је разлога за бригу ипак било.

Аутор је потписник Апела СПЦ за одбрану Светих Српских Новомученика Јасеновачких