Akademik Ljubodrag Dimić upozorava: Ako se ne suočimo sa padom nataliteta, bićemo zemlja na kojoj će živeti drugi narodi

Srbi su podelili sudbinu jugoslovenske države, što je porodilo dezorijentaciju. Čuvari bratstva i jedinstva postali su dogmatizovani zagovornici srpstva.

Autor: Ljiljana Begenišić

Ukoliko se Srbija ne suoči sa problemom nataliteta, ozbiljno mu i sistematično ne pristupi, ostaćemo zapušteno društvo i narod koji sam sebi ukida budućnost. Postaćemo država sa opustelim teritorijama, praznim učionicama, zapuštenim njivama, zatvorenim fabrikama, država ostarelih jedinaca i sve brojnijih penzionera.

Za akademika Ljubodraga Dimića, pretnja da ćemo ostati pusta zemlja na kojoj će živeti neki drugi narodi jedna je od najveći srpskih muka. Iako je Srbija država koja se suočava sa nizom skoro nerešivih političkih problema – ne znamo gde su nam granice, da li idemo na Istok ili na Zapad – za ovog čuvenog istoričara prioriteti su malo drugačiji. Smatra da su nam, osim nataliteta, ugrožene ključne moralne vrednosti, da ne ulažemo dovoljno u znanje koje je naša jedina šansa, da nam odlaze mladi školovani ljudi bez namere da se vrate…

Tako on kaže:

– Veliki je odlazak mladih ljudi, posebno onih sa univerzitetskom diplomom, u inostranstvo. To, posredno, govori da oni ne vide svoju budućnost u Srbiji, već ih profesionalni izazovi trajno udaljavaju od države u kojoj su rođeni, a vremenom otuđuju i od naroda kome pripadaju. Vekovna borba čiji je cilj formiranje države i zaštita prostora omeđanog njenim granicama izgubiće smisao, a na tlu Srbije živeće neki drugi narodi. Ali to se već dešavalo u prošlosti, kako naroda, tako i civilizacija koje su se gasile. Važan cilj trebalo bi da bude i nastojanje da se u što kraćem vremenu sagleda ugrožena skala moralnih vrednosti sa kojom se stanovništvo mora ozbiljno suočiti i učiniti sve da postojeće stanje prevlada.

U tom velikom i odgovornom poslu svoje mesto moraju imati porodica, škola, crkva, mediji, politika i političari… Moraju se negovati vrline i žigosati društvene devijacije i sumnjiv moral koji je zacario u svim sferama života, od politike, koja nikada i nije bila moralna disciplina, do profane zabave, koja obesmišljava sve društvene i moralne vrednosti i podstiče ponašanje koje „iskače“ izvan okvira moralnog i do juče društveno prihvatljivog.

* Jednom ste rekli da se mali narodi mogu spasti samo znanjem. Srbi imaju taj potencijal, ali se nedovoljno ulaže u obrazovanje, nauku, kulturu…, što može imati nesagledive posledice.

– Ono što malim narodima i državama obezbeđuje budućnost su dobra škola, znanje, formiranje kritičkog mišljenja. Znanje je naš jedini resurs sa kojim, ukoliko ga uvećamo i o njegovom pribiranju brinemo, možemo da dosegnemo budućnost. Škola, prosveta, nauka i znanje kojim one obogaćuju pojedinca i društvo trebalo bi da budu prva dužnost države koja nema druge resurse – teritoriju i bogatstvo, tehnologiju, natalitet…

* Koliko je na nezavidan položaj Srbije i Srba uticala teška prošlost tokom celog 20. veka? Neki naučnici smatraju da je formiranje prve Jugoslavije bilo najskuplja srpska greška od koje se nismo oporavili.

– Položaj u kome se danas nalazimo ne može se objasniti bez uvida u prošlost. Srbija i Srbi, najznačajniji činilac u formiranju jugoslovenske države, podelili su 1991. njenu sudbinu, podjednako kao i 1941. godine. To je porodilo decenijsku dezorijentaciju. Istorija je uvek asocijativna, zar ne, ali se ne ponavlja. Slom jugoslovenske države za duže vreme zadržao je Srbiju na svojevrsnom raskršću sa koga njene političke elite nisu znale u kom pravcu da povedu državu i njene stanovnike. U takvim okolnostima, neposredno pred oružani raspad zemlje „otvoreno“ je srpsko pitanje.

* Pokazalo se da to nije bio povoljan trenutak, koji ni do danas nije došao…

– Srpsko pitanje je otvoreno, za razliku od rešavanja slovenačkog ili hrvatskog pitanja, nepripremljeno i bez neophodne podrške „međunarodnog činioca“, čak protiv njegove volje. Iskazivanje svesti o nacionalnoj celini srpskog naroda poremetilo je „ravnotežu“ na kojoj je počivala jugoslovenska država, počev od 1945. Iznova je izvršena identifikacija geografskog i etničkog prostora na kome Srbi žive, često izmešani sa drugim jugoslovenskim narodima do stepena kada ih nije moguće deliti. Izražena je želja, kada se već jugoslovenska država raspadala, za jedinstvenom državom srpskog naroda, a to je tumačeno kao svojevrsna „nacionalna patologija“ i to Srbima nije dopuštano.

Za započinjanje građanskog rata optuženi su Srbija i srpski narod. Kao alternativa komunističkim idejama, u javnosti su legalizovane nacionalne ideje. Čuvari jugoslovenskog bratstva i jedinstva preko noći su postali podjednako dogmatizovani zagovornici srpstva, koje nisu niti razumeli, niti poznavali, niti osećali demokratsku prirodu srpskog pitanja… To važi i za vojni vrh Jugoslavije, tj. onaj deo koji je ostao u Srbiji. Srbija je smatrana poslednjim „komunističkim ostrvom“ u Evropi koje treba nasilno eliminisati. Na odluku o razbijanju jugoslovenske države uticala je i Rimokatolička crkva, koja je sebe doživljavala kao najistaknutijeg protivnika komunizma.

* Zašto srpsko pitanje izgleda „nerešivo“, po pravilu izaziva ratove, i kome ne odgovara da se ono jednom za svagda skine s dnevnog reda?

– Njegovo „otvaranje“ i rešavanje prevazilazi unutrašnje granice srpske države i srpstva, odnosi se na narode sa kojima Srbi žive izmešani, kao i na susedne narode i države. Uvek dobija evropske razmere, utiče na međunarodni poredak, tiče se interesa velikih sila na Balkanu, Mediteranu i u Evropi. Proizvodi posledice koje je teško sagledati i regulisati. Tako je bilo u godinama srpske revolucije, Velike istočne krize, Aneksione krize, balkanskih ratova, Prvog i Drugog svetskog rata, prilikom pada Berlinskog zida, kraja Hladnog rata, uspostavljanja novog svetskog poretka i razbijanja jugoslovenske države, godinama u kojima je došlo do razilaženja Srbije i Crne Gore i jednostranog proglašenja nezavisnosti Kosova.

Tako je i danas. O njegovim razmerama govori desetak ratova koji proizvode demografski umor, porađaju „neradne mentalitete“, militarizuju društvo, koče modernizaciju, donose materijalne i ljudske gubitke, poništavaju generacijske učinke, dovode srpski narod do granica egzistencijalnog opstanka. Činjenica je da je „srpsko pitanje“ danas „otvoreno“ i da je potrebna ne samo politička volja već i naučno znanje da bi ono bilo rešeno u skladu sa vitalnim interesima naroda koga se prevashodno tiče.

UĆUTKIVALI SU HANDKEA

*Čini li vam se da se presedani poput bombadovanja SRJ bez odobrenja UN, jednostranog proglašenja KiM… danas obijaju o glavu zagovornicima tih ideja?

– Sukob u Jugoslaviji nije bio lokalni incident već događaj dugo pripreman, i svetskog je značaja. To važi i za sve ono što se dešavalo u Srbiji tokom prve decenije 21. veka. Sukob se odigrao u Evropi. Presedani koji su ga pratili i danas se koriste kao legitimno sredstvo za razbijanje, razaranje i demontažu drugih država u svetu. Intervencijom u Jugoslaviji narušene su mnogobrojne norme međunarodnog prava. Na njihovo kršenje Zapad se nije obazirao, već ih je istovremeno i podsticao i tolerisao i posle toga eksploatisao. Oni koji su ukazivali na to da je time otvoren prostor za užasavajuću proizvoljnost u međunarodnim odnosima, ućutkivani su na razne načine, nezavisno od toga da li su bili političari, pravnici, istoričari ili pisci, poput nobelovca Handkea.

ELITE I MEGALOMANIJA

* Da li su naše društvene elite sposobne da realno procene stanje u kome se država nalazi?

– Nužno je da realno i bez megalomanija kojima smo skloni procenimo ekonomsku snagu države, njene tehnološke kapacitete, znanje kojim raspolažemo. To podrazumava i jasne predstave o granicama države u kojoj živimo, okruženju koje nam je dato i susedima koje imamo, stanju u kome se nalazi i matica i Srbi na nekadašnjem jugoslovenskom prostoru i u dijaspora, putu kojim idemo i gde želimo da stignemo, vremenu u kome živimo, a koje je i brzo, i kontroverzno, i nejasno, po gotovo svim parametrima. To je naš zajednički posao!

Izvor: NOVOSTI