Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (29) Политичке странке деле Академију

Јаз међу члановима постао је очигледан током прегруписавања пред изборе за првог човека САНУ 1994. Поларизација је искључиво на политичкој основи. Притајени рат међу „бесмртницима“ трајао је читаву деценију

Поделе које су пратиле Србију деведесетих година нису заобишле ни њену Академију наука и уметности. Јединство у одбрани САНУ од напада комунистичког режима брзо се истопило, националне страсти се охладиле, а однос према Слободану Милошевићу и његовој државној политици изазвао је дубоки раскол међу академицима.

Дубина јаза међу члановима ове куће постала је очигледна током прегруписавања пред изборе за првог човека Академије 1994. године. Под сводовима палате у Кнез Михаиловој 35 месецима се водила борба око два кандидата – Дејана Медаковића и Миће Поповића. Ова трка открила је неколико центара који су желели доминацију над Академијом, али и сву сложеност односа међу њеним члановима. О томе сведочи и изнуђени избор за челника ове установе неутралне личности – Александра Деспића.

„С муком састављам свој последњи годишњи извештај у функцији генералног секретара САНУ за Скупштину 26. маја. Све што се са мном збило у почетку ме је болело, а сада све то посматрам као са неке друге обале. Служио сам Академији горљиво и одано. Увек сам представљао САНУ као часну националну институцију и одлучно одбацивао нападе који су јој следили за време и после Меморандума. А онда су почеле игре“, очајан и неспокојан, после неуспеха на изборима у САНУ, записао је у свом дневнику Дејан Медаковић 22. маја 1994. године.

Против његове кандидатуре, како наводи, истакнут је сликар Мића Поповић, који је уживао подршку Крунског савета и опозиционе коалиције ДЕПОС, у којој је главну реч водио Српски покрет обнове. Групација окупљена око СПС на месту председника желела је да види Ивана Максимовића, који није успео да сакупи ни 20 гласова, колико је било прописано као минимум за изборну номинацију. Своје гласове, међутим, академици на страни режима нису дали Медаковићу, већ су гласали празним листићима. Без потребна 73 гласа за победу остала су оба кандидата.

Медаковић и Поповић били су стари знанци и саборци још из времена опозиционог антикомунистичког деловања. Припадали су такозваним симиновцима, јединственом интелектуалном кружоку, који су чинили још и Добрица Ћосић, Антоније Исаковић, Михиз… Ово друштво, названо по састајалишту у београдској Симиној улици, уз филозофе „праксисовце“ (Михаило Марковић, Љуба Тадић и други) сматра се главном снагом која је заступала критичку мисао посттитовске Србије, чији је израз и Меморандум САНУ из 1986. године.

„Три пута су се избори морали поновити. То је довело до поларизације, разуме се, на политичкој основи. Страсти су се узбуркале и више нисам сигуран да ли је могуће смиривање. Пукотина која је створена биће временом све дубља, међусобно неповерење и даље ће разједати САНУ. Ко су главни кривци за ово стање? Без двоумљења: Мића Поповић, Младен Србиновић, Матија Бећковић, Милорад Павић, Предраг Палавестра, Бобан Селенић, Драгутин Дражић, Михаило Марковић, Милош Мацура, Богдан Брукнер, Иван Максимовић, Бранко Поповић, Драгомир Виторовић. На разне начине радили су против мене. Михаило Марковић је чак у одељењу говорио против мене, оптужујући ме што сам унео квислинга Недића у књигу ‘100 најзнаменитијих Срба'“, не крије своју озлојеђеност Медаковић у дневничким записима.

Притајени рат међу „бесмртницима“ протезао се кроз деведесете године. Први пут је поменута и могућност поделе САНУ на „науку“ и „уметност“. Упркос критикама да је припадао академицима који су пригрлили програм „новог српског руководства“ после Осме седнице, као и да је режимски човек, Медаковић је 1999. изабран за председника Академије.

На њено чело овај врсни интелектуалац дошао је у време када је САНУ увелико почела своје повлачење из јавног и политичког живота. После међународно признате сецесије, суровог рата и масовних злочина, „Дејтона“ и „Олује“, који су изнедрили реалност другачију од оне очекиване почетком деведесетих година, гласови академика су утихнули. Изостала је реакција и на озлоглашени Закон о универзитету, изборну крађу 1996. и масовне грађанске протесте, као и јасне наговештаје нове косовске кризе…

И сам Медаковић у једном интервјуу крајем 1998. године признаје да односи између власти и САНУ нису онакви какви су били у време „догађања народа“.

„Није успостављена хармонија измеђи научне и политичке мисли. Политичари раде своје, САНУ се затвара, а академици се осећају понижени и увређени. Тако настаје певање глувима, раскорак подједнако штетан и за једне и за друге.“

Ћутање Академије, међутим, постаје нарочито гласно после петооктобарских промена и доласка на њено чело Николе Хајдина. Он прокламује начело да политици није место у САНУ и да ће се она држати далеко од ње. Овог принципа он ће се круто држати све до краја свог председничког мандата, уклапајући се у постпетооктобарску безличност и друштвену резигнацију. Меморандум и улога Академије с почетка деведесетих година у политичком животу Србије постале су табу теме, које нису помињање нити коментарисане.

„Хајдиново руководство, преплашено свиме што се догодило, Академију је у сваком погледу ућуткало, маргинализовало и учинило је послушничком установом власти. Она је тада изгубила углед и поштовање јавности које је дотле имала. У жељи да покажу колико су широки, колико су далеко од сваке „меморандумске великосрпске политике“ председник Хајдин и његови сарадници били су спремни и да из наслова изоставе ознаку да је реч о српској Академији“, тврди данас академик Василије Крестић.

ХАЈДИН ПРОТИВ НАУЧНИХ РАСПРАВА

У циљу разбијања митова везаних за српску националну политику с краја 20. века Одељење историјских наука у сарадњи са још два одељења САНУ 2002. године организовало је научни скуп „Велика Србија – истине, заблуде, злоупотребе“. Улога овог скупа била је у расвтељавању идеје „велике Србије“ у контексту слома СФРЈ, грађанског рата, етничког чишћења, стварања СРЈ, али и Петог октобра делатности Хашког трибунала и коришћења Меморандума САНУ као утемељења за оптужнице против Срба.

Овај догађај, међутим, није прошао без турбуленција. Нови председник Никола Хајдин сматрао је да овај догађај не одговара његовој концепцији делатности САНУ и одбио је да одобри штампање зборника радова са овог скупа. На личну иницијативу академика организатора он је објављен, али тек после оштрих јавних критика руководства Академије и у издању Српске књижевне задруге.

Аутор: Раде Драговић

Крај

Извор: НОВОСТИ

Везане вијести:

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (1) Земљотрес у политички трусној Југославији 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (2) Почетак медијско-политичког трилера 

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (3) Крађа из стана академика Ђорђевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (4) Пуцају из свих артиљеријских оружја

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (5) Цар је го – поручили су академици

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (6) Србима наметнуто осећање кривице

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (7) Критичко виђење стања у Југославији

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (9) Државно-партијски врх смишља скандале

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (10) Добрица Ћосић није писао Меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (11) Суморни опис југословенске стварности

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (12) Талас буђења националних осећања

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (13) Југословенска привреда у раљама политичара

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (14) Истина о Косову без академске учтивости

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (15) Хрватска емиграција пише свој меморандум

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (16) Разлаз српских и словеначких интелектуалаца

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (18) Кружок у Симиној створио опозицију

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (17) Српско виђење будућности Југославије

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (19) Ћутање будног чувара постојећег поретка

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (20) Двострука игра Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (21) Косовски заокрет Слободана Милошевића

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (22) Нови талас напада на српске академике

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (23) Академици пред Хашким трибуналом

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (24) Појам „велика Србија“ смишљен у Бечу

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (25) Отворени рат српских стараца и државе

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (26) Србија постаје јединствена држава

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (27) Одбрана Југославије водила је у рат

Фељтон: Меморадум САНУ – три деценије после (28) Сенка која лебди над Академијом