Od Vračara do zavičaja – šta sam pronašla čekajući Časni pojas Presvete Bogorodice

Otkad je, pred Spasovdan, stigla vest da će u Srbiju, sa Svete Gore stići Časni pojas Presvete Bogorodice, rešila sam da se poklonim ovoj svetinji i celivam je.

Stizale su i pre, pred velike praznike, važne relikvije u Beograd, ali ja nikad nisam osetila toliku želju da im se poklonim, da im budem blizu. Kako su dani odmicali, a redovi vernika pred Hramom Svetog Save bivali sve veći, uzdrmala se i moja vera da ću uopšte uspeti u svojoj nameri.

Жelja je i dalje bila tu, ali kako uskladiti posao i višesatno čekanje, kako izdržati na suncu nekoliko sati u redu koji se sporo pomera… Bila sam na korak da odustanem! Ipak, nije bilo suđeno da se tako završi!

Na putu do posla prolazim kraj Hrama i danima već gledam nepreglednu kolonu kojoj se kraj ne nazire. Ljudi su strpljivi, ali jasno je da  bez nekoliko sati čekanja ne može da se stigne do željenog cilja. Jutros se, međutim, desilo čudo. Moje čudo!

S priličnom nevericom gledala sam s autobuske stanice. Reda nema. Pomislih da se kolona možda formirala s druge strane Hrama, ali kad sam prišla, shvatih da je kraj reda na platou ispred crkve. Ne verujući, ali sa neopisivom srećom u grudima, stadoh iza dve žene. I one, prilično iznenađene, gledaju oko sebe. Ne veruju da nam se ukazala ovakva neočekivana prilika. 

Kako se molila moja baka

Brzo napredujemo, ali pred samim Hramom se dva reda slivaju u jedan i jasno je da ćemo čekati bar sat vremena. Ono uzbuđenje koje sam osetila zbog činjenice da ću relativno lako doći do cilja, prepušta mesto nekom blaženom osećaju spokoja. Tu sam, baš na mestu na kojem sam želela da budem… među ljudima koji dele moju radost. Pogled na one dve žene ispred mene tera mi suze na oči. 

Jedna je mlađa, nasmejana, lepo obučena, a druga seda, mršava, lomnog tela, verovatno u osamdesetima. Baka se čvrsto drži za mlađu ženu i čini se da bez njene sigurne ruke ne bi uspela da stoji na ovom suncu. Razmišljam o mojoj baki. Nema je već trinaest godina i ne bi verovatno stajala sa mnom u ovom redu. Odrastanje i život u vremenu u kojem je religija proglašavana “opijumom i zlom” ostavilo je traga na njoj i čitavoj toj generaciji.

Nije išla u crkvu, nije me učila molitvama, radila je praznikom i nedeljom, znala je i da opsuje ponekad, ali, kako mi je mama otkrila, nikad nije otišla na spavanje da se ne prekrsti i pomoli Bogu. Kad god bih je pitala hoće li nešto da se desi, odgovarala je – ako Bog da!

Nisam shvatala zašto mi to govori, ali verovatno je negde u dubini duše verovala u ovo čemu ja danas prisustvujem. I zato mi je nedostajala. Zato sam u ove dve žene prepoznala nju i sebe. U onom čvrstom stisku videla sam njene i moje ruke, ljubav koja nas je vezivala posebnom snagom. Onom ženskom, najjačom, iskonskom. Valjda se to na ovakvim mestima i u ovakvim prilikama najjasnije vidi i oseti. Zato sam rešila da se ne odvajam od njih… da ih pratim do samog Časnog pojasa. 

Idemo korak po korak. Sve smo bliže cilju. Mlađi muškarac pored mene drži brojanicu u ruci i moli se. Vreme je jutarnje molitve i iz Hrama do nas dopiru reči sveštenika i pojanje. Tamo, na samom ulazu u crkvu, vidim “parking”, najslađi na svetu. Tu roditelji ostavljaju kolica pre nego što decu uzmu u naručje i unesu ih u crkvu. Puštamo ih, naravno, preko reda, uz osmeh i odobravanje. A baš s takvim izrazom na licu, uz pozdrav-, pomaže Bog, mladi sveštenik strpljivo obilazi kolonu. 

I dok sunce polako, ali uporno briše jutarnju svežinu razmišljam o koloni koja mi je presudila, koja me je ranila i obeležila. O koloni u kojoj sam se ponovo rodila. Sećam se one avgustovske žege, očaja, nesreće koju smo vukli za sobom poput prastarih kožnih kovčega i kariranih kineskih torbi u koje su stajali čitavi životi. Sećam se tuge, iščekivanja, strepnji, umora težeg od naslaga prljavštine i prašine skupljene na traktorskim prikolicama.

Pred očima mi promiču starci, deca, žene, muškarci u izbledelim vojničkim košuljama. Promiče moj narod, narod osuđen, prevaren, zaboravljen. Narod u koloni, sa zavičajem u očima, bez nade i sutrašnjice. Mislio je taj narod da umire i nestaje, ali rađao se u stvari, iz one kiše koja ga je uporno pratila na putu u nepoznato. Rađao se, verujući u čudo, u život koji ne mari za nevolju, trenutni gubitak i strah. Rađao se verujući u ono zbog čega sam i stala u kolonu ispred Hrama Svetog Save. 

Lični otisak

Eh, razmišljam, pa zar život i nije jedna dugačka, neizvesna kolona. Rodiš se, staneš u red i nastavljaš. Ideš, nekad brže, nekad sporije, nekad izgažen, nekad osokoljen pruženom rukom, ali ne staješ. Jer… život ne staje. Čak ni onda kad se tvoja ovozemaljska priča završi. Ostaje trag da si živeo, ostaju otisci tvojih stopala u koloni. Kakvi će biti, po čemu će te pamtiti, sam odlučuješ. Volela bih da bar jedan moj otisak bude ovaj sa Vračara, sa platoa ispred Hrama, iz kolone u kojoj se molilo, plakalo i radovalo. 

Stigoh do malenog, srebrnog kovčega za manje od sat vremena. Ustreptala, srećna, puna misli, želja, suznog oka. Prekrstih se, poljubih relikviju i tek tada se setih.

Danas je Sveti Vukašin Novomučenik Jasenovački i Klepački, svetac zaštitnik stradalih u ustaškim zločinima i svih nas, njihovih potomaka, čudom rođenih. 

I bi mi jasno zašto mi se baš danas ovako otvorio put. Zašto sam baš danas celivala pojas koji slavi život! 

Izvor: RTS

---

Na dan Sv. Vukašina, Novomučenika jasenovačkog i klepačkog, 29. maja 2026.

---

Od istog autora: Đurđica Dragaš – Kolumnisti – prijatelji