ВЕРИТАС: Саопштење поводом годишњице страдања Срба у Горњим Граховљанима 29.12.1991.

Крајем 1991, након повлачења припадника територијалне одбране са ширег подручја пакрачке општине, у страху да им се не понови 1941, већина српског становништва напустило је своја огњишта склонивши се у Србију, Босну или дијелове пакрачке и окучанске територије, које су још биле под српском контролом.

У неким селима, међутим, мањи број, углавном старијих мјештана, одлучио је да не напушта куће, надајући се да им нико неће наудити јер никоме нису учинили зло или какву неправду.

Припадници Збора народне гарде (ЗНГ), паравојске у то време још непризнате државе Хрватске, 29. децембра 1991. у рано јутро ушли су у Горње Граховљане, опколиле село и сакупили све житеље, њих 18 (16 из Горњих и 2 из Средњих Граховљана), те их, уз псовке и кундачење, спровели до шуме недалеко села, гд‌је су их разапињали и закивали чавлима кроз руке и ноге на дебла дрвећа, а на крају их ликвидирали из ватреног оружја.

Међу жртвама је било и 6 жена, просјечне старости око 63 године. Међу ликвидиранима су Радован Комленац (21), његова мајка Драгица Комленац (53) и њена мајка Јевросима Баријактар (79). Све је то, скривен иза једног стабла, посматрао петнаестогодишњи д‌јечак Слободан Видић, унук ликвидираног Душана Видића (57), који од страха није могао ни да бјежи, ни да говори.

Опазивши д‌јечака, очевидца злочина, убице су се препирале шта урадити са њим, – ликвидирати и њега или га повести са собом. Превладало је ово друго, па су га одвели у касарну у Славонској Пожеги, одакле га је, након неколико мјесеци, избавио полицајац из Пакраца, Иво Педић, и одвео га у своје родно село Јакшић. Наиме, Ивина супруга Радмила је Српкиња родом из Горњих Граховљана и била је у блиском сродству са Слободаном.

Пошто су комшије пријетиле Иви да ће му бацити бомбу у кућу због тога што чува “четничко дериште”, Слободана су након пола године поново вратили у пожешку касарну, гд‌је га је у току 1993. пронашао припадник цивилне полиције УНПРОФОР-а, Канађанин капетан Д.Б. Николсон (Nicholson), и превео га на српску страну, када је и испричао како су ликвидирани његови мјештани.

Николсон и Слободан су обишли мјесто злочина. На деблима стабала нашли су забијене чавле и трагове метака, али не и посмртне остатке. Увјеривши се да Слободан говори истину, Николсон је наредних неколико мјесеци интензивно трагао за посмртним остацима граховљанских Срба. Један траг је водио у шуму у којој су и ликвидирани, а други према рибњацима у Марином селу код Пакрачке Пољане, гд‌је је био један од најзлогласнијих логора смрти у рату деведесетих. Због опструкције и пријетњи са хрватске стране, мјесто укопа ипак није пронашао.

Капетан Николсон је напрасно морао напустити УНПРОФОР и вратити се у Канаду, одакле је ускоро Србима у Окучане послао много доказног материјала у вези злочина у Горњим Граховљанима, уз напомену да је исти материјал предао и својој команди. Без обзира на све то, посмртни остаци граховљанских Срба ни до данас нису пронађени.

Слободан Видић је 1994. погинуо на бихаћком ратишту, па је тако нестао и једини свједок злочина у Горњим Граховљанима, за који до данас нико није одговарао, ни пред домаћим ни пред међународним судовима.

По званичном попису становништва из 1991,  у Горњим Граховљанима живјело је 136 (сви Срби), у Доњим 188 (155 Срба, 22 Хрвата, 5 Југословена и 6 осталих), а у Средњим 43 (36 Срба и 7 Југословена) житеља. По задњем попису из 2021, у Горњим Граховљанима живјело је 9, а у Доњим 18 житеља, без националне одреднице, док у Средњим није било никога.

У Београду и Бањалуци, 28.12.2024.

П Р Е Д С Ј Е Д Н И К

Саво Штрбац