Сви, који нису имали или нису хтјели да слушају бабу и ђеда, завршили су деведесетих као Свети Петар Зимоњић, те 1941 године.
Страдали су у логорима, јами Казани и на ко зна колико још стратишта. На крају рата кажу, да је фалило 8 000 душа српских у Сарајеву под комшијском контролом.
Ми који смо имали и слушали бабу и ђеда, те знали за судбину митрополита Петра, дигли смо се на оружје и све што смо имали дали смо да створимо ово мало Српске.
Нисмо се одрекли Господа, Крсне Славе и писма, а душмани су нас запамтили за сва времена, у оном рату против читавог свијета.
Ми смо први звјер ранили и добро нам је запамтила и отровом нас запрашила.
Боримо се и данас.
Расути смо на све стране свијета и умиремо од осиромашеног уранијума, којим нас је запрашила звјер, али боримо се. Боримо се сјећањем на Светог Петра Зимоњића и истином о граду у којем нема 150 000 Срба. И никада нећемо заборавити ко смо, одакле смо и ко су нам комшије.
Извор: Фејсбук страница Бојан Вегара
Везане вијести:
Како је страдао Митрополит Петар Зимоњић
Од истог аутора: