Споменик жртвама Холокауста – између сјећања и ревизионизма

У Загребу се открива споменик за шест милионана Јевреја страдалих у Холокаусту у Европи. И то тик уз жељезнички колодвор с којег су у логоре депортоване жртве усташког геноцида. О њима на споменику нема нити једне ријечи.

Пише: Никола Пухарић

This post is also available in: English (Енглески)

У Загребу ће ускоро бити отворен Споменик жртвама Холокауста у Бранимировој улици испред Главног жељезничког колодвора, а полемике око његова назива и умјетничког рјешења још увијек не престају.

„Навикли смо да споменици изазивају јавне пријепоре па није чудо да је томе тако и у овом случају. Стручњацима су већ дуже вријеме познате критике оних земаља које су се придружиле међународном обиљежавању жртава Холокауста, али које притом не спомињу своје суђеловање у провођењу Холокауста. То је нешто што смо свакако могли и требали избјећи у овом случају. Нужно је о тако важној повијесној и друштвеној теми водити обухватну јавну расправу, као и о томе какве споменике, меморијална мјеста и комеморације сматрамо одговарајућима“, каже за П-портал Бранимир Јанковић, доцент на одсјеку за повијест Филозофског факултета у Загребу.

Упитна и умјетничка вриједност и симболика

Тренутне дискусије око споменика фокусирају се на два аспекта, умјетничку вриједност споменика те симболичко значење које он носи. Рад Далибора Стошића, који је изабран на натјечају за Споменик жртвама Холокауста стручњаци су тако већ прозвали могућим плагијатом инсталације талијанског умјетника Фабија Маурија „Ил Муро Окцидентале о дел Пјанто“ (Il Muro Occidentale o del Pianto) настале 1993. године, када је први пута изложена на 45. Биенналу у Венецији, а представља зид наслаганих кофера.

Представници српске и жидовске заједнице које су у највећем броју страдале од стране усташког режима за вријеме Независне Државе Хрватске критизирају симболичку вриједност споменика, не слажу се с називом и посветом, а такав став подржава и Свјетски жидовски конгрес.

Споменик ће имати натпис „сјећање на шест милијуна Жидова убијених у Холокаусту“ чиме се изоставља споменути локалне Жидове, саме починитеље злочина, а потпуно невидљиви остају Срби, Роми, антифашисти и сви остали који су страдали од усташког режима. Из Жидовске опћине Загреб и Српског народног вијећа указују на то да се у Хрватској радило о локалном хрватском фашизму и стога споменик мора бити посвећен жртвама усташког терора или НДХ. Такав приступ је најтежи, али најодговорнији и једини који одговара чињеницама, сматрају у овим организацијама.

Негирање усташких злочина

Тена Бањеглав, повјесничарка и координаторица образовних програма Доцументе, сматра да сам споменик није проблематичан и поздравља његово постављање управо поред Главног колодвора с којег су бројни одвођени у логоре, но не слаже се с његовом изведбом.

„Због натписа који је предложен, споменик не само да не доприноси суочавању с прошлошћу, него потпуно негира Холокауст и страдања Срба, Рома и других скупина, као и злочине почињене од стране усташа за вријеме постојања НДХ. Подизање споменика посвећеног свим 6 милијуна Жидова убијеним у Холокаусту у Еуропи, који је према неслужбеним најавама требао бити отворен 9. свибња, умјесто да је то био 10. травња или само дан раније 8. свибња, јасан је примјер повијесног ревизионизма. Сјећајући се свих Жидова убијених у Еуропи, занемарујемо жртве усташког режима, жртве чији потомци и данас живе међу нама, жртве које су умрле у мучним увјетима само због своје етничке или вјерске припадности, бјежимо од чињенице да су се злочини догађали и код нас“, упозорава Бањеглав.

Сличног стајалишта је и Јанковић који се слаже с до сада упућеним критикама и скептичан је око могућности садашњег споменичког рјешења да одаје почаст свим жртвама Холокауста, као и да информира и образује млађе генерације о томе што се на подручју Загреба, али и шире, догађало за вријеме Другог свјетског рата.

„Будући да ће се споменик налазити на повијесно аутентичном и симболички врло важном мјесту, наиме, уз жељезнички колодвор с којег су депортоване жртве геноцида и Холокауста, можда би споменик временом могао прерасти у мјесто сјећања и пуно боље представљати то трауматско мјесто“, каже Јанковић и додаје да би се на тај начин надописивало оно што је у називу споменика остало неизговорено.

Неутрализовање домаће колаборације

Проблеми су настали још од самог почетка, у јуну 2019. године када је бивши градоначелник Милан Бандић покренуо иницијативу и на скупштинску сједницу упутио приједлог за подизање споменика за шест милијуна Жидова страдалих у Холокаусту. Градски заступници прихватили су га већином гласова, 37 је било за, а троје заступника лијевог блока били су против. Иако су заступници СДП-а и ГЛАС-а такођер изражавали незадовољство јер се споменичким рјешењем заобилази споменути директну одговорност усташког режима и НДХ за почињене злочине, подржали су овај приједлог.

Један од ријетких заступника који је гласао против приједлога био је Златко Николић, тадашњи ротацијски заступник Радничке фронте у Градској скупштини који за П-портал каже да постоји више разлога због којих није подржао тренутно споменичко рјешење.

„Овај споменик се поставља с посветом ‘6 милијуна Жидова страдалих у Холокаусту’ што је очита ревизионистичка конструкција гђе се намјерно мимоилази и неутрализира злочин домаће колаборације заслужне за смрт отприлике 31 000 Жидова и осталих скупина. О Ромима који су на подручју НДХ страдали у Холокаусту нема спомена. Као ни о логорима на подручју НДХ, те о хапшењима и депортацијама Жидова и осталих у логоре у Пољској и Њемачкој“, каже Николић. Напомиње да се Градска четврт Доњи Град противи постављању споменика на овоме мјесту, те се слаже да би прикладнији био споменик страдалима у Холокаусту на подручју и с подручја НДХ.

Потребно укључивање мањина и стручњака

Незадовољство представника народа и организација жртава фашизма на подручју Хрватске поприлично јасно описује како су конзултације с њима око усклађивања прихватљивог споменичког рјешења биле минималне и занемариве. Хрватска и Загреб би због тога могли постати јединствен примјер у којем представници народа и удружења жртава у чије име се споменик подиже буду најснажнији опоненти његовог постављања.

„Ако се заједнице представника народа жртава већ није питало на вријеме и није се с њима конзултирало приликом стварања и развијања идеје споменика и његовог натписа, сматрам да је свакако требало чути и уважити њихове касније критике и приједлоге упућене Граду. То је била прилика да се још једном размисли и промјени предложени натпис, како би он заиста комеморирао жртве НДХ, а не их негирао. Засад се чини, с обзиром на то да још не знамо какав ће натпис бити, да се гласови заједница народа жртава и осталих организација које су их подржавале, нису чуле и да нису допрле до градских власти и структура“, каже Бањеглав. Напомиње да смо на овај начин добили споменик којим нитко од њих није задовољан, који не доприноси помирењу и процесу суочавања с прошлошћу и чија је сврха, према томе, проблематична.

Јанковић истиче да однос према Холокаусту није ствар само споменика или повијести већ и нечег још важнијег – наше непосредне садашњости и, нада се, много толерантније будућности па је у стварању ових врста обиљежја важно конзултирати и струку.

„Повјесничари и стручњаци упућени у сувремену повијест, јавну повијест и суочавање с прошлошћу могу рећи како су се слична отворена питања настојала рјешавати на широј међународној разини. Могу показати да је у многим друштвима сјећање на Холокауст често било на маргини и да је требало и времена и рада да га се прихвати као дио властите националне повијести. То значи да треба преузети одговорност за Холокауст, преузети одговорност за почињене злочине и да их треба памтити као што треба памтити жртве. Стручњаци могу указати и на то да међународни музеји који обиљежавају мјеста страдања увијек имају едукативни програм у којем се не говори само о прошлости него и томе како препознати механизме искључивања у садашњости“, наглашава наш суговорник.

Потребни нови приступи    

„У Граду Загребу од 1991. наовамо уклоњено је 55% споменика и спомен обиљежја Народноослободилачког рата и жртава фашизма. Неки од њих су раније уклоњени с пописа културне баштине без икакве процедуре, а Град нема никакве намјере кренути у њихову обнову или поновно постављање, што је истакнуо и тадашњи градоначелник“, изјавио је Златко Николић из Радничке фронте. Сматра како би се велики дио оштећених и уништених спомен обиљежја жртвама фашизма на подручју Загреба могао обновити новцем од 5.500.000,00 куна, колико кошта цијели нови споменик.

Бранимир Јанковић на Филозофском факултету изводи колегиј „Јавна повијест“ који се бави размјерно новом поддисциплином проучавања заступљености повијести у јавној сфери, од јавности и медија, преко филмова и књижевности, до музеја и туризма. Он сматра да би „иницијативама“ одоздо споменик Холокаусту добио информативни и образовни карактер који му сада недостаје.

„Мислим ту на пратеће програме као што су пројекције филмова и јавна читања о депортацијама у логоре и смрт као што је била она младе глумице Лее Дојч (Lee Deutsch) која се више није вратила у свој Загреб. Слично начину на који су преживјели логораши и обитељи умрлих обиљежавали мјеста страдања када су она још била необиљежена и тако поступно потакнули њихову меморијализацију. Волио бих када би се то догодило у овом случају. Чини ми се да нам требају нови приступи који могу концепцијски иновативније и користећи све модерне алате који нам стоје на располагању пуно интензивније комуницирати о прошлости са својим суграђанима и уопће заједницом“, истиче Јанковић.

Млади о овом повијесном раздобљу и жртвама премало знају

С тим се слаже и Тена Бањеглав, једна од ауторица недавно издане публикације „Загреб у рату, отпору, стваралаштву и памћењу. Водич по Загребу у Другом свјетском рату“ те сматра како нам свакако треба нови приступ образовању о догађајима из Другог свјетског рата који би требао имати фокус на збивањима у НДХ и жртвама усташког режима умјесто истицања свјетске повијести и страдања у Еуропи. Доцументина недавна искуства припреме обиласка локација страдања и отпора и повијесних спомен-шетњи Загребом показала су да грађани Загреба, као ни млади, не знају довољно о томе раздобљу, о страдању жртава као ни о специфичним локацијама и мјестима страдања.

На то упућује и најновије истраживање политичке писмености ученика завршних разреда средњих школа у РХ које су у ожујку провели истраживачи с Института за друштвена истраживања у Загребу, Факултета политичких знаности у Загребу, Центра за студије југоисточне Еуропе на Свеучилишту у Гразу и ГОНГ. Према резултатима више од 15 посто матуранта не сматра НДХ фашистичком творевином, а 45 посто сматра да је у реду користити „За дом спремни”.

„Важно је бавити се више локалном повијешћу и мјестима страдања која се налазе близу ученика. Доказано је да се ђеца и млади лакше повезују и развијају емпатију, па према томе и боље и лакше уче, када су им мјеста позната и блиска. У процесу учења и разумијевања велика помоћ је и теренска настава, односно, посјети мјестима страдања и другим мјестима повезаним с Другим свјетским ратом. Пракса је показала да је то још један од врло добрих начина поучавања, да та мјеста на ученике остављају снажан дојам те да их лакше памте и разумију. Међутим, све то се још у настави у Хрватској премало користи“, закључује Бањеглав, уз наду да ће нови уџбеници те нови курикулуми донијети неку промјену на боље у том погледу.

Извор: П-портал

Везане вијести:

Воз у забораву: Локомотива на Главном колодвору скрива мрачну тајну

CRNA TOČKA HRVATSKE POVIJESTI Kako je Titovu plavu …

Branko Lustig: Kako su dvije lokomotive postale žrtve povijesnog revizionizma