fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

ПРЕЖИВЕО УСТАШКУ КАМУ И БОЈ ЗА СРПСКУ: Исповест Лазара Косановића, пуковника ЈНА, председника Удружења ратних добровољаца 1912-1918.

Култура сећања на славне претке и страшну судбину нашег народа у свим бившим државама најмање је што нове генерације Срба треба да баштине. Ако се забораве Први и Други светски рат и ако пристанемо на историју 90-их коју нам пишу непријатељи, ускоро нас неће бити.
Косановић у просторијама Удружења ратних добровољаца у Београду / Фото Д. Миловановић

Пише: Драган Вујичић

Овако ратовања у „свом веку“ описује Лазар Косановић (84), потомак лозе Николе Тесле, која води порекло од најмлађе Николине сестре Марице. Лазар је од 2017. председник Удружења ратних добровољаца 1912-1918, њихових потомака и поштовалаца. Пуковник је ЈНА у пензији, добровољац у ВРС од 1993. и оснивач Центра војних школа у Бањалуци.

– Теслиних рођака у Другом светском рату убијено је 91, а ја сам био најближи да будем 92. – говори пуковник, у исповести за „Новости“. – Тада сам имао осам година, а каму под мој врат ставио је усташки допуковник Јосип Брацо Томљеновић. Срећом, тада је у Српским Моравицама са мојом мајком била извесна Олга, Хрватица која је са крвником ишла у школу у Огулину. Ваљда због тога, склонио је нож са мог врата и само ме је бацио о камени зид. Тада сам био најближе смрти.

Говори пуковник да је то била 1944. када је Томљеновић са усташама преобученим у униформе партизана, упао на слободну територију у рејону села Дрежнице и Јасенак. Ту су заклали 157 српске нејачи, углавном деце (списак је у Музеју геноцида), а потом се пробили до позадинског штаба 13. партизанске дивизије у Српским Моравицама. Лазар вели да му је усташа тада опростио живот „због другарице из разреда“, уз реченицу: „Данас сам добре воље, нећу клати децу него само шлапаре (партизане)“.

Допуковник Томљеновић је 1944. био заповедник Усташког трупа (усташко-немачке диверзантске формације). Године 1945. побегао је у Аустрију „крижним путем“. У ФНРЈ се вратио са диверзантском групом пуковника Божидара Каврана 1947. а Удба их је похватала у операцији „Гвардијан“ и стрељан је заједно са кољачима Љубом Милошем, Антом Врбаном….

ИЗЛОЖБА О СРПСКИМ ДОБРОВОЉЦИМА

Причу о сусрету са усташком камом Лазар је поделио јула 2021 године у Крагујевцу на Стручном скупу о логору Јасеновац који организовао Гидеон Грајф. Месец раније у Дому војске Србије је угостио америчког амбасадора Ентонија Годфрија на отварању изложбе „Српски добровољци из Америке 1915-1918.“ За Америку је преко амбасаде, његово удружење упутило књиге и монографије о догађајима из српске историје.

– Страдање моје породице у Другом светском рату почело је на Огњену Марију 1941. – сећа се Косановић раног детињства. – Отац се управо вратио из поражене краљеве војске у наше село Јасенак, крај Огулина. Он, деда, стриц, тетак, сви Косановићи, поклани су у другом усташком пиру у нашем селу 30. јула.

На нејач су насрнули 1942. негде у исто време када су кренули на Козару, заједно са 38.000 Италијана:

– То је било страшније од усташке каме под вратом. Италијани су жене и децу транспортовали возом у логоре Бакар и Краљевицу, а моја породица се нашла у вагонима за Сплит који никад нису отишли из Српских Моравица јер су партизани минирали мост. Око шест месеци живели смо у тим вагонима под италијанском стражом.

Сећа се Косановић да је у вагонима било и по 60 људи, а у једном од њих и његова мајка Марија, сестра Милица, брат Божидар. Прича да када би на стражи био неки „добар Италијан“, пуштао је децу да се играју испред вагона.Италијани су се све време грозили ових заточеника јер су људи били вашљиви и прљави. Ипак, нису много марили што су имали само киблу за нужду на једном крају вагона и посуду за воду у другом. Срећом, Лазаров брат Божидар са 12 година је успео да из вагона побегне у партизане…

Косановић је после рата отишао у војну школу и постао официр, а сукобе у Хрватској дочекао је као активни пуковник у Бањалуци. Био је један од тројице официра који су Пети корпус ЈНА из резервног састава превели у ратну јединицу и нашли се у Западној Славонији. Корпус је нечијом вољом расформиран када је тамо био најпотребнији, јуна 1991, а Косановић је оболео од хепатитиса Б и упућен на лечење у Београд.

– Пензионисан сам 31. децембра 1992. а у добровољце ВРС отишао сам 14. маја 1993. године – наставља причу Косановић.

– Ноћ пре, на Палама су „пекли вола“ чекајући бомбардовање НАТО. Председник Милошевић је тада био љут на Караџића и Младића и рекао да се Србија неће мешати док РС изазива Алијансу.

Јула 1993. пуковник је именован за заменика генерала Славка Лисице са задатком да формирају војно школство. Првих 250 питомаца подофоцира и официра кренуло је на школовање већ 1. септембра у Центру оклопних јединица некадашње ЈНА у Бањалуци. Косановић даље појашњава и како је стекао привилегију да са Младићем и Талићем буде на „ти“. Открива да је учествовао у спречавању покушаја војног пуча у РС септембра 1993. када је у Бањалуку „бануо“ оклопни батаљон незадовољних српских војника из Добоја. Они су тада заузели ТВ и радио-станицу и тражили оставке председника РС и првог команданта „због издаје“:

– Око четири ујутро су банули у мој центар. Тај официр и његов поручник су бахато ушли галамећи „издаја, издаја“. Рекао сам капетану да седне, а када је овај, ваљда и због мојих година, снизио тон, побројао сам му сва кривична дела која је учинио напуштајући положај и довозећи тенкове у центар града, разоружавајући старешине РС… Ту се и он замислио.

Лично је касније дошао и генерал Младић да разговара са капетаном и све је завршено без српске крви, а то је најважније, закључује пуковник Косановић.

БОРЦИ НА ДРУШТВЕНИМ МРЕЖАМА

Никола Филиповић, студент и Милан Мирковић, потомак српског добровољца из Топлице, алфа и омега су Удружења добровољаца задужени за портал, „Фејсбук“, „Твитер“… Филиповић сведочи да је Удружење последњих година објавило 85 књига и било копрудуцент РТС-а за 14 филмова о Првом светском рату. Мирковић додаје да су одали захвалност и написали књиге и о 57 погинулих руских добровољаца у ратовима 90-их, а управо издају гласник у знак сећања на Руски белогардејски корпус који је завршио код нас после Октобарске револуције.

Извор: НОВОСТИ

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: