Хрватска редакција Радио Ватикана залаже се за „повијесни ревизионизам“ о Јасеновцу

О жртвама јасеновачкога логора и повијесноме ревизионизму – Марито Миховил Летица
О политичкој, идеолошкој и афективној подијељености хрватскога друштва с обзиром на одређена мјеста и догађања из Другога свјетског рата – више него јасно говоре три одвојене комеморације које су крајем травња 2017. одржане у Јасеновцу. Координација жидовских опћина и Жидовска вјерска заједница ″Bet Israel″, Српско народно вијеће и Ромско национално вијеће те Савез антифашистичких бораца Хрватске одбили су судјеловати на службеној комеморацији коју је уз покровитељство Сабора Републике Хрватске организирала Јавна установа спомен-подручја Јасеновац.

Разлог је бојкоту службене комеморације, како се могло чути, ″повијесни ревизионизам те релативизација и ревитализација усташтва″. Предсједник Координације жидовских опћина Огњен Краус к томе је рекао да постав музеја у Јасеновцу ″не приказује пуну истину о холокаусту и страхотама некадашње Независне Државе Хрватске те ублажава истину о усташкоме режиму″.

Није посве јасно на што је Огњен Краус мислио говорећи о ублажавању истине о усташкоме режиму. Јер истина о било коме и било чему, па и усташкоме режиму, постојано се опире ублажавању. Истина се по својему метафизичком и логичком устројству супротставља свему што би је хтјело искривити и сакрити, помутити и расточити, разриједити и ублажити. Martin Heidegger, јамачно један од највећих филозофа 20. стољећа, рабио је за истину израз ″Unverborgenheit″, што је вјерна и прикладна њемачка преведеница грчке ријечи ″a-létheia″, која значи ʹнескривеност, незастртостʹ. Друкчије казано, истина је скидање велова, разоткривање. А да бисмо доспјели до истине, потребно је помно мотрити предмет који истражујемо, о којему тражимо истину. Често се ваља поновно навраћати на оно што је размотрено површно и погрешно; било да се то збило ненамјерно, било с предумишљајем да се истина замути и сакрије те да из тог мутежа изрони истинолика лаж.

Усупрот онима који се несмиљеном жестином обрушавају на сваки ревизионизам сматрајући га недопустивом чинидбом – јер се наводно противи повијесној и знанственој истини, толеранцији, демокрацији, еуропскому либералном друштву, антифашизму, прогресизму и тому слично – треба рећи да је ревизионизам епистемолошки темељ и увјет могућности раста и развоја свих знаности, а на посебан начин повијести. Што више, повијесна је знаност без ревизионизма не само реално немогућа него и логички незамислива. Не ће бити згорега подсјетити да латинскога подријетла глагол ″ревидирати″ не значи ништа друго доли ′поновно гледати′, ′прегледати, ′преиспитати′, ′прилагодити новим спознајама′ и сл.

Бит ће упутно подастријети један, рецимо то нековрсним стилским плеоназмом, парадигматски примјер повијеснога ревизионизма. Наиме, новинарка Хрватскога радија Смиљана Шунде објавила је 2006. податак да се у њујоршкој установи названој ″Jasenovac Research Institute″ налазе имена 102 жртве родом из Подгоре, мјеста на Макарскоме приморју – а да је тај број, узмемо ли у обзир фактографију, дословно стотину пута мањи. Бивајући добро упозната с именима која се налазе на њујоршкоме попису, јер је и сама родом из Подгоре, новинарка Смиљана Шунде речену је велику лаж о Подгоранима страдалима у Јасеновцу обескријепила и докинула аргументираним податцима односно чињеницама од којих је саздана повијесна истина. Чланак је Смиљана Шунде објавила у ″Гласу Концила″, ″Хрватскоме фокусу″, ″Макарској кроници″ и другдје. Цитирам дио тог чланка:

″Погледајмо мало тај примјер мале Подгоре, мјеста које је у времену Другог свјетског рата имало 1500-1600 становника. Према [тобоже] ʹзнанственомʹ попису из Њујорка у Јасеновцу је страдало укупно 102 (стотинуидвоје) Подгорана. Ту су особе које су страдале на разним мјестима и на разне начине: партизани који су погинули широм ондашње Југославије (од Биокова, Брача и Хвара, преко Босне и Црне Горе до Трста), они који су умрли у збјегу (неки на Вису, неки у Италији, а највише њих у El Shattu), ту су и жртве четничких покоља, те жртве талијанских фашиста. На том ʹзнанственомʹ попису је и једна жртва савезничког бомбардирања Сплита, те једна жртва бомбардирања Подгоре. Но, ʹзнанственоʹ су сви они страдали у Јасеновцу. У стварности: у Јасеновцу је страдао један једини Подгоранин […]. Свака појединачна жртва неправедна је и вапије Богу. Но, тако вапије и оних 18 жртава – Подгорана који су страдали од партизанске руке и чија имена до 1990. нису нигдје била нити су смјела бити записана (занимљиво је да се ни једна од тих 18 жртава није нашла на ʹзнанственомʹ попису њујоршког Института).″

Против такве знаности или, боље речено, псеудознаности која се утјече несмиљеним и безобзирним лажима да би хрватскому народу утиснула што је могуће већу и дубљу стигму повијесне кривње, злочинаштва и геноцидности – можемо се и смијемо борити једино истином. У разоткривању истине и раскринкавању лажи ваља нам посегнути за ревизионизмом. Откриће новинарке Смиљане Шунде добар је тому примјер: ревизионизам као пут к истини. А свима који се противе таквом, на чињеницама утемељеном ревизионизму, треба без крзмања одбрусити да су противници повијесне истине и поборници лажи.

Често се говори о јасеновачкоме миту – а ту треба бити врло опрезан. Није мит да је постојао злогласни јасеновачки логор и да су у њему усташе чинили тешке злочине. (Постојање ″трострукога логора Јасеновац″ – прије 1941., од 1941. до ʹ45. те након 1945., о чему се могу наћи повијесни податци које не бисмо смјели занемарити – друга је прича, која није тема овога радијског осврта.) Да није било усташких злочина у Јасеновцу, зар би 24. вељаче 1943. надбискуп Алојзије Степинац написао писмо поглавнику Анти Павелићу у којему оштро просвједује ријечима да је ″срамотна љага читав Јасеновац за Независну Државу Хрватску″!? Дакле, постојање јасеновачкога логора смрти није никакав мит – него је мит да је тамо страдало 700.000 или чак 1.000.000 људи, а треба рећи и то да је и службени податак о више од 83.000 жртава врло вјеројатно претјеран.

Посебно увредљивима и опаснима исказују се двије крајности: прва жели сугерирати да је у Јасеновцу скончало стотине тисућа или милијун људи (што су и недавно, у травњу, клицали србијански предсједник Александар Вучић те поглавар Српске православне Цркве патријарх Иринеј); а друга да је у Јасеновцу био радни логор у који нитко није дошао због своје вјерске, етничке и расне припадности, него због побуне против НДХ, те да је долазак у тај логор, гдје су тобоже били хумани увјети живота и рада, био заправо спас од смрти (што је почетком 1990-их говорио вишенамјенски политичар Стипе Месић, а такво мишљење данас нажалост дијели и одређени дио некритичких апологета НДХ, којих је срећом изнимно мали број).

Поштовани слушатељи Ватиканскога радија, у сљедећему прилогу бит ће ријечи о књизи ″Како је настао мит (о 20.101 убијеном дјетету у јасеновачкоме логору)″, публикацији коју је написао Томислав Вуковић, новинар ″Гласа Концила″, а истоимена новинско-издавачка кућа објавила 2016. године.

(Радио Ватикан)

Извор: ВИДОВДАН

Везане вијести:

У Подгорици почела пета сједница Мјешовите комисије о Степинцу

Ватикан крије истину о Степинцу

Списак побијене деце у логору Јасеновац

Франкфуртер рундшау: Хрватско фалсификовање историје на филму

Дејан Ристић, историчар: Сјећање на логоре смрти и даље доминантно политичко, а не људско питање