Фељтон: Топлички устанак 1917. године (8) Немоћ окупатора пред устаницима

Пре избијања устанка у јануару и фебруару 1917. године, јабланички четници имали су шест успешних оружаних сукоба са Бугарима, што је измученом народу улило нову снагу да се бори до победе

Оружана активност формираних четничких јединица није јењавала све време у припремама за устанак. У томе је, нарочито, предњачио потпоручник Коста Војиновић Косовац са одредом наоружаних бораца. Он је већ 9. септембра 1916. године водио прву већу борбу са аустријском жандармеријом код села Бабице на Копаонику. У тој борби погинуло је 30 жандарма. Сутрадан, 10. септембра, настављена је борба код Белог Брда, Блажева и Треске. Његов одред је наставио и касније да крстари по свом рејону и води борбе са аустријским потерним одељењима.

Четовођа Урош Костић Рудинац са својом људима имао је оружане сукобе са агама и беговима и аустроугарском потерном полицијом на простору северно од Митровице до Враћева, Требиља и Винорога према Новом Пазару и у неким местима на Рогозни.

До краја 1916. године ређале су се четничке акције на ширем простору: Милан Дечански успешно води борбу са бугарском јединицом код Грејача и на Ртњу; Тодор Митић, звани Слишанче, туче Бугаре на планини Кукавици; Синадин Јанковић наноси значајне губитке бугарској јединици код Медвеђе; Јеротије Ђенадић у Јанковој клисури има успешан сукоб са аустријским потерним јединицама… Најтежу борбу водио је капетан Милинко Влаховић код села Гајтан, али је успео да порази надмоћнијег непријатеља.

Устаници Јабланице имали су четири оружана сукоба са бугарским посадним јединицама, а у јануару и фебруару 1917. до објаве устанка, водили су шест успешних борби. У тим устаничким борбама погинуо је и истакнути четовођа Урош Костић Рудинац. После његове јуначке погибије код Бањске Реке разбијена је четничка организација у Косовскомитровачком и Новопазарском округу, а њене чете из западних српских крајева прелазе у Ибарско-копаонички одред Косте Војиновића у Топлици, што је ојачало концентрацију устаничких снага.

Окупатор је у почетку потцењивао устанике, а касније се озбиљно узнемирио пошто је крајем 1916. године број наоружаних устаника стално растао. У једном аустријском извештају, упућеном гувернеру Фон Ремену, процењује се: „Стичемо утисак да је реч о великом устаничком покрету.“ У другом извештају готово тачно процењује се број наоружаних на 600 људи, а затим додаје: „… Сматрам да се мора рачунати са устаничким покушајима становништва.“

ХЕРОЈСТВО ЧЕТНИКА

Храброст и неустрашивост устаника најбоље илуструју следећи примери: „Два четника су погинула из превеликог јунаштва“ – стоји у извештају Милинка Влаховића. Опкољена група четника на позив да се предају одговорила је: „Српски четници се не предају!“ И одржали су реч. Држање на губилиштима задивљује. Кад су Мирка Мосића из Црног Врха код Лебана осудили на смрт вешањем, он је непритељу рекао: „Бугари, колико ја на вешалима висио, толико да постоји ваше царство.“ Херојство и храброст свуда су били присутни и истицани, што је повећало одлучност за веће ангажовање у борби.

Почетком 1917. године аустроугарски војници, њих око 1.200, почели су да „чисте терен“ због устаничког напада на њихове патроле код села Блажева на Копаонику. Аустроугарске окупационе власти дејствовале су енергично. Казнена експедиција је стрељала 30 Срба и спалила 80 домова.

Бугарске војне власти такође озбиљније схватају устаничку активност Срба. Пуковник Протогеров у свом рапорту штабу своје војске у Ћустендилу признаје да покрет није разбојнички већ „са политичким и војним циљевима… који карактерише појављивање великих и организованих чета руковођених од бивших српских официра, учитеља и свештеника… Поједини сукоби између наших трупа и њихових чета, доводе до заробљавања и разоружавања појединих стражара или мањих војних команди“.

Своју немоћ у супротстављању наоружаним устаницима најбоље илуструје улазак попа Димитрија Димитријевића и капетана Милинка Влаховића у Медвеђу. Бугарски гарнизон од двадесетак војника на челу са наредником Златаном Велиновим није имао снаге да им се супротстави, па је наредник изашао испред команде, без оружја, и војнички поздравио команданте и устанике. Измученом народу је то улило нову снагу да се бори до победе. Чета је увече напустила варошицу.

Морал је имао вишеструку улогу код устаника. Он је био регулатор снаге и односа у четничким једницима и одредима са примесама строгих војничких правила. Сваки четник је имао обавезу да морално поступа, да би се сачувале богате националне и моралне вредности српског народа.

Такво настојање потврђује и наредба Косте Миловановића Пећанца у којој се инсистира: „Сваком старешини и четнику дужност је да штити част и достојанство и понос становништва. Сами четници и старешине треба да својим понашањем представљају савршенство морала.“ Ти захтеви се понављају и у наредној наредби од 22. фебруара 1917. године: „Стерешине, подофицири и четници имају се у народу понашати тако како доликује и како тражи част, име и свети позив данашњих четника, ни према коме насиље, а нарочито изнуђивање новца. На морал пазити највише – за преступ биће кажњени смрћу.“

Строго постављене норме биле су неопходне да би се очувао углед бораца код народа и да би се сачувале српске националне вредности, које су биле окупацијом драстично угрожене. То су прихватили четници и устаници, јер су у њима већ биле утемељене општенационалне и општељудске вредности које су носили из патријархалне и религиозне породичне средине. Међу тим вредностима посебно се издвајало човештво, јер остати човек у тим ненормалним условима био је велики подвиг. У многим документима има примера да су устаници заробљавали окупаторе, разоружавали их, а потом пуштали.

Хуманост је била присутна и у бризи за људе коју су показивали припадници четничких одреда. То се огледа у заједничком испомагању, колективном стоичком подношењу тешкоћа и оскудица које рат доноси.

Личне моралне вредности потпуно су се испољавале код четника и припадника устаничких одреда. Оне су биле видљиве и позитивно су деловале на јачање колективне снаге у свим борбеним акцијама. Реч је о моралним својствима: храбрости, дисциплинованости, оданости, упорности, самопожртвовању, поноситости, храбром држању пред непријатељем, дружељубивости, неуморности, частољубивости, проницљивости, сналажљивости, самоиницијативности, итд. Наравно, било је и супротних примера: моралних недоследности, кукавичлука, непоштовања, кршења моралних норми, али то је у корену сузбијано.

Моралну снагу српских четника запазили су и непријатељи који су хтели да је свим средствима сломе. У томе, наравно, нису успели, иако су устанак у крви угушили. Четништво је опстало и касније, и све до коначног ослобођења непријатељу било трн у оку.

Сутра: Ратни савет у Обилићу

Аутор: Новица Пешић

Извор: НОВОСТИ

Ознаке: Топлички устанак, Коста Војиновић, четници, Бугари, Аустроугари

Везане вијести:

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (1) Ратни планови за освајање Србије 

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (2) Окупатори су хапсили и стрељали

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (3) Позив на тотално истребљење Срба

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (4) Српско стратиште у Дубокој долини

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (5) Пљачке, злостављања, силовања…

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (6) Формирање првих четничких одреда

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (7) Долазак црногорских четника

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (9) Живот бржи од устаничких вођа

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (10) Народ је клицао – „Срећна слобода“

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (11) Ширење српске устаничке државе

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (12) Окупатор креће у гушење устанка

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (13) Ужасни и крвави злочини окупатора

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (14) Херојска смрт Ника Вукчевића

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (15) Четнички одреди настављају борбу

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (16) Делегација устаника креће у Солун

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (17) Горела су читава српска села

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (18) Отпор посустаје, почиње издаја

Фељтон: Топлички устанак 1917. године (19) Стигла је слобода за напаћене Србе