2024 - Страница 7 од 31 - Јадовно 1941.

Почетна » Архива за 2024 » Страна 7

БАЊАЛУКА, 12. ОКТОБАР 2024. ГОДИНЕ: Књижевно вече “Пребиловци у српској књижевности“

11. октобар 2024.

У склопу програма биће представљен зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе“. У организацији Удружења Херцеговаца и удружења Бесједа у Бањалуци, у вијећници Банског двора, у суботу 12. октобра 2024. године са почетком од 18 часова биће одржано књижевно вече “Пребиловци у српској књижевности“. У склопу програма биће представљен зборник радова о Пребиловцима “И испод сиве друге боје живе“. Бесједе:• др Сена Михаиловић Милошевић, Институт за српску културу Приштина/Лепосавић рецезент Зборника;• Ранко Павловић, књижевник из Бања Луке;• Ацо Драгићевић, приређивач Зборника;• Павле Екмечић предсједник УО Удружења Огњиште из Пребиловаца саиздавач Зборника. Извор: СЛОБОДНА ХЕРЦЕГОВИНА

Ђурђица Драгаш: БЕЗИМЕНА

10. октобар 2024.

Бура ће ти личка успаванка бити, море ће ти ране видати Камен ми на грудима лежи. У туђем гробу, ја и душа моја. Растасмо се и састасмо, као ноћ и нови дан, као облак и сунце, као вечити круг живота. Не боле ме ране моје, изломљени прсти којима сам камен гребала, жива закопана. Ти ме болиш, радости моја. Боли ме што те родих да само зло упознаш. Опрости што те на груди не привих, што те се не нагледах. Праштај што ти мајка име не даде, што ће те вечно радошћу звати. Спавај сада, нељубљено моје. У гробу хладном гнездо сам ти свила. Бура ће ти личка успаванка бити, море

Мирко Рапаић: Разговор у возу 1989. године

5. октобар 2024.

Данима сам крстарио од села до села моjе кршне Лике. На том путу нађох се, септембра мjесеца 1989. године, у возу, на личкоj прузи Госпић-Грачац. На жељезничкоj станици у Госпићу испратио ме jе моj добри ратни друг Петар Штулић, у чиjоj сам кући боравио и уживао гостопримство неколико дана, сакупљаjући податке о усташким злочинима у Госпићу и околини. Колико год да jе наш сусрет, послиjе много година, био радостан, толико jе и растанак био тужан. Као да се никад више нећемо видjети. Можда и нећемо? Петар jе ускоро са фамилиjом морао да бjежи из госпићког пакла. Једва су живу главу извукли, а кућу су им Хрвати спалили до темеља, као и све остале српске куће. Његовог рођеног брата Бранка

СУЗЕ СА НЕБА

5. октобар 2024.

Код сваког помињања Стоца и Видова поља, са сузама изађу пред очи слике са видовданских помена, седамдесетих година у Стоцу, на којима је свештеник, окружен старицама у црнини, дуго читао списак жртава, уствари сва српска имена из Херцеговине: „Јову, Симу, Душана, Миху, Шћепу, Лазара, Данила, Гојка, Ристу, Милана, Илију, Тодора, Митра, Саву,.. На врелом подневу, из ко зна како пристиглог облака, пролило се неколико капи, на шта ми се отело из уста:„Ево кише!“ Једна од тих измучених мајки, које су свашта преживеле али никада нису биле у очају, болно ме опоменула: „Сине, није киша већ сузе с’неба! На данашњи дан увијек ка’не нека.“ Ово сам научио за цео живот! У

Локомотива која је симбол Загреба крије страшну тајну: Возила Србе у логор смрти Даница (ВИДЕО)

4. октобар 2024.

Челници државе имали су почетком деведесетих година прошлог века другачије планове за „Црну Катицу“ Свако ко је макар једном у животу возом дошао до Загреба, морао је да на железничкој станици угледа „Црну Катицу“, један од симбола града. Туристи би похрлили да се сликају крај ове старе локомотиве ни не слутећи да она у себи крије ужасну тајну – да је у време Независне Државе Хрватске превозила логораше у усташки логор Даница код Копривнице! Студенти Факултета Политичких наука у Загребу одлучили су да не само свету, већ и многим сународницима открију тајну за коју је мало ко у ово време знао. Злата Цетина Терзић, Ника Мокос и Иван Гундић снимили су кратки документарац у „Црној Катици“ који су правили 4

ВЕЛЕБИТ – СРПСКО СВЕТИЛИШТЕ

3. октобар 2024.

Не кривите Велебит, не зовите га несрећом српском, не зовите га проклетим. Крив је зао човек. „Велебит је једна од оних чудних планина, које и у свом имену и у свом спољњем изгледу носе нешто митског, паганског, нешто свештеног, узвишеног, повезаног са вером и обожавањем великих природних сила, као оне античке, класичне планине, које су проглашене седиштем богова или персонификацију једног од њих, често најјачег, најсилнијег. Импозантан, стамен, видљив са најдаљих страна копна за собом и мора пред собом, он, сав тамно-модар, у својим врховима осветљеним снегом и сунцем, чува још увек трагове нечег девичанског, божанственог, вечног. Он може да буде наш Олимп и Парнас, наша Ида и Кавказ, као

На стратиштима у Бихаћу усташе убиле 384 студента и ђака

2. октобар 2024.

На стратиштима у Бихаћу почињена су свирепа убиства Срба у Независној Држави Хрватској, а један податак о жртвама рата у том мјесту од 1941. до 1945. године говори да су убијена 384 студента и ђака, изјавио је парох бихаћки Славиша Милиновић. Милиновић је рекао да је много српске дјеце из Бихаћа страдало од усташа, али да тачан број није уписан. Он је истакао да су дјеца убијана на најсвирепије начине – клањем, стријељањем, бацањем у јаме, пребијањем и одсијецањем дијелова тијела. – Један податак који говори о жртвама рата у Бихаћу 1941-1945 каже да су 384 студента и ђака страдала, док је пострадало 2.200 издржаваних лица, што значи да је

ДРОБИЛИЦА ЗА KОСТИ – Логор у коме је страдало на хиљаде Срба, а нису ни Аушвиц ни Јасеновац

1. октобар 2024.

Kонцентрациони логори о којима се најчешће прича су обично Аушвиц, Белзец или Дахау. Међутим, они поптуно бледе у односу на Маутхаузен-Гусен, који се налази око 20 километара од Линца у Аустрији. Био је класификован као логор 3. реда, што је значило да је имао најбруталније могуће услове притвора, а у њему је настрадало на хиљаде Срба током Првог и Другог светског рата. Kомплекс је назван по селу у којем се налазио, а састојао се од главног кампа и више споредних око њега. Логор је изграђен у Маутхаузену због своје близине граду Линцу. Био је дом великог броја политичких непријатеља Рајха током Другог светског рата. Немачки војници су га звали „Дробилица

Тито je прећутао злочине над Србима у Јасеновцу

1. октобар 2024.

Шта је историја и где она почиње? Да ли је то сазнање да „стојимо на раменима“ оних који су живели пре нас, да ли је то свет који смо позајмили од предака, а дугујемо га потомцима? Ко смо, одакле долазимо, куда идемо, ми овдашњи на овом узврелом Балкану, у вртлогу интереса и Запада и Севера и Истока и Југа, ми са нејасном будућношћу, проблематичном садашњошћу и (чак!) неизвесном прошлошћу. Канда смо заборавили да историја није нешто што пролази и да ће нам погледи ка светионицима прошлости, помоћи да боље видимо будућност. Јер, већ сутра, данас ће бити јуче. Деценијама су нам историчари, новинари, каријеристи и којекакви идеолошки занесењаци, које чињенице

Кајмакчалан као капија слободе

1. октобар 2024.

На данашњи дан пре 108 година победом Српске војске окончана је судбоносна битка на Кајмакчалану у којој су учествовали наши славни преци – носиоци Албанске споменице. Заузећем Каjмакчалана наше победоносне трупе први пут ступаjу на земљиште своjе отаџбине. Част за то припада Дринскоj дивизиjи. Овако jе у званичним српским извештаjима на Солунском фронту у септембру 1916. године обзнањено свету да jе „отворена капиjа отаџбине и слободе“, да jе планински ланац и наjjаче утврђење, за коjе су Бугари имали наређење да бране до последњег воjника, заузела воjска васкрсла после страдања у Албаниjи. Дринском дивизиjом командовао jе Златиборац, пуковник Крста Смиљанић. Крвава драма траjала jе 22 дана, уз грмљавину топова, гушање с

Велебитски усташки устанци

30. септембар 2024.

Према попису становништва из 1931. године у Лици је било 96.468 или 55.4% Срба и 77.745 или 44.6% Хрвата. По истом попису на подручју тадашњег среза Госпић од 34.060 становника било је 16.611 или 48% Срба. На подручју тадашњег среза Перушић, од 19.760 становника било је 3.234 или 16.4% Срба. Након осамдесет година, према попису становништва из 2011. године на подручју града Госпић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.), од 12.745 становника има 609 или 4.78% Срба а на подручју општине Перушић (исто подручје као некадашњи срез – Ђ.П.) од 2.638 становника има 244 или 8.49 % Срба. У ових осамдесет година (тежишно од 1941. до 1995.) турбулентних збивања

Басташић: Свједочанство дјечака логораша о заточеништву у логору Јасеновац

30. септембар 2024.

Стиже октобар. И мада вријеме лети, он се никада не пришуња, никада ме не изненади. Већ крајем септембра почињу навирати мисли, сјећања на очева свједочења о усташком масакру над Србима Билогоре у то вријеме 1942. године. О чудом избјегнутом стријељању у властитом дворишту. О одвођењу у логоре свих до тада преживјелих. Са непуних дванаест година, као дјечак сврстан међу мушкарце, отац је отјеран у Јасеновац. Сплетом околности које никако не могу бити случајне, након два мјесеца, оболио од тифуса вратио се кући. Преживио. Једини преживјели јасеновачки логораш са Билогоре. Почетком октобра 2016. се упокојио. Како тада тако и данас, узимам у руке његову књигу, окрећем обиљежену страну 139, поглавље „Комшија

Грубишно Поље, 28. септембар 1942. – Масовни злочин на Трандлеровој дјетелини

28. септембар 2024.

Крајем септембра 1942. године почела је непријатељска офанзива на Билогори у којој је учествовало 5.000 хрватских усташа, домобрана и Нијемаца. У Грубишном Пољу је 28. септембра 1942. године убијено 69 људи, у Малом Грђевцу 62, Сибенику 87, Великој Ператовици 67, Тополовици 66, Гакову 48, Малој Ператовици 37, Брзаји 32, Великој Дапчевици 31, Малој Дапчевици 32 и Лончарици 15 људи. Непријатељ је тада у логоре, јасеновачки и сисачки, отјерао 3.000 становника, углавном жена, стараца и дјеце, од којих се вратио врло мали број. Број Срба са Билогоре био је више него преполовљен ликвидацијом 487 мушкараца на Јадовну и острву Пагу почетком јула 1941. године, исељавањем 2.500 људи у Србију, те одвођењем

Жарко Видовић: Наше „комисије“ чекале, до дана данашњег, да сведоци Јасеновца поумиру!

27. септембар 2024.

Пробој из Јасеновца су извршили занатлије. Схватали су да им је то једини спас, јер су сазнали за наредбу да буду поубијани, као једини преживели сведоци. Заточеници („логораши“) раде, док могу, само „гробарске послове“. Додуше, ту у близини су и бараке. Али у њима су само занатлије – свеједно да ли Срби, Јевреји, Муслимани или Хрвати! Они живе у баракама, у којима су и радионице, редовно добијају храну, јер су њихови занатски производи и услуге неопходни усташком гарнизону и домобрану. Међу занатлијама и стручњацима је и доктор Зец, па чак и неки сарајевски Јевреји, „занатлије“. То је значајан моменат чувеног „Пробоја“, априла 1945, о којем се, из посебних идеолошких разлога,

С. Аврамов: Негирање наших жртава већ јако иритира Србе, оснивамо Меморијални центар

26. септембар 2024.

Пред крај живота, проф. др Смиља Аврамов је била свјесна снажног и континуираног процеса извртања и негације истине о Покољу, геноциду почињеном над Србима од стране НДХ. Ангажовала се око идеје о формирању Мемориjалног центра за српске жртве. Сматрала је немогућим да се у Београду, на мјесту Старог Саjмишта формира Мемориjални центар jевреjских жртава jер се, како је рекла, зна колико jе тамо Срба страдало. Данас, када је очито да се на том мјесту подиже Музеј Холокауста а да Срби нису смогли снаге, памети и историјске одговорности да подигну Музеј Покоља, вриједи се подсјетити њених ријечи. ОВАКО ЈЕ ГОВОРИЛА СМИЉА АВРАМОВ Без обзира на стварност да су Срби балкански народ