fbpx
Претрага
Close this search box.
Ж | Ž

Подијелите вијест:

Страх код досељених усташких породица

Послије једне ноћи (током које је било много пуцњаве и након које је колона оних који спавају у “жици” јако каснила у повратку својим кућама), до међаша између посједа мога дједа Миле и нашега имања дошла је Херцеговка Луца, мајка петоро деце и баба једног унучета, удовица усташе Херцеговца, кољача кога су партизани ухватили и убили. Позва моју маму, зажели „добро јутро“ или „добар дан“, па поче причу: „Моја Евице, сва сам тужна и ноћас нисам спавала. Видиш, партизани нападају ’жицу’, а тамо је мој Мијо. Бојим се да не прође као отац му Мирко“. А моја мама је тјеши, говорећи да партизани не могу у „жицу“ и да је тамо сигуран. „Моја Луцо, прије би могли нешто учинити теби која не идеш спавати у ’жицу’“. „Ма, ја ти, моја сестро, не идем спавати у ’жицу’ јер ме са нас шесторо и малим дитетом нитко није тија примити на спавање. А чујем, моја сестро, да негди партизани и заузму овакву ’жицу’, па шта ћу онда тамо“? Ту јој мама рече: „Па ваљда неће ништа женама и дјеци. Ето, ти не идеш у ’жицу’, а не иду ни Словенци из Брзинове куће, а и они су ’досељеници’”. Будући да Луца свој положај схвата озбиљно, она додаде: „Па ни овога Словенца Штефа, а он је човјек за војску, не дирају. Ваљда зато што није у никаквој војсци, па га нитко не дира“.

Био сам ту негдје близу, али нисам чуо цијели разговор. Међутим, мама нам је за вријеме ручка испричала Луцину бригу. Били смо задовољни и ја и Јованка, а мама је то тако испричала да смо ми први пут схватили како се још нетко боји. Обузела нас је некаква посебна радост, некакав трачак сигурности. Тко зна зашто? Нисмо били тога свјесни, али смо тако осјећали. Осјетили смо некакву “равнотежу страха”. То није био логички закључак (ми нисмо били способни да доносимо такве закључке), међутим, ми смо то осјећали, а то је најважније! Тек послије тога до тада непознатога осјећаја радосно сам се насмијао на прве ријечи које је мама изговорила као увод у ову причу – рекла је: „Ето, од сада ћемо имати свакакве родбине. Луца ме назвала ’сестро моја’”. Ја то поновим, па се слатко све троје насмијасмо – ваљда по први пут у нашој голготи од 26/27. априла 1941. године – на тему СТРАХ.

Чини ми се да је и Звонко другачији. Мање прича о јунаштву усташа и о томе како чувају поглавника и гину за њега.

 

< Сол и шкија                                                                        Садржај                                                            „Кључ“ и крмачење >

 

Подијелите вијест:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани без упозорења.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Пратите нас на друштвеним мрежама: