Шта је у чувеном говору 10. новембра 1918. Блашко Рајић поручио Србима. Одступио од инструкција из Загреба и гласао да се Бачка, Банат и Барања присаједине Србији, а не Краљевини СХС. НОВЕМБАР 1918. године. На самом југу поклекле Аустроугарске монархије с нестрпљењем су се чекале вести о ослобођењу Србије и крају мађарске власти северно од Саве и Дунава. Али, свесни да ће слобода за њих значити много више него у другим крајевима, суботички национални прваци, предводници Буњеваца и Срба, нису желели да је дочекају неспремни. Првих новембарских дана, на иницијативу католичког свештеника Блашка Рајића, у стану адвоката Владислава Манојловића одржан је састанак, на ком је одлучено да се оснује Буњевачко-српски

Наставак борбе за историјску истину значи: наставак борбе за ћирилицу, борба за утврђивање истине геноцида над Србима, борба за интеграцију српског националног бића… Вријеме у којем живимо, поред многобројним специфичности, изнедрило је и велику количину факултетски образованих грађана. Пардоксално, уз сву образованост данашње генерације, осјетан је пад интелектуалне снаге – отвореног и дубоког промишљања, смјелости става, обједињености познања и дјелања. Активизам? Активизам се креће шаблинизовано и маргинализован је. Владавина политички коректног мишљења представља својеврстан политички догмат данашњице. Готово опсесивно заступање интереса „дискриминисаних група“, прокламовање мултикултуралности, законско ограничење критичког мишљења. Владавина „права“ довела је дотле да умјесто јасно одређених вриједности влада морални и интелектуални релативизам. Антагонизам наше свакодневице садржан је и у