Лујза-Магдалена, остала одана супругу Живојину Мишићу, њиховој љубави и породици коју су створили

Кћи инжењера Фридриха Крикнера, Швајцарца немачког порекла, Лујза, рођена је у Београду 1865. године.

Шеснаестогодишња девојка за коју су имућни родитељи имали велике планове лета 1881. године, боравећи у породичном летњиковцу у околини Аранђеловца, на балу официра упознаје младог потпоручника Живојина Мишића.
Са првим тактовима које је засвирао оркестар млади потпоручник Мишић је пришао Кринкеровима, дубоко се поклонио и замолио за дозволу да игра са Лујзом. Девојка је кажу, невољно устала, а ни родитељи нису били одушевљени каваљером. Али, те летње ноћи догодило се не само познанство двоје младих, него и љубав на први поглед.
Аргументи да је он сељачки син, да су плате поручника мале, а војници осуђени на непрестано сељакање били су само изговор за кључни аргумент родитеља: то што су Лујза и Живојин различите вере. Ипак, Лујза бежи са Живојином, лишена мираза, и 30. октобра 1884. године венчавају се у Вазнесењској цркви у Београду.

Немица која је узела презиме Мишић постала је мајка шесторо деце. Три сина: Радована, Александра, Војислава и три кћерке: Елеоноре, Олге и Анђелије.

Ипак, срећном браку који су створили у прилог не иду и историјске прилике. Живојин, касније и синови, из једног рата иду у други, а ратова је било: Турски, Балкански, Први светски. Лујза дели судбину своје породице и свог народа. Повлачи се са српском војском преко Албаније до Драча 1915. године, када војвода Живојин Мишић са синовима и војском одлази на Крф, она са осталим избеглицама иде у Француску.

Две године касније стиже у Солун, пред сам пробој Солунског фронта. Са српском војском враћа се у домовину.

Како је рат оставио последице на здравље српског војсковође, Лујза и у миру води нову битку. Одлазе лекарима у Француску, непрестано заједно. Ипак, своју љубав Лујза губи 21. јануара 1921. године. Војвода Мишић умире на њеним рукама.

Наставља живот са децом у родном граду, али убрзо продаје кућу у Београду да би испунила давну Живојинову жељу: у његовом Струганику, испод старе породичне куће гради нову. У тој кући 13. маја 1941, након капитулације југословенске војске Живојинов син, мајор Александар Мишић, и генерал Дража Михаиловић са групом официра који нису прихватили капитулацију оснивају Врховну команду Југословенске војске у отаџбини. У истој кући 19. септембра састали су се Дража и Тито да преговарају.

Немачка казнена експедиција неколико дана касније, у походу на Равну гору спалила је кућу Лујзе Мишић у Струганику. Лујза тад, из револта из протестанстке прелази у православну веру и узима православну име Магдалена.

Њени манири, однос према војводи и деци били су саздани од оног најбољег што је понела из свог германског васпитања и оног стеченог из српске традиције и обичаја.  И у најтежим ситуацијама храбрила је супруга и била на његовој страни. Она је мајка херој и жена из добростојеће немачке породице, која је жртвовала све због љубави према српском војводи који ју је заједно са собом одвео у легенду и незаборав.

Две фазе њеног живота симболично представљају и две крштенице на зиду музеја у Струганику. На једној пише: „Лујза Крикнер“, на другој: „Магдалена Мишић“. У свакој од њих, Лујза је била одана свом Живојину, њиховој љубави и породици коју су створили. Умрла је у дубокој старости 1956. године.