Заиста невероватне сцене на дербију између Хајдука и Ријеке. Навијач улетео и тражио од полиције да га ухапси… Дерби хрватског првенства између Хајдука и Ријеке завршен је нерешеним резултатом (1:1), али меч нису обележила дешавања на терену, већ на трибинама. Навијачка група “Торцида” често прозива Ријечане да су поштоваоци Срба, а пошто су они бродом дошли у Сплит дочекали су их транспарентом исписаним на ћирилици “Морем плови једна мала барка”. То није било све, било је пар прекида због бакљаде, скандирали су “За дом спремни” и “Убиј Србина”, а испуштали су и мајмунске крике после гола везисте из Гамбије Хамзе Барија. Таман када су сви мислили да је готово, уследио

Суочени са безнадежном свакодневницом која избија из сваке и најпростије ћелије нашег друштва (са непрестаном и неспутаном тенденцијом на горе, наравно) све више људи кука за „бившом Југом“. Ко год би ишта рекао против те, из овог угла Атлантиде, био би фосилизован муњевитим цунамијем гласним питањима типа „А ЈЕ Л’ ТИ САД БОЉЕ?!“ Није боље. Али то не значи да је Југа била ок. Југа је била врло лијепа и велика кућа која је имала само једну ману – није имала темељ. 1918. половина становништва (готово сви Хрвати, готово сви Шиптари и по бар пола Словенаца, Македонаца, црногораца али и готово сви прекодрински и прекосавски и прекодунавски Срби, једноставно нису

Данас се навршава 11 година од смрти бившег предсједника Србије и СР Југославије Слободана Милошевића који је, према званичним извјештајима Хашког трибунала, умро од посљедица инфаркта у ћелији Трибунала. Милошевић се бранио сам на суђењу у Трибуналу за ратне злочине и злочине на Косову, у Хрватској и у БиХ, не дочекавши пресуду. Умро је у хашкој ћелији након пет година проведених у затвору, педесетак сати прије завршетка извођења свједока. Милошевић, који је почео да пати од слабости срца, високог крвног притиска и дијабетеса након што је ухапшен, умро је од срчаног удара, а спекулише се да је убијен тако што су му љекари у Холандији давали лијек против лепре. Неки

С дубоким поштовањем мислим и на тузланског муфтију Мухамеда еф. Курта, динамичног, племенитог и неустрашивог човјека. Свој заиста велики углед муфтија је заложио да би спасавао људе из усташког затвора. Био је неуморан у том послу, интервенисао, молио, водио протестне делегације, пријетио да ће све муслиманско становништво дићи на буну, успио је да спасе веома много људи свих вјера и националности. Послије рата, кад сам га посјетио, да му се захвалим, видио сам да пуши најјефтиније цигарете. Питао сам га зашто то. Због пензије, одговорио је. Одређена му је невјероватно ниска пензија. Отишао сам код неких другова и молио да се та неправда исправи. Кад је умро, на сахрану је