Аргументима се не може бранити теза да је масовни напад на Србе, њихову имовину и светиње спонтани догађај Историја српског народа на Косову и Метохији јесте историја храбрости, витештва и духовности, али и историја патње и сеоба. У контексту српско-албанских односа и демографског баланса на том делу наше територије најдраматичнији је био 20. век, у којем су Срби, насилном променом етничке структуре, од народа који је почетком тог века чинио готово половину становништва, сведени на историјски минимум. Ако погледамо даље у историју, ситуација изгледа још трагичније. У турском дефтеру из 1485. године, у нахијама које чине данашње Косово и Метохију, словенска имена су тридесет седам пута бројнија од албанских, док

У београдској Цркви Светог Марка служен је парастос жртвама албанског погрома над Србима који се догодио на Косову и Метохији 17. марта 2004. године. Парастос, који су служили свештеници Цркве Светог Марка, организовало је Удружење Срба са Косова и Метохије. Потпредсједник Удружења Драгослав Лазић рекао је да се парастосом одаје пошта страдалим и протјераним Србима са Космета, те подсјећа на чињеницу да страни моћници и власти у Приштини и даље настоје да дешавања из 2004. године гурну у заборав. „На овај начин желимо да подсетимо демократски свијет да се 17. марта 2004. године у срцу Европе десило етнички мотивисано насиље које је имало за циљ да са Косова и Метохије

Мучан је март за све Србе. А за оне на Косову и Метохији поготово. Ако белосветским моћницима сузе навиру само због сузавца у косовској скупштини, наша дужност је да се, бар на овај тужни дан, огрејемо око свећа Томислава Баљошевића из Ораховца и његовог сина Сашу убили су два пута. Прво су их терористи ОВК у лето 1998. отели и масакрирали, а пре неки дан њихове „комшије“ Албанци пуцали су им у корене – до темеља су спалили њихову породичну кућу. Мучан је март за све Србе. А за оне на Косову и Метохији поготово. Онај седамнаести 2004. памтиће по злу док год дишу. Штипа их дим са разбуктаних кровова,

Имање Бранке Милосављевић (81) из косметског села Гојбуља одолева провокацијама обесних комшија. По сваку цену хоће да отму минералну воду са њене дедовине. Нe желим да продам имање и зато Албанци више не бирају средства како би ме заплашили и приморали да одем одавде. Синови ме зову да идем код њих, али ја желим да останем овде, на свом кућном прагу. Овим речима дочекује нас Бранка Милосављевић (81), у дворишту породичне куће у косметском селу Гојбуља, општина Вучитрн. Ова храбра жена већ дуго смета Албанцима, али не жели да напусти свој посед, ког, по речима председника месног одбора овог села Братислава Костића, желе да се докопају Албанци због географског положаја,

Златибора Трајковића, супруга Радмиле Трајковић, 17. марта 2004. Албанци спалили у Косову Пољу. У дводневном насиљу порушено и запаљено више од 800 српских кућа, девет школа, 35 цркава и манастира, међу којима и 18 споменика културе ТОГ проклетог 17. марта као да је неко зло лебдело у ваздуху. Ми Срби који смо остали у Косову Пољу, нажалост, нисмо ни слутили колико ће тај дан бити кобан за све, а поготову за моју породицу. Овим речима Радмила Трајковић (70), чијег су супруга Златибора (62) Албанци спалили у Косову Пољу, почиње причу о догађају који, како каже, неће моћи да заборави све док је жива. О догађају о којем размишља сваког дана,