„Jaz između četnika i partizana je neopisiv. Ovaj jaz je zapravo jaz između Srba samih, koji se u međusobnoj borbi uništavaju…. Izazvati podjelu, podržavati međusobno uništavanje za nas predstavlja političku korist“[1]. David Sinčić, ustaški oficir, leto 1942. Prvi dan februara se u Novom Sadu obeležava kao Dan grada. To je u stvari dan kada je 1748. godine Marija Terezija, „carica Rimska, nadvojvotkinja Austrije, kraljica Ugarske, Češke, Dalmacije, Hrvatske, Slavonije, Rame, Srbije, Galicije . . .“ dodelila mom rodnom gradu status slobodnog carskog grada. Ovog prvog februarskog dana 2013. godine, na tvrđavi u Petrovaradinu je razvijen veliki transparent sa natpisom „Srećan rođendan glavni grade“ sa sve obeležjima Čankove stranke i zastavom AP

English Kristian Kahrs: Drago mi je da vas obavestim da smo osvojili potpunu pobedu nad hrvatskim istorijskim revizionistima, kada je reč o jugoslovenskim partizanima u norveškim logorima. U prilogu je protestno pismo Saveza srpskih udruženja u Norveškoj na čijem je čelu Boris Maksimović. Izložba „Zahvalnost naroda Norveške“ je prethodno bila postavljena u Norveškoj, a sada Hrvatica Gorana Ognjenović planira da je postavi na Univerzitetu u Oslu. Mnogo dobrih Norvežana i Srba u Norveškoj su bili u ovo uključeni, i Frenk Alm Haugen me o ovome obavestio. Kada mi je Frenk pisao 24. januara, odmah sam kontaktirao Univerzitet u Oslu, Zoricu Mitić, srpskog doktora u Norveškoj i Knuta Flovika Toresena, norveškog oficira, autora

Jevrejski narod je kroz svoju dugu i tragičnu istoriju doživeo mnoga stradanja i iskušenja. Ipak niti jedan progon nije se mogao meriti sa nacističkim pogromom kojim je ceo jevrejski narod predat uništenju.  Posebno težak položaj Jevreja bio je u Srbiji. Zemlja zahvaćena oružanim ustankom i sama izložena strašnim represalijama davala je nacistima dobar izgovor da se, još pre donošenja odluka o „konačnom rešenju“, otpočne sa likvidacijom celokupne jevrejske populacije. Bez sumnje je da je uništenje Jevreja plod odluka okupacionih vlasti[1]. I ceo sistem uništenja odvijao se pod direktnom upravom i uz angažovanje isključivo nemačkih policijskih organa. Ipak ovakva politika nemačkog okupatora imala je podršku jednog dela vlasti i stanovnika Srbije.

Možda je to posledica dugogodišnjeg ispiranja mozga, ali čini mi se da je malo ko shvatio pune razmere proizvedenog skandala povodom izvođenja „Marša na Drinu“ u UN pre dve nedelje. Pa čak ni oni koji su ga proizveli uz pomoć medijskih saučesnika, jer je njima istorija počela od devedesetih.     Razlog što se priča o „genocidnoj srbonacionalističkoj pesmi“ tako lako primila u zapadnim medijima, međutim, mogao bi da ima vrlo malo veze sa događajima iz devedesetih, a mnogo više sa jednom fiks-idejom koja u poslednje vreme prožima akademske krugove na Zapadu: da su za Prvi svetski rat krivi Zli Sloveni. Prema toj priči, da nisu zli ratoborni Srbi isprovocirali miroljubivu i nadasve