
МАЈКА МИЛА ЏОДАН
Већ трећу годину обилазим Петрову гору. Дотичем старе ране. Бугарим… Први пут смо се сусрели jануара 1942. године, око Божића. Био сам у jеданаестоj години. Она сниjежна и сурова. Надвиjене гране испод сниjежних наноса. Као да смо у тунелу. Саонице клизе. Сниjег испод њих пуцкета. Коњи понекад заржу и фркћу кроз иње облеђених ноздрва. Много нас jе. Нас шестеро: мама Драгица, отац Симо, сестре: Мариа, Босиљка и Љубица, па уз нас уjак Ипоjа са женом Милиjом, оцем Јусом и двоjе дjечице: Мариjом и Илиjом. Циjели jануар смо у земуници. Јутра су била чудесна… Лед изнад нас, као сиге у пећини. Мора се. Бjежали смо од зла и смрти. Други пут се видjесмо












