МАЈКА МИЛА ЏОДАН

Већ трећу годину обилазим Петрову гору.
Дотичем старе ране. Бугарим… Први пут смо се сусрели jануара 1942. године, око Божића. Био сам у jеданаестоj години. Она сниjежна и сурова. Надвиjене гране испод сниjежних наноса. Као да смо у тунелу. Саонице клизе. Сниjег испод њих пуцкета.
Коњи понекад заржу и фркћу кроз иње облеђених ноздрва. Много нас jе. Нас шестеро:
мама Драгица, отац Симо, сестре: Мариа, Босиљка и Љубица, па уз нас уjак Ипоjа са
женом Милиjом, оцем Јусом и двоjе дjечице: Мариjом и Илиjом. Циjели jануар смо у
земуници. Јутра су била чудесна… Лед изнад нас, као сиге у пећини. Мора се. Бjежали
смо од зла и смрти.

Други пут се видjесмо краjем марта исте године. Гледао сам на Барин коси очима дjетета
195 жена и дjеце. Били су непомични. Чудесна гомила се пушила. Мислио сам да им
то душе одлазе у небо.

Двадесетак година касниjе трагам за ожиљцима рата. Шума се уозбиљила. Израсла. Очима
историчара разабирем ужасну прошлост.

Почесто сам у Црноj Локви. Њено име jе у рату будило слике у души. Локва, па jош
црна. У њоj jе и jедан од првих српских одреда под истим именом коjи jе храбрио
и страшио. Народ прича, да jе на рубу шуме изнад села Докића и Џодана постоjала
велика локва, црна од хумуса, с доста воде у току године. У њоj су се ваљушкале,
брљале и хладикале дивље и питоме свиње. По њоj име добише: село и предио шуме на
jугозападним падинама Петрове горе, гдjе се прва хрватска држава крваво обрачунала
са животима и судбинама српскога народа. Идеjа физичког и духовног истребљења српског
народа у устачкоj Хрватскоj зрачила jе флуидом отвореног злочина. Убиjали су све
што jе српско уз пjесму и оргиjе.

Послиjе масовних злочина у Вељуну, Глини и Мехином Стању, народ се ускомешао и у
страху чекао зле наjаве челника Павелићеве државе. Овдjе, у Црноj Локви, Срби су
средином jуна 1941. године припремили велики народни збор. Тражили су вођу коjи
ће их организирати и заштитити од усташких злочинаца. Изабрали су учитеља Жарка
Ћуића. Пристао jе jадан и прекршио вољу своjе Партиjе. Ово jе Хрватска, па не може
Србин бити на челу устанка. Закључише Хрвати, карловачки комунисти, Веслав Хољевац,
Иво Маринковић и други, подржани од полуписмених српских комуниста из Тушиловића
и Дебеле Косе, да га униште. Смиjенише Жарка с функциjе секретара КК КП Хрватске
за Воjнић. Ставише му на душу нестанак члана КК КП Воjнић, Ивана Фурлана, Хрвата.
Пласираше пред неуким народом оптужбу, да jе несуђени вођа, по некоj српскоj линиjи
убио Хрвата Фурлана. Тек послиjе рата откри се истина, да jе „нестали“
дезертирао у Загреб. Тамо се школовао и живио удобно послиjе рата, догуравши и до
доктора знаности.

Жарко погибе 14. новембра 1941. по уобичаjеноj шеми своjе Партиjе, када jе царевала
узвишена „врлина“ да револуциjа jеде и властиту дjецу. Измишљена jе и
друга прича о извлачењу смртно рањеног Жарка код Плавча Драге. Таj памфлет jе ширила
Партиjа, да би у чисто српском краjу, Хрвата Стjепана Милашинчића Шиљу, прогласила
jунаком, а касниjе и народним хероjем.

Сазнао сам од обичних људи за трагичну судбину маjке Миле Џодан, па сам се у прољеће
1966. године пjешице упутио из Воjнића за Црну Локву. Узбрдо, поред хаjдинских кућа
и гробља у пола брда. Шуљао сам се сеоским путем онако све поред шуме и успутних
живица.

Затекао сам старицу Милу Џодан како у црнини сjеди на своме кревецу. Ноге jе подбочила
с троношцем Типича сељанка Кордуна. Црним рупцем jе скривала бразготине на врату.
Знала jе зашто сам навратио. Ниjе ми могла рећи колико jе кућа изгорjело на овим
темељима. Мука на уснама и немир у прстима с траговима усташког ножа. Подигла jе
црни рубац и показала на врату више ожиљака. Често jе уздисала и призивала Бога
у помоћ. Прсти jоj се чудесно савиjаjу. Бранила се jадница. Дуго се мучила да отвори
душу:
„Не волим пребирати по своjоj судбини, али ето, рано моjа, нека се зна и нека
се не понови. Било jе то у прољеће 1942. године. Шума се тек мало зазеленила. И
она jе онако голужава била против нас. Ниђе да се сакриjеш. Куда ћемо? Ђе да се
скрасмо? Побjегли смо у Петрову гору. Били смо у усташком обручу. Младо лишће jе
горило. Варило jе, као у лонцу. Мjесто ђе смо се крили зове се Бjељевине. Било нас
jе пуно: из Маљевца, Геjковца и Свињице. Много народа jе тада поклано. Баш поклано.
Као да смо животиње.

Ми смо се скривали у шибљу. Наишли су усташе. Један jе командовао: Орешковићу заломи
лиjево крило! Пронашли су нас. Почели су пуцати и викати, да се дижемо. Кажу: Ево
партизана! Ми се почнемо молити: Господо, господ вам Бог дава, ми смо дjеца и жене,
ми вам ништа ниjесмо криви.. Кажу нам: Дижите се!

Сагнали су нас у Калове. Ту су нас прегледали, ко шта има. Што jе за њих било, узели
су, што ниjе побацали су. Онда су нас повезали жицом за руке и одвели у Метаљку
на клање. То jе било на равници. Ми им се поново молимо, а они нам кажу да смо мокри
и да ћемо се брзо осушити. Онда смо знали шта ће бити. Поклекли смо и руке склопили.
Опет смо молили: Господо, господ вам Бог дава. Ми смо жене и дjеца. Ниjесмо ништа
криви. Један од њих каже, да нам гради маjку српску, да Србу од киле нема опроста.
Питали су нас: Ђе су вам партизани, додаjући да нас градили они. Има њих jедно петнаест
кољача. Један jе тада рекао: Обаjдин аjдемо! Таj Обаjдин jе имао ножић затакнут
за каjиш на прсима. То jе ножић дрвениjе корица. Тога се сjећам, добро сам упамтила.
Ниjе то широк ножић и овако стоjи затакнут на каjиш. Обаjдин jе тада одговорио:
Не, jа сам…! Усташа коjи га jе звао рече: А ти си таj. Ми смо одма знали да jе
Обаjдин хтио рећи да jе кољач. Кољачи су остали с нама, други су продужили. Наjприjе
су почели клати цуре. Кажу: Ове, ове, маjку им српско партизанску! Заклали су четири
цуре. Онда су почели клати нас, жене и дjецу. Ја сам рекла своjоj jеданаестгодишњоj
ћеркици да се сакриjе под неку жену. И завукла се она сирота. Мене су ударали ножем
испод ока. Онда ме jако крв облила. Узео ме за косу и почео клати. Кад jе то виђела
моjа ћеркица, замном jе сирота заjаукала: Јоj маjчице моjа! Потрчала jе мени стиснутим
ручицама. Ухватили су њу и прогнали jоj нож кроз врат. Пуцале су jоj вратне жилице,
као сноп конопаља када се стисне. Одма jе остала мртва. Ја сам пала, а усташа ми
jе њу метнуо преко уста. Тако сам под њом остала.

Онда тако… Јадна дjечица, маjко моjа. Као пилићи када им главу одсjечеш, па онако
одскачу, низ путић се штрљкаjу. Гледам ону жалост, као се не може умриjети нити
живjети. Претражили су наше пртиће и ко jе има ране узели су. Ја сам у цекеру имала
зерицу крушца и меса. Један jе то узео, крвавим ножем резао и jео. Гледала сам то
укочених очиjу правећи се да сам мртва. У томе покољу, иако смо избодени и наклани
остало нас jе неколико. То су: Јане Гушића жена и син, Ђукан Михаjловић, Анђелиjа
Гушић, Сока Напиjало и jа… Кад се мало приберем, мислим Боже, како су могли?“

Јадна ли jе маjка Мила. Живи што мора. Не може подићи руку на себе. Има jош jедну
рану на срцу. Трогодишњег унука jоj некуда шундраше. Не зна куда су с њим. Ниjе
био међу мртвима. Он jе нада и смисао живота. Ноћу га милуjе по главици. Малиша
бjежи и замиче међу облаке…

Њен живот jе бескраjна патња на jави и сновима. Бол у погледу, честим уздисаjима
и сувислим покретима. Мука душе у прсима. Пред њом су слике злочинаца: Орешковића
и Обаjдина, посљедњи jауци и хропац jеданаестгодишње ћеркице.

Ноћ се ужурбано прикрадала испод крошања Петрове горе. Неки необични одjеци моjих
корака. Нешто као корачница. Прате ме риjечи и ритам: Боже, како су могли, па опет
бескраjно…

Мjесец се извлачи иза Бублена. Ниjемо нас мотри и опомиње. Ора jе за вргање. Велика
и Мала кола по небу жмиркаjу. Вечерас jе Сjеверњача нешто замагљена и љутита. Кажу
да jе таква, кад нема коме показати пут. Благи вjетрић се спушта с Петровца и Магаршевца.
Доноси опоjне мирисе багрема и зове. Милуjе ми лице.

Утабаним путићем, под доjмом трагичне приче, батрљам поред гробља према Воjнићу.
Ноге као да нису моjе. У шуми рика срндаћа, роктање крда дивљих свиња. Има неког
живота. И плачка не мируjе. Надаjмо се, да не слути нова зла око Петрове горе…
Даница Хаjдин ваби туке да уђу у кочак. Испод сиjалице на кућном прагу Стоjан Пенић
лупарда клепцом по коси и бабици. Сутра ће у ђетелину. На западу jош тиња црвено
небо. Наjављуjе сутрашњи топао дан.

Силазим сеоским подераним путем, последњом низбрдицом на домаку Воjнића. Запињем
за главато заобљено камење коjе бjеласа на одсjаjу мjесечине. Уоколо високе неокресане
живице. Слушам jадовити снимак, jецаjе и лелек уткане у душу наклане и ожалошћене
матере…

Миле Дакић

Извор: Морача – Розафа

Везне виjести:

СВЕДОК

Будни сањамо завичаj!!

Суђење пjеснику Мили Дакићу

УХАПШЕН 80-ГОДИШЊИ СРБИН МИЛЕ ДАКИЋ

Прећутани Миле Дакић

МИЛЕ ДАКИЋ НЕМА ВЕЗЕ СА ЗЛОЧИНИМА

Дакића не пуштаjу из притвора