SVEDOK

Datum objave: utorak, jul 31, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/dakic.jpg

Kraj oktobra 2006. godine. U Hagu svedočom o zločinima nad srpskim narodom u Hrvatskoj, o izbacivanju iz Ustava, o ustašoidnoj simbolici i izjavama hrvatskih čelnika, što je dovelo do rata. Uveravam, da smo se bojali reprize ustaškog zločinstva. Ne sviđa se to predsjedniku Veća, sucu Molotu iz Južnoafričke Unije. On zna sve i ne zna ništa. Iz njegovih očiju sikće neka čudesna mržnja i prezir prema Srbima.

Preuzeo je ulogu tužioca, Amerikanca Vajtinga i napada: zašto pišem samo o zločinima nad srpskim narodom. Govorim, da u tome nema usporedbi, da je samo u tri pravoslavne crkve na Kordunu i Baniji ubijeno 2129 Srba, među kojima je bilo i 153 dece. Tvrdim, da u Hrvatskoj nije zabeležen niti jedan masovni srpski zločin nad hrvatskim narodom, koji se može usporediti s masovnim zločinima izvršenim nad srpskim narodom. Navalio Moloto i neće da se odlepiti od svoje teme. Javlja se branilac Milana Martića, Peđa Milovančević:

– Gospodine Moloto, dozvolite da svedok ispriča, kako je postao istoričar, možda će vam sve biti jasnije ?

– Neka kaže, mrzovoljno je uzvratio Moloto!

Prenuo sam se na tren u ratnu 1942. godinu i započeo skraćenu verziju ove priče:
“Zahvaljujem, gospodine Moloto. Bio sam u jedanaestoj godini. Prvi april 1942. godine. Petrova gora u snežnoj prošarici. Zubato proleće. Temperatura oko nule. Puna je Petrova gora zbegova goloruka srpskog naroda. Izbegli smo ispred ustaškog noža. Muškarci se penju na najviša stabla i motre rubove šume. Moja mama je obesila kotlić na verige i kuvala žganjce za šestočlanu porodicu. Radujemo se doručku. Odjednom topovske granate. Doleću, frfljaju i padaju oko nas. Glad se izgubila, a moje tri sestre i ja oko matere Dragice i oca Sime. Noge im zaplićemo. Izviđači javljaju, da ustaše od sela Ključara ulaze u šumu. Seo sam s ocem na oboreno stablo, pedesetak metara iznad naše zemunice. Stavio mi je glavu u krilo, da istiskujem jajarice na licu, da se bar malo prenesemo u neka ranija vremena. Nigde mesta. Svi mislimo, možda je tamo ili tamo podalje od zemunice sigurnije?

Iznenada bliski pucnji i jauci. Zavukli smo se ispod oborenog stabla. Sat kasnije, sve se stišalo. Žena, s detetom u naručju beži i jauče: “Joj, narode da vidite šta se desilo. Krvnici majku im ustašku! To je sramota i greota, šta rade od našeg naroda! Joj meni, majko moja!”.

Krenuo sam s majkom u pravcu gde je ranije žarilo i palilo. Došli smo do tužnog prizora. Na blagoj udoljici, zvanoj Barin kosa, mnogo pobijenih, poznatih i nepoznatih. Žene, deca i starci. Neko ispod gomile traži: “Vode, vode, vode….”. Na rubu gomile ubijenih, prepoznajemo porodicu Krivokuća. To nam je rodbina. Zvali smo ih Milorovi, po nekom dalekom pretku, majoru. Otac Milić, njegova žena Mila i djeca: Miloš (17 godina) Kata (15), Jovan (13), Ljubica (10), Čedomir (5) i najmlađa Anka od dve godine. Svi su nepomični, osim dvogodišnje Anke. Samo je ona ostala živa. Krvavim prstićima je povlačila oca i majku za kosu i kroz plač pozivala: “Digi se tata! Digi se mama, idemo kući!” Prerezanog vrata, ležali su i mama i tata. A onda stravičan biblijski prizor. Iz mrtvih se uzdizao neki čudesan dim. Mislio sam u sebi logikom deteta: Eto vidiš, kako njihove duše odlaze u nebo.

To je moja priča, gospodine Moloto. To mi je predodredilo životni put”.

U sudnici muk. Ja sam ga prekinuo: “Gospodine Moloto, tada sam se zakleo, u sebi, da ću biti istoričar, da ću pisati o svome narodu. Kasnije sam pored ostalih knjiga i radova, napisao istinitu priču pod naslovom: “Zločin na Barin kosi, aprila 1942. godine” u knjizi “Kotar Vojnić u NOB” u kojoj su poimenični podaci o 234 srpska civila, od kojih je ubijeno 195, među kojima je bilo i 59 dece do 15 godina života. Ostali su pobegli, ili su izlečeni, posle zadobijenih rana.

Vi nađite samo jedan ovakav primer zločina, ili njemu sličan, kojeg su učinili Srbi hrvatskom narodu, a ja ću ovakve, još teže i slične nabrajati puni sat vremena. To je moj odgovor zašto pišem o zločinima učinjenim nad srpskim narodom u Hrvatskoj.

Ja vama ne zameram. Vi to ne znate i ne možete znati”.

S dužnim saosjećanjem se javio sudac iz Austrije. Kaže, da je protestant i da nikada nije čuo nešto slično, kako to duše, u mašti deteta, odlaze u nebo. Govorio je nešto i o katoličkoj crkvi. Moloto me više nije pitao zašto pišem o zločinima nad srpskim narodom.

Mile Dakić

Izvor: Morača – Rozafa

 

Vezne vijesti:

Budni sanjamo zavičaj!!

Suđenje pjesniku Mili Dakiću

UHAPŠEN 80-GODIŠNjI SRBIN MILE DAKIĆ

MILE DAKIĆ NEMA VEZE SA ZLOČINIMA

Dakića ne puštaju iz pritvora

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top