Od 24. Juna 1941, Dana sjećanja na Jadovno, prošlo je:

JADOVNIČANI PORUČUJU:

Teče 80-ta godina od početka Pokolja, genocida počinjenog nad srpskim narodom od strane NDH. Osamdeset godina od tragedije na Velebitu, ličkom polju, ostrvu Pagu. Ako Bog da, sabraćemo se 19. juna 2021. kod Šaranove jame.

 

SVEDOK

Datum objave: utorak, 31 jula, 2012
Veličina slova: A- A+

https://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/2012/dakic.jpg

Kraj oktobra 2006. godine. U Hagu svedočom o zločinima nad srpskim narodom u Hrvatskoj, o izbacivanju iz Ustava, o ustašoidnoj simbolici i izjavama hrvatskih čelnika, što je dovelo do rata. Uveravam, da smo se bojali reprize ustaškog zločinstva. Ne sviđa se to predsjedniku Veća, sucu Molotu iz Južnoafričke Unije. On zna sve i ne zna ništa. Iz njegovih očiju sikće neka čudesna mržnja i prezir prema Srbima.

Preuzeo je ulogu tužioca, Amerikanca Vajtinga i napada: zašto pišem samo o zločinima nad srpskim narodom. Govorim, da u tome nema usporedbi, da je samo u tri pravoslavne crkve na Kordunu i Baniji ubijeno 2129 Srba, među kojima je bilo i 153 dece. Tvrdim, da u Hrvatskoj nije zabeležen niti jedan masovni srpski zločin nad hrvatskim narodom, koji se može usporediti s masovnim zločinima izvršenim nad srpskim narodom. Navalio Moloto i neće da se odlepiti od svoje teme. Javlja se branilac Milana Martića, Peđa Milovančević:

– Gospodine Moloto, dozvolite da svedok ispriča, kako je postao istoričar, možda će vam sve biti jasnije ?

– Neka kaže, mrzovoljno je uzvratio Moloto!

Prenuo sam se na tren u ratnu 1942. godinu i započeo skraćenu verziju ove priče:
“Zahvaljujem, gospodine Moloto. Bio sam u jedanaestoj godini. Prvi april 1942. godine. Petrova gora u snežnoj prošarici. Zubato proleće. Temperatura oko nule. Puna je Petrova gora zbegova goloruka srpskog naroda. Izbegli smo ispred ustaškog noža. Muškarci se penju na najviša stabla i motre rubove šume. Moja mama je obesila kotlić na verige i kuvala žganjce za šestočlanu porodicu. Radujemo se doručku. Odjednom topovske granate. Doleću, frfljaju i padaju oko nas. Glad se izgubila, a moje tri sestre i ja oko matere Dragice i oca Sime. Noge im zaplićemo. Izviđači javljaju, da ustaše od sela Ključara ulaze u šumu. Seo sam s ocem na oboreno stablo, pedesetak metara iznad naše zemunice. Stavio mi je glavu u krilo, da istiskujem jajarice na licu, da se bar malo prenesemo u neka ranija vremena. Nigde mesta. Svi mislimo, možda je tamo ili tamo podalje od zemunice sigurnije?

Iznenada bliski pucnji i jauci. Zavukli smo se ispod oborenog stabla. Sat kasnije, sve se stišalo. Žena, s detetom u naručju beži i jauče: “Joj, narode da vidite šta se desilo. Krvnici majku im ustašku! To je sramota i greota, šta rade od našeg naroda! Joj meni, majko moja!”.

Krenuo sam s majkom u pravcu gde je ranije žarilo i palilo. Došli smo do tužnog prizora. Na blagoj udoljici, zvanoj Barin kosa, mnogo pobijenih, poznatih i nepoznatih. Žene, deca i starci. Neko ispod gomile traži: “Vode, vode, vode….”. Na rubu gomile ubijenih, prepoznajemo porodicu Krivokuća. To nam je rodbina. Zvali smo ih Milorovi, po nekom dalekom pretku, majoru. Otac Milić, njegova žena Mila i djeca: Miloš (17 godina) Kata (15), Jovan (13), Ljubica (10), Čedomir (5) i najmlađa Anka od dve godine. Svi su nepomični, osim dvogodišnje Anke. Samo je ona ostala živa. Krvavim prstićima je povlačila oca i majku za kosu i kroz plač pozivala: “Digi se tata! Digi se mama, idemo kući!” Prerezanog vrata, ležali su i mama i tata. A onda stravičan biblijski prizor. Iz mrtvih se uzdizao neki čudesan dim. Mislio sam u sebi logikom deteta: Eto vidiš, kako njihove duše odlaze u nebo.

To je moja priča, gospodine Moloto. To mi je predodredilo životni put”.

U sudnici muk. Ja sam ga prekinuo: “Gospodine Moloto, tada sam se zakleo, u sebi, da ću biti istoričar, da ću pisati o svome narodu. Kasnije sam pored ostalih knjiga i radova, napisao istinitu priču pod naslovom: “Zločin na Barin kosi, aprila 1942. godine” u knjizi “Kotar Vojnić u NOB” u kojoj su poimenični podaci o 234 srpska civila, od kojih je ubijeno 195, među kojima je bilo i 59 dece do 15 godina života. Ostali su pobegli, ili su izlečeni, posle zadobijenih rana.

Vi nađite samo jedan ovakav primer zločina, ili njemu sličan, kojeg su učinili Srbi hrvatskom narodu, a ja ću ovakve, još teže i slične nabrajati puni sat vremena. To je moj odgovor zašto pišem o zločinima učinjenim nad srpskim narodom u Hrvatskoj.

Ja vama ne zameram. Vi to ne znate i ne možete znati”.

S dužnim saosjećanjem se javio sudac iz Austrije. Kaže, da je protestant i da nikada nije čuo nešto slično, kako to duše, u mašti deteta, odlaze u nebo. Govorio je nešto i o katoličkoj crkvi. Moloto me više nije pitao zašto pišem o zločinima nad srpskim narodom.

Mile Dakić

Izvor: Morača – Rozafa

 

Vezne vijesti:

Budni sanjamo zavičaj!!

Suđenje pjesniku Mili Dakiću

UHAPŠEN 80-GODIŠNjI SRBIN MILE DAKIĆ

MILE DAKIĆ NEMA VEZE SA ZLOČINIMA

Dakića ne puštaju iz pritvora

 




Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top