Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Хвала Вам свима који сте били са нама на Велебиту 01. јула 2017. Догодине на Јадовну!

Зверства које су чиниле усташе да су их чак и нацисти хапсили због ратних злочина

Датум објаве: петак, март 31, 2017
Величина слова: A- A+
Фото: Wикипедиа / Wикипедиа Мирослав Филиповић
Фото: Wикипедиа / Wикипедиа
Мирослав Филиповић

Ове године навршава се 70 година откако је у Загребу због злочина у Јасеновцу обешен Мирослав Филиповић, неславно знан и као „фра Сотона“, један од усташких злочинаца из Другог светског рата, најозлоглашенијих по бруталности и садизму.

Рођен у Јајцу 1915. године, а 1938. заредио се и ушао у фрањевачки ред у самостану Петрићевцу у Бања Луци, добивши редовничко име Томислав. Није познато како се тај човек већ до 26. године живота радикализовао, али се зна да је већ у првим данима НДХ његов надређени у самостану тражио од њега да се престане да се петља са усташама. Он то није послушао и чим је у јануару 1942. дипломирао теологију у Сарајеву, постао је војни капелан у усташкој војсци.

Већ 7. фебруара забележено је да је учествовао у покољу око 2300 цивила у предграђима Бања Луке, често чак и секирама и крамповима. Оно што је о Филиповићу тада забележено, из данашње перспективе може се чинити као пука фикција.

ПОТРЕСНО СВЕДОЧАНСТВО Јелена Бухач (82): Јошš чујем вриску деце из јасеновачког логора (ВИДЕО)

Још увек чујем вриску деце и мајки које су усташе раздвајале у логору Стара Градишка, то су слике које не бледе, почиње причу за Тањуг Јелена Бухач Радојчић (82), која је као дете преживела голготу јасеновачког логора.

У селу Шарговцу, Филиповић, већ у усташкој униформи, јер фрањевци за њега више нису хтели ни да чују, и још неколико усташа затекли 52 деце усред наставе. Ушли су у један разред, пристојно поздравили учитељицу и децу, да би Филиповић замолио наставницу да одабере неког од ученика.

Филиповића су у том крају јако добро знали, поздрављао се, па је учитељица мислила да жели да неко од ученика нешто изрецитује. Одабрала је извесну Радојку Гламочанин, да би он дете, које му је пришло сасвим без страха, подигао на учитељицин сто и нагло јој пререзао врат ножем.

У хаосу који је уследио рекао је својим усташким колегама: „Усташе, ово ја у име Бога покрштавам ове изроде и ви следите мој пут. Ја примам сав грех на моју душу, а вас ћу исповедити и решити свих греха.“

Заклао 52 деце

На суђењу 1945. Филиповић није признао да је учествовао у клању то 52 деце, али јесте да је видео како се из тог покоља усташе враћају обливени крвљу. Суд му тада није веровао. Као што у његову невиност за тај покољ у фебруару 1942. није веровао ни нацистички генерал Едмунд Глаисе вон Хорстенау, војни изасланик при Трећег Рајха у НДХ.

Папински легат у Загребу га је суспендовао и Филиповић је накратко завршио у притвору као оптужен за „претеране злочине“ по тадашњем немачком ратном праву, јер нацисти апсолутно нису видели рачуницу у вршењу злочина над цивилима који су тиме били практично натерани да узму оружје против окупатора.

Улаз у логор ЈасеновацНо, из затвора га је извукао Вјекослав Лубурић, тада управник логорског састава у НДХ, и сместио га у Јасеновац. Као једног од кољача, наравно, накратко и као управитеља Јасеновца, односно Старе Градишке. Био је у стању да пререже гркљан човеку, а потом да га распори преко ребара и стомака.

Једном је приликом 56 босанских Јевреја повезаних жицом изударао секиром и побацао у јаму. Другом је приликом 42 заточеника једног по једног устрелио у потиљак. Обично је покољима приступати ритуално, изговарајући да је „правда задовољена“.

Преживели су сведочили и да је, благо се смешећи, једном пришао мајкама са децом, тек пристиглима, и застао да се игра са једним дететом. Бацао га је у ваздух, као у игри. Жене су тек тад виделе да у једној руци има бајонет и да се пред осталим усташама зафркава као да дете промашује нож. Из трећег пута дете је дочекао на бајонет, а у хистерији и плачу жена, настао је покољ у ком су побили све.

Стара Градишка Фото: Wикипедиа / Wикипедиа
Стара Градишка
Фото: Wикипедиа / Wикипедиа

Лубурић је Филиповићем био импресиониран, па га је као „мајстора“ прозвао Мајсторовић. На суђењу је Филиповић признао „само“ стотинак својих убијстава, правдајући их „наређењима која је морао извршавати“. Остала убијства је негирао, као силовања у логору пре покоља, али је рекао да их јесте видео. Након смртне пресуде, власти су га обесиле.

„Лудак, умно болестан човек који уопште не може да се контролише“

Што се тиче Вјекослава Лубурића, „Макса“, опеваног као заповедника „својих месара“, рођеног у Хумцу код Љубушког 1913. године, за њега је чак и ћерка Анте Павелића, Вишња, мало пре смрти 2015. рекла да је био „лудак, умно болестан човек, да уопше није могао да се контролише“.

Вјекослав Лубурић Фото: Wикипедиа / Wикипедиа
Вјекослав Лубурић
Фото: Wикипедиа / Wикипедиа

Део историчара данас покушава да објасни да је Лубурић такав постао јер му је, наводно, док је имао само 10 година, краљевска жандармерија до смрти претукла оца. Са Антом Павелићем 1926. године покушао је да побегне у иностранство, али га је полиција ухватила и проблематичног 16-годишњака вратила мајци.

Две године касније је успео, придружио се првим усташама у Мађарској, али га је коштало слободе то што је дошао као деликвент. Власти су га ухапсиле због некакве проневере и осудиле на пет година затвора. А кад је 1936. пуштен, практично је умирао од глади на улици. За клупу за ратне злочине било би довољно већ то што је управо он био тај који је у августу 1941. основао логор у Јасеновцу.

Фото: Wикипедиа / Wикипедиа
Фото: Wикипедиа / Wикипедиа

Само у дечјем логору у Сиску умрло је између 1152 и 1631 деце у језивим условима. Практично је заповедао логорском машинеријом смрти у НДХ. Није се либио да стреља ни своје. Крајем 1942. због дивљања га је сам Павелић једва заштитио од вон Хорстенауа који је учинио све што је могао да га стрпа иза решетака. Иза Лубурића је остало на десетине хиљада стрелајних, покланих, раскомаданих цивила свих доби, вера, националности, полова, дословно реке крви.

Затворио је чак и ХСС-овца Радка Мачека, а при крају НДХ он је био међу најзаслужнијима за спречавање Вокић-Лорковићевог покушаја пуча у марионетској државици која се тотално распадала. Из НДХ је ипак побегао пре коначног пада. Тек након доста година и свих тих злочина, Лубурић се у емиграцији сетио да предложи „уједињење свих Хрвата“. Но, врло слично како је и сам убијао, 1969. страдао је и он.

Илија Станић, син једног од покојних усташа, а у том тренутку једини у кога је Лубурић имао поверења, испало је да је Удбин агент. Месецима је Станић припремао да с њим остане сам, да га пре тога дрогира прашком за спавање, да има апсолутно чисту ситуацију. Коначно, 20. априла 1969. Станић је све то припремио у Лубурићевој кући. Кад је 56-годишњи Лубурић био у кухињи, Станић му се прикрао са чекићем и распалио га свом снагом у чело. Лубурић је пао, покушао да устане, а овај му је викнуо: “ Мајку ти ј*ем усташку! Овако си ти маљем убијао децу у Јасеновцу!“ и након тога му са још три ударца разбио лобању.

Вишња Павелић је причала да су Немци, чак и нацисти, били врло нерасположени према усташама, односно да је Павелић на власти опстајао искључиво због Адолфа Хитлера и уског круга његових највиших нацистичких сурадника. Оно што она тад није рекла, али је јасно из немачких докумената из Другог светског рата, јесте да је разлог била екстремна усташка бруталност, покољи који су са собом носили ужасан печат најгорих психопатолошких девијација.

Најгори од свих

Љубо Милош заправо је био можда и најгори у тој манијакалној конкуренцији. Био је Лубурићев рођак. Рат га је затекао кад је имао само 22 године и Лубурић га је од првих дана узео као своју десну руку. Поставио га је за управитеља Јасеновца већ у октобар 1941., тако да је баш њему запало да у Јасеновцу пази на Мачека. А стари ХСС-овац после причао да је једном приликом питао Милоша зар се не плаши Божје казне због свих тих злочина. „Ништа ми не говори. Ја знам да ћу горети у паклу за оно што сам учинио и оно што ћу учинити. Али ћу горети у паклу за Хрватску“, одговорио му је.

Љубо Милош Фото: Wикипедиа / Wикипедиа
Љубо Милош
Фото: Wикипедиа / Wикипедиа

Обожавао је да се у логору претвара да је лечник и заправо се „играти“ док је таманио логораше. Некад их је убијао пиштољем, некад парао ножем. Био је јако поносан на свој изум „ритуално клање Жидова“. Многи су сведочили да су га хватали прави напади лудила, па би на пример зајахао коња, галопирао логором и пуцао по логорашима. Због тога су га се клонили чак и многи усташе у логору.

Диана Будисављевић, Загрепчанка која је као Аустријанка успела да превари сустав НДХ и из усташких логора спасити 12.000 деце, чак им сачувати и идентитете, сведочила је да су у Старој Градишки козарачка деца умирала од глади, болести и хладноће, да су дјецу убијали тако што би им разбили главу о зид. Једна од преживелих свједочила је да су једном приликом у логор дошли Макс Лубурић и Љубо Милош с неколицином других усташа и да су донели канту циклона Б (отрова за гасне мкоморе).

Децу су отимали, тукли кундацима, а кад би их коначно стрпали у неку просторију, деци су унутра убацили ту канту и потровали их. Због дивљања, пљачкања по околним селима и како је то већ ишло, и Милош је крајем 1942. успео да заглави у НДХ у затвору као оптужен за злочине, да би Лубурић и њега извлачио на слободу. Милош је касније био и управитељ затвра у Лепоглави, но 1945. успео је да побегне пред партизанима преко Аустрије, очито уз помоћ дела клера, који је, за разлику од Алојзија Степинца, такође био екстремистичких националистичких назора.

Љубо Милош на суђењу Фото: Wикипедиа / Wикипедиа
Љубо Милош на суђењу
Фото: Wикипедиа / Wикипедиа

За разлику од велике већине осталих избеглих усташа, Милош се већ 1947. илегално вратио у Хрватску, наивно верујући да ће мобилизирати довољно „крсташа“ за герилски устанак. Власти су га ухватиле врло брзо и 1947. оптужиле за ратне злочине.

Доказати му злочине било је врло лак посао, осим што је била реч о масовном градиву. Лак посао зато што је Милош апсолутно све признао, још од планова истребљења целих националних и етничких мањина смишљених већ при оснивању усташког покрета. Тако, на пример, кад су га питали за убиства деце, мртво хладно је одговорио: “ Она су такође ликвидирана на исти начин као и одрасли. У разговору с фра Мајсторовићем сазнао сам да је децу много теже убијати него одрасле.“ Осуђен је 20. августа 1948. у Загребу и истог дана објешен.

Једини који је прошао без смртне казне

Од свих њих једино Шакић на крају није завршио с формалном или неформалном смртном, него казном од 20 година затвора коју је од 1998. гулио у Лепоглави, оној истој у којој су неког мучили и убијали његови компањони. Шакић је такође био родом из Љубушког, само што је од свих наведених био најмлађи. Имао је само 20 година кад га је Лубурић узео да му помаже у свему ономе што су чинили у логору у Јасеновцу. Сматра се да је управо Шакић 1942. у Јасеновцу убио ХСС-овца песника Миховила Павлека Мишкину.

Динко Шакиц Фото: Wикипедиа / Wикипедиа
Динко Шакиц
Фото: Wикипедиа / Wикипедиа

Тог лета у Старој Градишци видели су га и да је лично погушио издувним гасовима пун комби деце и жена. Следеће године оженио се тада 18-годишњом Лубурићевом полусестром Надом, која је такође од почетка логора учествовала у свему томе. Са само 22 године, у априлу 1944., Лубурић га је поставио да управља том клаоницом.

Сећају га се као типа који је био кицош, вечно у исполираним чизмама и савршеној униформи, те ужасно арогантан. У мучењима логораша знао је и лично да учествује. За његовог шефовања у Јасеновцу побијено је најмање 2000 људи, а забележено је и то да су Шакић и један други злочинац Андрија Артуковић, министар полиције у НДХ, седели и ручали шницле док су гледали како вешају логорског лекара др. Милана Бошковића, његову супругу и још тројицу које су разоткрили да су слали информације партизанима. Као и Павелић, и Шакић је из Хрватске побегао у Шпанију мало пре капитулације НДХ.

Надбискуп загребачки Алојзије Степинац, кандидат за свеца Католичке цркве, све време трајања Независне Државе Хрватске био је, дипломатски речено, неми сведок злочина и геноцида.

Био је пријатељ с парагвајским диктатором Алфредом Стреснер, озлоглашеним заштитником најгорих нациста. Још 1994. изјављивао је да му је „жао што није убио још Срба“, да „спава као беба“.

Али кад га је 1998. Аргентина ипак изручила Хрватској, био је изненађен. На суђењу се смејао сведоцима његових злочина, као кад је др. Милану Бошковићу рекао да ће му, због његовог угледа, учинити част да га убије лично због крађе кукуруза, јер логораши су били гладни. При пресуди му ипак није било смешно, одслушао ју је потпуно озбиљан. Његову је пресуду одушевљено поздравио цели све, јер била је реч о заповеднику логора смрти. А кад је умро 2008., након година робијања и проблема са срцем, то медији једва да су посебно забележили.

Извор: Express.hr

 

Везане вијести:

Предмет: Извештај о ексхумацији жртава усташког логора у Старој Градишци

Доња Градина – раседлавање хрватске „истине“

Усташка фабрика смрти




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top