Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Злочини у Шегестину, Двор на Уни: свједочење Милке Илибашић

Датум објаве: понедељак, јануар 29, 2018
Објављено у Остала стратишта
Величина слова: A- A+

http://jadovno.com/tl_files/ug_jadovno/img/preporucujemo/radio_sam/radio-sam-svoj-seljacki-i-kovacki-posao.jpg

Поводом годишњице бестиjалних злочина над српским стaновништвом Шегестина 29/30 jануара 1942,  УГ Јадовно 1941. обjављуjе свjедочење Милке Илибашић из књиге „Радио сам своj сељачки и ковачки посао“ Ђуре Затезала. У селу Шегестину на подручjу Двора на Уни усташе су 29/30. jануара 1942. године побиле 189 и одвеле у логор смрти Јасеновац 22 Србина, мушкарца, жене и дjецу.

О том злочину свjедочанство jе записала Милка Илибашић, кћерка Анђелиjе и Радована Илибашића коjа jе тада имала 20 година. Она jе 18. маjа 1945. године испричала:

“29. jануара 1942. године из Унчана, Дивуше и осталих хрватских села коjа су уз риjеку Уну, око 300 усташа, домобрана и оружника измиjешаних са цивилима Хрватима под заповjедништвом сатника Бећиревића, родом из села Унчани, опколили су наше село Шегестин. С маjком Анђелиjом, 53 године и братом Николом, 16 година, била сам у кући. Дошла су двоjица непознатих усташа и питали гдjе су нам мужеви, да се не боjимо, а затим отишли.

Опет су дошла двоjица других усташа и испитивали нас. У то jе наишао усташа Драган Кнежић, 40 година, из села Дивуша, водећи собом Деспота Илибашића, 62 године, и одмах га из пушке убио на цести испред наше куће. Кнежић jе дошао до куће Дмитра Илибашића и питао га гдjе jе оружjе. Чула сам када jе Кнежић питао Дмитра воли ли дати оружjе или главу, а Дмитар jе одговорио: “Слободно главу, jа оружjа немам.” На тому jе Кнежић из карабина испалио зрно у главу. Дмитар jе на мjесту остао мртав. Кнежић jе затим дошао у наше двориште.

Маjка и jа стаjале смо на прагу куће. Питао jе маjку гдjе jоj jе човjек, маjка jе одговорила ту негдjе. На то jе изишао моj отац Радован, 61 година, дигао руке пред Кнежићем и рекао: “Предаjем се.” Хаjде са мном, не боj се ништа. У исто вриjеме двоjица непознатих усташа истjерали су маjку и мене из куће. Кад смо пошле, моj брат коjи jе лежао болестан, заплакао jе и рекао маjци да не иде. На то jе маjка рекла мени да jа идем. Још jе отишло пуно жена и дjевоjака из нашег села.

Ја сам излетила ван, пратила су ме двоjица усташа, и док сам облачила капут у дворишту, моj jе отац био далеко од мене 5-6 корака, а уз њега jе стаjао Кнежић. Пустио jе оца испред себе 5 корака и испалио му зрно у главу. Отац jе остао мртав.

Усташе су ме потjерале, jа сам се опирала, а Кнежић jе уперио пушку у мене да ме убиjе.  У том часу наишла jе путем Евица Ножинић, двадесет седам година, са двоjе дjеце, jедно 3 године, jедно 2 године, уплашена пуцњавом у селу. Кнежић jу jе запитао гдjе jоj jе кућа и куда бjежи.

“Моjа jе кућа зидана, бjежим да не погинем”, рекла jе она. Кнежић jоj jе опсовао српску маjку уз риjечи: “Ти храниш четнике, а та твоjа дjеца бит ће четници.” Затим jе испалио на Евицу jедно зрно из пушке. Кад jе пала мртва, дjеца су jако плакала, а Кнежић jе на то испалио у мушко диjете jедно зрно, а у женско три метка и тако их jадне мале убио.

Продужила сам кроз село, а Кнежић jе ушао у кућу Миле Јањића. Нисам видjела шта jе тамо радио, али сам чула плач и запомагање. Мене су усташе отjерале са jош 44 жене и дjеце и 12 мушкараца у Зрин. Путем су нас тукле усташе кундацима, а Софиjу Адамовић, 50 година, када jе пала, газили су ногама. У Зрину су жене и дjецу издвоjили од мушкараца. Мушке су затворили у jедну учионицу у школи, а нас у jедну собу у општини, гдjе су нас чували двоjица усташа.

Прво jутро дошли су к нама двоjица зликоваца крвавих ножева у рукама и шињела. Држали су у рукама jедне чарапе, од jедног Србина коjи jе с нама доведен из Шегестина. Нешто су међусобно шапутали и смиjали се. Један од њих jе рекао: “Кад сам га мазнуо у леђа ножем одмах му jе крв шприцнула, само виче jоj, jоj”. Ту смо били три дана. К нама jе навраћао усташки часник Бећиревић и говорио: “Народе, видите шта сте дочекали да невини страдате ради разних бескућника.” Тада су нас пустили кући.

У Шегестину су тада спалили 22 куће и 15 штала, а сву рогату стоку и живежне намирнице су опљачкали. За 12 људи коjи су с нама дотjерани у Зрин, ниjе нам позната њихова судбина, нити смо касниjе шта чули о њима. Ми смо закључили да су их усташе из Зрина поклале ону ноћ када су сутрадан у jутро, крвавих ножева дошли к нама и дониjели чарапе у рукама. Њих jе нестало заувиjек.

Архив Хрватске, броj ЗК-РЗ Зx 14 998.

Именички попис жртава види Зборник Двор на Уни, Београд, 1991, стр. 376-439.

Везане виjести:

Radio sam svoj seljački i kovački posao – Đuro Zatezalo

Ilibašić – Nenad Menićanin, „Prezimena Banijskog Pounja“  

MASOVNE GROBNICE KAO SUROVA GUBILISTA SRPSKOG NARODA NA PODRUČJU KORDUNA, BANIJE I LIKE 1941-1945. GODINE




Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top