SREBRENICA I JASENOVAC: Prava razlika između izmišljenog i stvarnog genocida

Datum objave: nedelja, maj 26, 2019
Veličina slova: A- A+

Izlaganje u Njujorku 19. maja 2019, na godišnjoj konferenciji „Istraživačkog instituta za Jasenovac“.

Autor: Stefan Karganović
Autor: Stefan Karganović

Naše istraživanje o Srebrenici omogućilo je i vrlo značajne uvide u vezi sa Jasenovcem. Dok je masakr u Srebrenici, koji se odigrao pred kraj sukoba u bivšoj Jugoslaviji 1990-ih godina, bio izveden da bi poslužio nameni koja je u prvom redu bila politička, on je takođe imao i jednu važnu posledicu.

Srebrenica danas služi da odvraća pažnju od genocida u Jasenovcu nad Srbima, Jevrejima i Romima koji su se tokom Drugog svetskog rata našli u klopci „Nezavisne Države Hrvatske.“ Jedan od glavnih učinaka Srebrenice bilo je da umanji obim i jezivost Jasenovca tako što je naknadno Srbima bio pripisan zločin genocidnih razmera, koji su oni navodno izvršili za vreme nedavnog rata u Bosni.

Ako bi na primeru Jasenovca potražili tačnu kopiju, kao u ogledalu, slične vrste zloupotrebe kakvu sam pomenuo u odnosu na Srebrenicu, lako bi je našli. Ubeđen sam da je Jasenovac, a šire gledano odvratna zverstva koja su hrvatske Ustaše počinili tokom Drugog svetskog rata, odigrao ključnu ulogu u inače neobjašnjivoj promeni politike od strane Londona, kada je napustio vernog saveznika generala Mihailovića da bi umesto njega na vlast u posleratnoj Jugoslaviji postavio internacionalističkog agenta Josipa Broza, osobu nerazjašnjenog porekla i još opskurnijih veza.

Britancima, i zapadnim Saveznicima u celini, tada je bilo neophodno da obezbede neometano vršenje uticaja Rimokatoličke crkve na posleratnu mobilizaciju masa protiv Levice, a posebno protiv percipirane opasnosti koja je pretila od pobedničkog i ojačanog Sovjetskog Saveza. Za uspešno izvođenje takve operacije, Rimokatolička crkva je morala ostati neokaljana povezanošću sa fašizmom i genocidnim zverstvima koja su njeni sledbenici izvršili u srcu Evrope.

Mihailovićeva pobeda bi dovela do razotkrivanja te sramne povezanosti, čemu bi neizbežno usledilo katastrofično raskrinkavanje Vatikana takvih razmera u poređenju sa čime bi čak i teški skandali koji ga potresaju danas bili bačeni u zasenak, a njegov moralni autoritet u krstaškom ratu protiv komunizma bio bi potpuno uništen.

Rodoljub Mihailović je prema tome morao biti odgurnut, a ideološki kameleon Tito instaliran na njegovo mesto. Moglo se s pravom pretpostaviti da bi pod Titovim režimom Jasenovac bio gurnut pod tepih, a to se zapravo i dogodilo.

Srebrenica se agresivno promoviše kao simbol srpske krivice za izvršenje genocida, mada činjeničke okolnosti toga događaja, koje je naša nevladina organizacija temeljno istražila i utvrdila, takvo stanovište nedvosmisleno pobijaju.

S druge strane, mada Jasenovac u potpunosti zadovoljava kriterijume Konvencije da bi se utvrdio genocid, taj događaj se sistematski prebacuje u drugi plan tako što se prećutkuje ili pominje bojažljivo da se ne bi zameralo dželatima, a dužno poštovanje prema stotinama hiljada žrtava – uglavnom nedostaje.

Izložiću vam ukratko jednu uporednu analizu ova dva događaja, u nastojanju da pokažem kako je neistiniti narativ o politički isfabrikovanom genocidu potisnuo stvarni genocid i njegove žrtve lišio dostojnog pomena.

Srebrenica se uklapa u savremenu matricu operacija pod lažnom zastavom gde izvođač zločina odgovornost spretno prebacuje na unapred određenog krivca. Ovom poslednjem se tovari krivica, čemu sledi svirepa kampanja demonizacije i na kraju izricanje propisane političke i moralne kazne. To zvuči poznato, zar ne?

Do današnjeg dana, mi nemamo zvaničnu i pouzdanu cifru ljudskih gubitaka u Srebrenici u julu 1995. Kao što je u svom izdvojenom mišljenju u predmetu Tolimir istakao sudija Žan-Pol Antoneti, posle više od dvadeset godina „istraživanja“ haški Tribunal još uvek nema pojma o tome ko je zamislio i naredio zločin.

Pitanje Srebrenice je prožeto nepoznanicama i namernim zamagljivanjem. Jedine tačke u sumnjivom srebreničkom narativu za koje se kaže da su navodno neupitne su „genocid“ i „osam hiljada streljanih muškaraca i dečaka“. Moćna propagandna mašina koja zastupa jedan poseban interes uspela je, vešto i perfidno, da te dve tačke usadi u masovnu podsvest.

Taj mehanizam pokreću tri osnovna politička cilja. To je agenda koja se nalazi iza inscenacije srebreničkih ubistava i korišćenja njihovih propagandnih efekata u niske svrhe. Prvi cilj je bio da se u julu 1995 organizuje dovoljno značajan i statistički elastičan incident masovnog ubijanja, koji bi zatim mogao biti pripisan Srbima. To se dogodilo uoči Operacije Oluja, koja je bila pripremana za izvođenje u Krajini.

Izvedena je u avgustu 1995, koristeći logističku podršku NATO pakta terenskim dejstvom hrvatskih snaga. Masovno ubijanje i proterivanje srpskog stanovništva u toj operaciji bilo je lako predvidljivo. Kao što je tadašnji ambasador SAD u Zagrebu, Piter Gelbrajt, 2012. godine priznao, „bez Srebrenice ne bi bilo Operacije Oluja.“ To snažno sugeriše da je Srebrenica bila zamišljena i izvedena kao diverzija da bi poslužila kao pokriće za Oluju.

Još jedna važna drugostepena uloga Srebrenice bilo je da posluži kao simbolički konstrukt, alatka za izgradnju i učvršćenje bosansko-muslimanskog identiteta.

Treći i možda najznačajniji oblik „korišćenja Srebrenice“ – kako bi se izrazila Dajana Džonston – je da posluži kao podloga za smrtonosnu intervencionističku doktrinu „prava na zaštitu.“ Ta doktrina je formulisana navodno iz humanističkih pobuda da bi se obezbedilo da se nikada više „ne ponovi Srebrenica“.

Međutim, u praksi ova razbojnička i cinična doktrina dovela je do nemilosrdnog uništenja nekoliko bespomoćnih zemalja i do nasilne smrti, za sada, oko dva miliona ljudskih bića, uglavnom Muslimana. „Pravo na zaštitu“ smišljeno je da bi učvrstilo hegemonističku kontrolu nad svetom, a ne da bi se onemogućili pokolji slični Srebrenici.

Srebrenički narativ je prepun upadljivih anomalija koje se uglavnom prećutkuju i ne podvrgavaju kritičkom ispitivanju.

Foto: EPA

1. 11. jula 1995. godine Srebrenica je potpala pod kontrolu Vojske Republike Srpske. Holandski bataljon se nalazio na teritoriji enklave, ali je delovao najviše u svojstvu posmatrača.

2. Pošto je ostvarila kontrolu nad Srebrenicom, srpska vojska je evakuisala do zone sarajevskih vlasti oko 20,000 stanovnika – žena, dece i ostarelih lica – koji su se okupili u bazi UN u Potočarima. Međunarodni crveni krst je bio prisutan.

3. Istovremeno, vojno sposobni muškarci, vojnici 28. divizije ABiH i civili, brojnosti između 12,000 i 15,000, dobro naoružani i bukvalno do nekoliko dana pre toga vrlo ratnički raspoloženi, najedanput i neobjašnjivo izgubili su volju da ratuju.

Umesto da pruže otpor u situaciji gde su imali prednost 3 prema 1 prema srpskim napadačima, i gde im je kršan planinski teren u velikoj meri išao na ruku, preduzeli su riskantan proboj iz srebreničke enklave prema Tuzli, sa one strane linije fronta. Put od oko 60 kilometara preko srpske teritorije koji su morali preći bio je pre toga velikim delom miniran, a usto kolona je duž putanje proboja nailazila na brojne zasede koje joj je postavljala srpska vojska.

Svoje najveće gubitke 28. divizija je pretrpela u borbama koje je u tom vremenskom periodu vodila sa Zvorničkom brigadom VRS, ostavljajući za sobom, po iskazima preživelih, između 4,000 i 5,000 poginulih.

Međutim, po međunarodnom ratnom pravu 28. divizija je bila legitimna vojna meta, što prihvata i tužilaštvo haškog Tribunala, pa zato nikada ni protiv koga nije za to podiglo optužnicu niti je pred Tribunalom iko krivično odgovarao za nanošenje gubitaka koloni.

Na kraju, deo kolone u proboju poginuo je u borbenim dejstvima, deo je stigao do muslimanskih položaja u Tuzli, a deo se predao. Važno je naglasiti da su ostaci većine navodnih „žrtava genocida“ bili pronađeni u blizini lokaliteta gde su se odigrali borbeni sudari između muslimanske kolone i srpskih snaga.

4. Od onih koji su bili zarobljeni, neki su bili premešteni u zarobljeničke logore a neki – nažalost po svemu sudeći većina – bili su streljani. Istaknutu ulogu u streljanju odigrao je 10. Diverzantski odred, neuobičajena višenacionalna jedinica usred etničkog sukoba, ubačena unutar vojske bosanskih Srba.

Ta jedinica bila je osnovana 1994. godine, bez ikakve vidljive namene i bez jasnog mesta u formacijskom sastavu VRS. Jedina značajna operacija tog odreda bilo je upravo streljanje srebreničkih zarobljenika u julu 1995. Čuveni „krunski svedok“ Dražen Erdemović, plaćenik hrvatskog porekla koji se borio u sve tri vojske tokom rata u Bosni, koji se nakon što je postigao vrlo povoljnu nagodbu sa tužilaštvom na kraju pojavio kao jedini svedok haškog Tribunala u vezi sa streljanjem, bio je pripadnik te jedinice.

Ono što Erdemovića čini izuzetnim je to da je istovremeno nastupao i kao jedini svedok streljanja i, po sopstvenom priznanju, kao učesnik i izvršilac genocida. Za odigranu ulogu, Erdemović je bio nagrađen izvanredno blagom trogodišnjom kaznom, za tako težak zločin.

Foto: Arhiva

Po kritičkoj analizi bugarskog novinara Žerminala Čivikova, Erdemović je svedočio protivrečno i neubedljivo da su on i sedmorica kolega iz odreda za pet časova streljali 1,200 zarobljenika dovezenih autobusima (nije mogao da kaže ni približno koliko je vozila bilo) na poljanu u blizini Branjeva.

Erdemović je tvrdio da su zarobljenike streljali u grupama od po 10, što čini ukupno 120 grupa i, s obzirom na dinamiku koju je naveo, ostavlja neverovatnih 2,5 minuta po grupi. Za to vreme, vezani zarobljenici su odvođeni 100 do 200 metara od autobusa do stratišta, tamo su pretreseni i njihova lična dokumenta i stvari od vrednosti oduzeti, izvršeno je streljanje, pa je na kraju obavljena provera ima li preživelih, koji su zatim bili ubijani pucnjem u potiljak.

I sve to za samo 2,5 minuta. Čivikov tvrdi da je to neverovatan scenario, međutim haški Tribunal sa tim scenarijem nije imao nikakav problem pa ga je u celini ugradio u sve svoje srebreničke presude.

Dodatna čudnovatost ove priče je još i to da su 1996. godine forenzički stručnjaci Tribunala, prilikom pretraživanja stratišta na koje je ukazao Erdemović, umesto 1,200 pronašli ostatke 127 žrtava, od koji su 70 imali poveze na rukama. To je oko 90 odsto manje od broja koji navodi Erdemović.

Još jedna čudnovatost – ako se tako može nazvati – je činjenica da haški Tribunal nikada nije raspisao poternicu niti je optužio ikoga od kolega koje je Erdemović imenovao kao saučesnike u zločinu, Franca Kosa, Stanka Kojića, Vlastimira Golijana, Marka Boškića (da pomenemo samo neke od njih).

Erdemović je sve njih identifikovao prilikom prvog pojavljivanja pred Tribunalom u Hagu, još 1996. godine, a njihova mesta boravka uopšte nisu bili tajna. Erdemović nikada nije bio upitan ko je izdao naređenje za streljanje. Trenutno, on živi kao zaštićeni svedok haškog Tribunala, u nepoznatoj zemlji i sa promenjenim identitetom.

5. Usled svega toga – i ovo je još jedna iznimna čudnovatost Srebrenice koja je uglavnom nepoznata široj javnosti – tokom četvrt veka od kako je počeo da se bavi Srebrenicom, Tribunalu je pošlo za rukom da privede i osudi na beznačajnu kaznu samo jednog izvršioca navodnog genocida – Dražena Erdemovića.

Svi ostali srebrenički optuženici – do poslednjeg – bili su osuđeni ne za neposredno ubijanje ratnih zarobljenika nego po liniji „komandne odgovornosti“ ili „udruženog zločinačkog poduhvata“. Pitanje, ko je naredio fizičko smaknuće zarobljenika, ostaje upadljivo bez odgovora do današnjeg dana.

6. Ne manje važno, u većini presuda haškog Tribunala pominju se različite cifre, od 4,970 do 8,000, kao navodni broj „žrtava genocida“. Ali ključne činjenice sistematski bivaju skrajnute, kao na primer to da sve te cifre uključuju i borbene gubitke kolone 28. divizije, kao što je napred pomenuto, kao i pojedince koji su umrli ili su izgubili život na drugi način i u nekom drugom periodu tokom prethodne tri godine sukoba. Prema tome, ni Tribunal ni bilo ko drugi, do današnjeg dana, nije ustanovio ni približan broj „žrtava genocida“.

7. Forenzička slika Srebrenice pobuđuje na dodatnu skepsu prema zvaničnom srebreničkom narativu. Mi smo pregledali svaki od 3,568 autopsijskih izveštaja i utvrdili smo da se odnose na 1,923 pojedinca. To smo učinili na osnovu najpouzdanijeg pokazatelja, a to je broj uparenih bedrenih kostiju.

Polazeći od autopsijskih izveštaja samoga Tužilaštva, utvrdili smo da je 650 od ovih pojedinaca stradalo od šrapnela, mine, granate i sličnih sredstava koja se ne koriste za streljanje, ali su nesporno u skladu sa pogibijom u borbenim dejstvima. Međutim, najvažnije od svega je to da tih 1,923 otkopanih pojedinaca predstavljaju sve ekshumirane ljudske gubitke u srebreničkoj enklavi, od svih uzroka, i za sve vreme sukoba, od 1992. do 1995. godine.

8. Kada je reč o Srebrenici, važno je podvući da bez navodno počinjenog „genocida“ i licemerno istaknute obaveze da se „spreči nova Srebrenica“ ne bi bilo doktrine prava na zaštitu, koja služi kao pokriće imperijalističkim silama za protivzakonite međunarodne intervencije.

U sve većoj meri, ta doktrina postaje razlog za postojanje NATO pakta i njegov izgovor za uništavanje suverenih država u raznim delovima sveta, pod plaštom dobrotvornosti. Pa i pored toga – a ovo je još jedna čudnovatost Srebrenice koja zavređuje najviši stepen pažnje – na mirovnoj konferenciji u Dejtonu u novembru 1995, četiri meseca posle događaja, nije bilo ni reči o „srebreničkom genocidu“ ili o masovnom pogubljenju zarobljenika.

Ima li ikog ko ozbiljno smatra da bi se Alija Izetbegović uzdržao od korišćenja srebreničke karte da izvuče maksimalnu korist u pregovorima, da je raspolagao dokazima o genocidu?

Na protiv, poprilično dokaza upućuje na sumnju da je Srebrenica improvizovana kao operacija pod lažnom zastavom da bi pružila medijsko i političko pokriće za ogromne zločine Hrvatske i njenih NATO saveznika protiv srpskog stanovništva u Krajini za vreme Operacije Oluja, koja je otpočela već sledećeg meseca.

Potencijal Srebrenice da posluži kao oruđe pogodno i za druge svrhe shvaćen je postepeno, i to tek kasnije. Refren „genocida“ bio je ozvaničen tek 1997. na međunarodnom skupu u Sarajevu, uključujući i pominjanje „8,000 muškaraca i dečaka“. A korišćenje Srebrenice u smislu „prava na zaštitu“ dobilo je današnji oblik tek nekoliko godina posle toga, u vreme rata na Kosovu i Metohiji.

Toliko za opšti pogled na Srebrenicu. Sada se vraćamo na Jasenovac.

Kontrast između Srebrenice i Jasenovca je neizmeran. Jasenovac nije bio operacija pod lažnom zastavom već otvoreno vođena akcija i ideološki koncipirano mesto istrebljenja. Radio je javno i u skladu sa zakonima i političkim ciljevima satelitske, pronacističke hrvatske ratne države.

Sva sredstva hrvatske države bila su ciljano usmerena i usredsređena da bi Jasenovac postao moguć kao najistaknutije mesto ubijanja i ljudska kasapnica te zemlje. Time se ne želi zanemariti na hiljade srpskih sela i drugih manje poznatih mesta gde je nemilosrdni program istrebljenja takođe bio sprovođen.

U zaključku, moram postaviti jedno pitanje u vezi sa Jasenovcem na koje mi do sada niko nije mogao dati suvisli odgovor. Zato ću ga postaviti ovde. Tokom minulih dvadesetak godina, ogromne sume su utrošene na otkopavanje masovnih grobnica u Srebrenici da bi se forenzički dokumentovale naduvane cifre streljanih ratnih zarobljenika.

Kao što sam već izneo, uprkos najprilježnijim naporima i neograničenom dostupu srebreničke ekshumacije su se pokazale kao mučan fijasko. Tek nešto više od hiljadu ljudskih ostataka bilo je otkopano sa obrascem povreda koje bi bile u skladu sa pogubljenjem, daleko ispod zacrtanog broja od 8,000.

Što se tiče Jasenovca, raspolažemo mnogobrojnim nezavisnim izveštajima, mnogi od njih od strane užasnutih nemačkih posmatrača koji su po svojoj funkciji u okupatorskom sistemu bili nastrojeni protiv žrtava a u prilog izvršiocima, o masovnosti i posuvraćenosti počinjenih hrvatskih zločina. Žrtve se ne broje u hiljadama, nego u stotinama hiljada. Evo moga pitanja.

Tokom tri godine, dok je trajao sukob devedestih, lokalitet na hrvatskoj strani gde se nalazio glavni jasenovački logor bilo je pod kontrolom srpskih snaga. Za to vreme, lokalni Srbi nisu uložili ni najmanji napor da ekshumiraju bilo koje od jasenovačkih mesta ubijanja i da forenzički zadokumentuju šta je sve buldožerima srušeno i sakriveno ispod površine zemlje. Zašto?

Ako bi pretpostavili da su ih ratne prilike sprečile da u to vreme preduzmu razumne mere u ovom pravcu, onda imam dodatno pitanje. Rat se završio pre četvrt veka. Međutim, logor Jasenovac se protezao i na drugu obalu reke Sava, koja je i danas pod punom kontrolom Republike Srpske.

Logor Gradina u sklopu jasenovačkog kompleksa nalazi se van domašaja hrvatskih vlasti i one ne mogu da ometaju prikupljanje dokaza ispod površine zemlje niti da ih lažno predstavljaju. To je od posebnog značaja i zato što su istoričari i preživeli jednoglasni da je najveći deo masovnih ubistava vezano za Jasenovac bio izvršen na obali Save gde se nalazi Gradina.

Nadam se da vlasti u Republici Srpskoj prate moje izlaganje. Tokom dve decenije trpeli su tendenciozne ekshumacije na području Srebrenice, na svojoj teritoriji, čija je svrha bilo da se potkrepi lažni genocid i da oni i njihov narod budu opterećeni odgovornošću za njega.

Svake godine, uz velike fanfare zvaničnici Republike Srpske se okupljaju u Gradini radi zgrtanja političkih poena na komemoraciji grozota Jasenovca. Ali oni to čine ne rizikujući ništa, jer ostaju na površini zemlje. Kada će se odvažiti da pošalju ekipu forenzičkih stručnjaka sa lopatama, da počnu da kopaju da bi proverili i zadokumentovali šta se nalazi – ispod površine?

Znam da u današnjem brutalnom, neofašističkom svetu nije realno od političara očekivati riskantno ponašanje. Ali imam moralnu obavezu da postavim pitanje: zašto vlada Republike Srpske nije učinila ono što bi bilo prirodno da zadokumentuje obim pravog genocida koji je relativno nedavno pretrpeo njen narod, na njenoj teritoriji?

Zašto je propustila da učini makar minimum da prikupi dokaze koji su joj na dohvatu ruke i da, jednom za svagda, stavi tačku na ponižavajuće i cinične hrvatske igre brojevima u vezi sa žrtvama Jasenovca?

Ja sam spreman da se latim lopate i da počnem da kopam. Mogu li računati na vas da mi se pridružite?

Autor: STEFAN KARGANOVIĆ

Izvor: KMNOVINE

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top