Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

ЈАДОВНИЧАНИ ПОРУЧУЈУ:

Наша је дужност и обавеза да код Шаранове јаме на Велебиту, подигнемо капелу Јадовничким новомученицима.

Созерцање (2)

Датум објаве: петак, август 5, 2016
Величина слова: A- A+
Зорица и Вукашин
Зорица и Вукашин

Читанка српског страдања од усташа је тешко штиво. Ужасни покољи, стравични, монструозни злочини, демонски карактери џелата…

Пише: Зорица Ђоковић

Ондашњи крици и плач понекад надјачају садашњу свакодневну градску буку. Слике насилног умирања промичу пред очима умјесто зграда и пролазника. Треба то носити. Као и низ питања која извиру из тога, питања без одговора. Треба све то носити кроз дан и даље кроз живот. Тешка литература коју је немогуће свакодневно читати.

Календар је препун датума када умирање за Србе није било свакодневни, уобичајени одлазак достојан човјека на крају свог земног живота. Спознали су непојмљиво тешку, мученичку смрт, којом су прешли преко, оставивши своје крвнике и нас, потомке, на овој страни. Између њих, посвећених, и нас, преосталих на овој страни да се глођемо, створен је бескрајан јаз, за крвнике премостив само покајањем, које је изостало, а за потомке, рекло би се, има још наде, ако се освијестимо, уозбиљимо, наоружамо знањем и самоспознајом. И, наравно, покајемо.

Како је лако набројати шта све треба! А како је тешко извући се из духовног и историјског глиба у ком смо рођени обиљежени, а да тога нисмо били свјесни, страхотним погромом над прецима и оним што је он значио за нас као јединке и као народ.

Питања која себи постављамо и подаци за којима трагамо, а у вези су са усташким геноцидом над нашим прецима Србима, ипак имају одговор, али ти одговори нису лако доступни, још су теже схватљиви, треба их тражити, око њих се треба помучити. Потомци џелата и потомци жртава одговоре и чињенице различито тумаче, а многи та питања још увијек ни не постављају, опет, из различитих разлога – једни не желе, други неће, трећи ни не знају да треба, четврти не мисле да треба, јер од њихових нико није страдао… а треба. Треба! Још како! Јер их се тиче, као и свих Срба, ма колико се упирали да докажу супротно и убиједе саме себе и све око себе како, због „љепшег и бољег сутра“ којим смо индоктринирани, треба заборавити. Међутим, не могу заборавити оно што не знају. Да знају, сјетили би се данашњи Срби свега, као да су и сами били тамо, као да им је неко најближи тако страдао, јер је злочин над њима тадашњим оставио трага у нама данашњим. И немојмо се заносити да је другачије.

Ношење часног крста на Катину јамау
Ношење часног крста на Катину јамау

Из хаотичног пребирања по датумима, мјестима, разлозима, сликама, подацима, именима и сопственим узбурканим осјећањима којима доминира туга, израња Он, Христос, Почетак и Крај свега, који умирује све, и свему даје једини смисао – и страдању и васкрсењу. Христос је, заправо, одговор на сва питања у вези са усташким геноцидом која имамо. Једини одговор. Једини разлог за све што се десило и што се још увијек дешава. Једини лијек и спас.

Од Христове науке, коју је Црква у цјелости сачувала и растумачила, одвајали су нас они који су од ње давно самовољно отпали. Незаборавимо да је један број Срба био одређен за покрштавање, за прелаз из Источне Цркве у отпалу, Западну. Можда ће неко рећи како и није тако важно то покрштавање – исти Бог, сличне цркве, људи смо… Ако није битно, што су нас покрштавали? Прецизније, зашто су нас одвајали од Христа, изворног и неисквареног?

То је питање над питањима – Ко нас и зашто одваја од Христа? Одговор на то питање је одговор на сва питања!

Христос воскресе! А ми?

Од истог аутора:

Зашто ћу поћи на Јадовно

Созерцаније

Први пут с дедом на Јадовну – Jadovno 1941.

 


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top