Грубишно Поље, 28. септембар 1942. – Масовни злочин на Трандлеровој дјетелини

Свједочење: Цвијета Димић, преживјела стријељање на Трандлеровој дјетелини

Дошла су двојица усташа, Фишл и један непознати усташа. Истјерали су мене и маму из куће. Напросто су нас избацили, изгурали. Тада сам у тој групи усташа видјела и оног Тонћека Јозинга. Затим су отишли у сусједну кућу код стрине Саве. Истјерали су их све троје: стрину Саву и њезино двоје дјеце, кћерку Даницу од шест година и на руци сина Митра од двије и пол године. Редом су купили наш свијет (Србе). Код нас су били и Босанци са Козаре. Мајка Славка са двоје дјеце: трогодишњом Милком и Славком, који је био нешто старији. И њих су потјерали са нама. Испред наше куће на путу већ је била једна група жена и дјеце из кућа Цвикића, Поповића и Грба. Испред њих био је ђед Лазо Бобић.

Касније се причало да је он морао показивати српске куће све од врха Грубишног Поља. Као увијек, имао је на себи широке бијеле гаће, бијелу кошуљу и онај капутић – зубун. Увијек кад је крај наше куће пролазио у варош, био је тако обучен. Ту су биле жене и дјеца: баба Јула Поповић, њен супруг Јоцо и кћи Милка, Грба Ана са сином и кћери, Миланом и Милком, Грба Евица, свекрва са снајом Маром и унукама Даницом и Божицом, Кундаџија Евица и њен супруг, те Цвикић Алекса, стари човјек (60-70 година). Гоне нас према варошу. Успут истјерују из кућа и прикључују нашој групи Пејновић Тину и њезиног трогодишњег сина Јову, Пејновић Сену и њезиног сина Перу.

Ишли су и у друге куће у којима је било Козарчана. Тако смо дошли до куће Грубића. Ту су из дворишта истјерали бабу Грубића и Јелену Пармак, жену педесетих година. Ту је била и Милка Пејновић и још једна бака. Могуће је да је ту било још које дијете, које у тој маси нисам видјела или нетко кога сам заборавила. Уз повремено пуцање из пушака и застајкивање пред српским кућама, дотјераше нас до куће Живка Поповића и Јелинека. Ту нам је неколико усташа препријечило пут и скрећу нашу групу у Живков сокак.

Наста некаква гужва, гурање у коме стари Лазо Бобић паде на мосту, а усташе почеше пуцати. Неки од усташа виче: „Немој пуцати! Има тамо тко ће пуцати”. Тјерају нас кроз тај сокак, између кућа Живка и Суботе, па нас скрећу према Рингловој башти и преко њиве нас претјераше преко некаквог путељка на Трандлерову дјетелину. Ту су нас опколили са свих страна и рекли нам да сједнемо. Грба Евица поче плакати и каже усташама: „Дечки, молим вас, оставите ми моје двије унуке, оставите ми Даницу и Божицу. Ја имам сина који је заробљен и живи у Њемачкој”. Колико је усташа било не знам, али почели су у нас пуцати са свих страна. Ја сам добила у раме. Мама ми је пала поред мене и Божице. Још је видјела да сам рањена. Нетко виче да се, ако има тко жив, дижемо и идемо у бусење, ваљда у орање. Ја кажем да не могу јер има мртвих на мени. Кад смо се некако подизали, отишли смо у кукурузе.

У кукурузима смо се окупили баба Јула Поповића, мама Никице Грбе, његова сестра Јованка и баба, стрина Сава и њезина рањена шестогодишња кћи Даница, која је ускоро умрла, затим мати стрине Саве Кундаџија Евица и ја. Била је ту и жена са Козаре Гајић Славка и њезин син Славко. Баба Јула је ту остала, а нестала је и жена са Козаре и њезин Славко. Ми остали смо у сумрак кренули према шуми. Након дугог хода до шуме и кроз њу, подијелили смо се у двије групе – једни су отишли за Велику Барну, а стрина Сава, њезина Даница, мама Евица и ја отишли смо у Малу Барну. Ту смо навратили у кућу Јелића, али њих није било код куће. Наставили смо према Малој Ператовици јер тамо стрина има сестру Љубицу. На почетку Мале Ператовице навратисмо код Ковачевић Ане. Кад нас је видјела, поче да плаче и позва нас у кућу. Кроз неко вријеме, ту је дошла моја тетка Даринка. Она само плаче и на крају рече да је најбоље да идемо за Брђане. Прво ме узела за руку, а ускоро ме почела носити и напола вући. Коначно ме тако довукла до куће Лолића Раде, који је упрегао коње и одвезао нас у Лончарицу код Бобића.

Ту су били мој дјед Тимо и баба Драгана Бобић. Кад су ме видјели, дјед Тимо се срушио у несвијест. Са мене су свукли све оно крваво, сјели ме у велико корито, полијевали и прали водом. Даница Мишчевић је донијела робе и некаквих крпа које је натопила ракијом, а раме је намазала свињском масти. Онда је дошао неки човјек на коњу и рекао да се склањамо камо тко зна, да не будемо код куће. Отишли смо у шуму. Ту смо нашли још нашег народа. Негдје прије подне, ђед Тимо и још неки човјек изашли су из шуме и ту одмах наишли на усташе и Нијемце. Усташе су им рекли нека доведу из шуме и остале ако их има. Дођоше они по нас и ми сви кренемо за њима. Ту су од познатих били Миле Трбојевић и његова жена Милка, они су из Кагинца, те Никола-Николица Векић са дјецом и његова жена Милка. Усташе кренуше према нама са упереним пушкама. На пушкама ножеви. Уто поче нетко да гласно нешто виче и усташе стадоше. Чекају да ми дођемо.

Касније сам чула из разговора старијих да је то неки Нијемац викао „Х А Л Т” , што значи да усташе стану. Тако остадосмо живи. Тјерају нас горе у Лончарицу. Веле да се ту добивају некакве пропуснице са којима се може ићи кући. Мене су превили у њемачкој амбуланти. Сутрадан, колико се из теткиног причања сјећам, око један сат, дали су тетки некакву упутницу да ме води у Бјеловар код доктора Јагодића. Тетки су објаснили да доктору Јагодићу каже да сам случајно рањена у дворишту и да тако свакоме одговорим. Тетка Даринка каже да идемо у Грубишно Поље, па одатле у Бјеловар. Дођемо ми до Гајине куће (Гајо Тврдоријека, отјеран у Копривницу, а породица у Србију 1941. године). Ту су усташки досељеници Загорци, па Загорка која тетку познаје запита: „Јеси гладна? Српске џигарице имамо”. Тетка јадна шути, идемо према варошу. Ваљда дан раније, ту су усташе Загорци и Фрањо Хорват на мртво испребијали дједа Тиму који је са бабом пошао у Грубишно Поље. Ту су нас ускоро сустигла некаква запрежна кола па мене узеше, а тетка иде пјешице. Та кола нас довезоше на жељезничку станицу и тетка ме одведе у зграду гдје је Марко Јовић имао биртију. Она ме ту остави па оде у парк. Тамо је логор, тамо су јој отац и мати отјерани.

Испред те куће на жељезничкој станици долази доста народа, а неки су већ раније дошли. Сад их почеше трпати у марвене вагоне. Видим да је ту више домобрана него усташа. Домобран је и тетку отпратио до парка и вратио је назад до мене. Сад стрпаше у вагон и мене и тетку Данку. Тетка је једном домобрану показала ону упутницу за доктора Јагодића. У Бјеловару нас је један други домобран отпратио до болнице у којој сам ја остала, а тетку је вратио у вагон. Прошло је пуно времена, много дана, а нитко ми није долазио. У болници су сви према мени били добри јер сам била најмлађи рањеник и нисам ту никога познавала, а рекла сам им да сам рањена у дворишту. Касније сам сазнала да су ми обје тетке отјеране за Јасеновац, заједно са својим родитељима, мојим ђедом и бабом. Старију тетку Данку-Даницу, бабу и ђеда убиле су усташе у Јасеновцу, а млађа се вратила. Она је причала да јој је старија сестра рекла да, ако остане жива, оде по мене у болницу и да ме одведе к себи. Тетка Милка се вратила из логора баш на свету Петку (27. октобар). Тада су Нијемци из логора у Сиску пустили све жене, којима су мужеви отјерани у Копривницу – Јадовно 1941. године. Тетак, Милкин муж, је такођер отјеран у Копривницу.

Теткине кћери Смиља и Даница одузете су јој у логору Сисак и додијељене хрватским породицама у Петеранцу. Тетка је некако сазнала за њих и довела их кући. Мене је из болнице одвела Даница, старија теткина кћерка. То је било уочи католичког Божића 1942. године. Даница је недуго затим умрла. Ја сам код њих у Бјеловару остала до 1950. године, кад сам отишла својој кући у Грубишно Поље. Кућа је празна без иђе ичега. Штала, свињац, кокошињац – све празно. Родбина ми је доносила по који предмет у кућу, а и они се још нису опоравили јер су нашли слично или исто стање. Нетко донио тањур, нетко кокош, нетко брашна, масти… Онда сам се удала. Муж се приженио. Родила сам два сина. Толико година касније, у јесен 1991. године, морала сам напустити своју нову кућу и господарство. Једног сина су ми ухапсили на цести, а старији син и муж склонили су се у шуму.

У сјећању Цвијете Димић остала су сљедећа имена:

ЖЕНЕ И ДЈЕЦА СРБИ, КОЈЕ СУ УСТАШЕ ПОБИЛИ 28. СЕПТЕМБРА 1942. ГОДИНЕ НА ЛОКАЛИТЕТУ ТРАНДЛЕРОВА ДЈЕТЕЛИНА У ГРУБИШНОМ ПОЉУ

1. Поповић Јоцо старости око 60 година
2. Поповић Милка, кћер Јоце око 20 година
3. Грба Ана око 40 година
4. Грба Милка, кћер Ане 11 година
5. Грба Милан, син Ане 10-12 година
6. Грба Евица, свекрва Маре око 60 година
7. Грба Мара, снаја Евичина око 40 година
8. Грба Даница, кћер Марина око 20 година
9. Грба Божица, кћер Марина око 18 година
10. Грба Милица 1 година
11. Гајић Милка, дијете са Козаре (мајка Сава и брат Славко остали живи, Милка умрла од задобивених рана) 3 године
12. Грба Даница 6 година
13. Грба Митар, убијен мајки Сави на руци 2,5 године
14. Кундаџија Евица, мајка Саве Грба око 60 година
15. Колунџија ?, отац Саве и муж Евице око 60 година
16. Пејновић Тина око 25 година
17. Пејновић Јово, син Тинин 3-4 године
18. Пејновић Сена око 35 година
19. Пејновић Перо, син Сене, умро од посљедица рањавања. (Комшија Мато Фриц одвезао га колима сестри Ковиљки, удатој у Рашеницу. Покрио га је и сакрио сухом дјетелином). 12-13 година
20. Пејновић Милка x
21. Пејновић, врло стара бака, највјеројатније Милкина свекрва x
22. Грубић Пава 65-70 година
23. Пармак Јелена, живјела је са Грубић Павом у својој кући50-55 година
24. Цвикић Алекса, сам живио у својој кући 65-70 година
25. Бобић Лазо, живио сам у својој кући у горњем крају 65-70 година

Послије масакра остали су живи:

1. Грба Сава (син Митар убијен, а кћи Даница умрла од рана) 25 година
2. Грба Цвијета 8 година
3. Грба Цвијета, мајка Јованке 40 година
4. Грба Јованка 10 година
5. Поповић Јула, супруга убијеног Јоце и мати Милкина око 60 година
6. Гајић Славко, дијете са Козаре 5-6 година
7. Гајић Славка, Славкова мајка, жена са Козаре 25-30 година

Славкова мајка имала је, осим убијене Милке и овдје споменутог Славка, још једног сина и кћер. Син Мићо је био додијељен у породицу Сакал на дну Грубишног Поља, а кћерка је била код такозваног Стеве пекара. То двоје козарачке дјеце није било на стријељању. Негдје 1965. године Мићо је направио снимак на мјесту страдања српских жена, дјеце и стараца. Тамо гдје лежи и његова малољетна сестра Милка, која је имала само три године. Славко и његова мајка су послије масакра отишли у кућу породице Сакал где је био Мићо. Ту су довели и сестру из куће Стеве пекара. Код Сакала су остали неко вријеме, па нису отјерани у логор и доживјели судбину осталих жена и дјеце са Козаре у Јасеновцу, покланих у Градини^[7].

Према прикупљеним подацима из других вјеродостојних извора, који су потврдили сјећања Цвијете Грба (касније удате Димић, која је остала жива са три ожиљка од три метка на рамену и горњем дијелу тијела), епилог масакра на локалитету Трандлерова дјетелина наводимо у табели која слиједи. Међутим, према тврдњама Цигана из Сталовице, који су морали сахранити ове жртве, осим наведених, у овој гробници сахрањено је још једанаест људи. Пет из породице Гавран и баба презименом Грковић, убијени у Сталовици, и пет мушкараца, закланих у оближњој Живковој долини.

На споменику жртвама овог локалитета пише:

ОВДЈЕ ПОЧИВАЈУ ЖРТВЕ ФАШИСТИЧКОГ ТЕРОРА, СТРИЈЕЉАНЕ 28.9.1942. ГОДИНЕ (ТРАНДЛЕРОВА ДЈЕТЕЛИНА)

1. БОБИЋ ЛАЗО 60
2. ЦВИКИЋ АЛЕКСА 60
3. ЦВИКИЋ ЉУБА 56
4. ГАЈИЋ МИЛКА 3
5. ГРБА ДАНИЦА 56
6. ГРБА БОЖИЦА 14
7. ГРБА ЕВИЦА 61
8. ГРБА МАРА 38
9. ГРБА АНА 40
10. ГРБА МИЛКА 10
11. ГРБА МИЛАН 10
12. ГРБА МИКА 30
13. ГРБА ДАНИЦА 7
14. ГРБА МИТАР X
15. ГРУБИЋ САВА 62
16. КУНДАЏИЈА АНДРИЈА 52
17. КУНДАЏИЈА ЕВИЦА 51
18. ПАРМАК ЈЕЛЕНА 41
19. ПЕЈНОВИЋ СЕНА 38
20. ПЕЈНОВИЋ ПЕРО 10
21. ПЕЈНОВИЋ ТИНА 23
22. ПЕЈНОВИЋ ЈОВО 5
23. ПЕЈНОВИЋ МИЛКА 52
24. ПОПОВИЋ ЈОЦО 54
25. ПОПОВИЋ МИЛКА 20
26. РАДУЛОВИЋ САВА 80

СЛОВЕНКЕ И КОЗАРАЧКЕ, МАЈКЕ И ДЈЕЦА, СЈЕДИЊЕНЕ У САМРТНОМ ГРЧУ ПОЧИВАЈУ ОВДЈЕ ЗАЈЕДНО СА СВОЈИМ ДОМАЋИНИМА.

СУБНОР И ГРАЂАНИ ГРУБИШНОГ ПОЉА 1976. ГОДИНЕ

^[7] Погледај на стр. 162. фотографију оштећеног споменика страдалима на Трандлеровој дјетелини и фотографију мјеста страдања на том локалитету.

Везане вијести:

Грубишно Поље: 28. септембар 2012. парастос и комеморација побијеним и изгинулим Србима у другом свјетском рату