Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Душан Ј. Басташић: Коме и чему служе „расправе“ о броју жртава Јасеновца?

Датум објаве: четвртак, новембар 22, 2018
Величина слова: A- A+
Душан Ј. Басташић
Душан Ј. Басташић

Недавно је на сајту Музеја жртава геноцида из Београда освануо прилог под насловом: „Један прилог за расправу о броју страдалника у Јасеновцу“. Поред неколико уводних реченица, постављен је факсимил уводника септембарског издања листа „Просвјета“ из Загреба под насловом „Није сто хиљада мало“.

Овим се опет, по ко зна који пут за редом, јавност покушава заокупити бројем јасеновачких жртава.

Болна тема, број жртава у Јасеновцу, актуaлизована је у Хрватској почетком деведесетих доласком проусташке власти на крилима спонзора из усташке емиграције. Од тада до данас, увећава се број оних који умањују, банализују и оспоравају Покољ, геноцид над Србима, почињен од стране НДХ. Посебно у Јасеновцу, парадигми српског страдања.

Све је више оних који „расправљају“ о броју жртава.

Траже да недоклани, избјегли испод ножа, преживјели из јама, именом презименом и припадајућим генералијама, попишу своје побијене јер их џелати не стигоше све пописати. Паде у други план карактер и монструозност злочина, бестијалност и имена егзекутора, посљедице које су отрпиле а трпе и данас породице уморених.

У тој срамној работи, „повјесничарима“ и не само њима, припадницима народа католичке и исламске вјере из чијег реда потичу сатрапи, у протеклих пет година придружују се и (х)историчари из реда српског народа са ове и оне стране Дрине.

Почело је априла 2013. у Загребу, учествовањем, кустоса Музеја жртава геноцида из Београда на трибини о жртвама Јасеновца организованој од стране политичке заједнице Срба у Хрватској. Путем интернета, јавности је саопштено да се у тамошњој „расправи“, на основу „исказаног тренда“ у обрађеним подацима, дошло до „процјене“ да је у Јасеновцу живот изгубило између 122.000 и 130.000 а у комплексу логора Госпић – Јадовно – Паг, 16.000 до 17.000 људи.

Број судионика у расправама се временом повећавао тако да је од недавно то постала једна од главних тема и на званичним интернет страницама Музеја жртава геноцида у Београду.

Разумљиво је да историчари своја сазнања и плодове итраживачког рада презентују својим колегама на научним скуповима, о њима расправљају и публикују у стручним публикацијама.

Али коме и чему добром требају и могу да послуже јавне „расправе“ о броју жртава Јасеновца?

Интернет странице Музеја жртава геноцида у Београду свакако нису намјењене само стручној него прије свега најширој јавности. Чему се онда на тим страницама јавности подастире још један у низу прилога за расправу о броју страдалника у Јасеновцу?

То је ваљда, за најширу српску јавност, о годишњици Покоља, најважнија и најпримјеренија тема, она од суштинске важности.
Аутор прилога није пропустио да се васколиком Српству пожали да су у расправи о броју жртава Јасеновца, цитирам: „..најгласнији они који мало читају али знају све, при том се позивају на некакве „ауторитете“, непровјерљиве чињенице..“.

Додао је и ово:

„Музеј жртава геноцида увелико ради на стварању основа своје методологије истраживања. Свесни смо да ће тај посао потрајати јер он подразумева сабирање многих релевантних чињеница које могу да користе“.

Дакле данас, 77 година од почетка Покоља над српским народом од стране НДХ и 18 година како је из Музеја жртава геноцида истјеран његов оснивач др Милан Булајић (од тада може „несметано“ да се функционише), ради се (тек) на стварању основа методологије истраживања!?

Пошто је речено и да ће тај посао потрајати, нема сумње да и даље можемо очекивати подстицање на „расправу“ о броју жртава Јасеновца, Јадовна..

Бацање коске народу у облику расправе о броју жртава Покоља, не приличи јединој српској установи која се бави геноцидом, јер колико год да је жртава било, много, превише их је било и та болна рана потомака и чланова породица жртава до данас није зарасла.

У вријеме сјећања на мученике јасеновачке, јадовничке, пашке, гаравичке, шушњарске, глинске, пребиловачке, шарговачке, подрињске, ливањске, грубишнопољске, коларићке, садиловачке и многе друге непоменуте, господа из Музеја би се умјесто потицања јавног „расправљања“ требала латити пера и писати са становништа струке шта да осим црквеног сјећања, помињања и породичног предања потомци и сународњаци жртава чине да се  жртве Покоља не забораве.

Аутор је оснивач и предсједник УГ Јадовно 1941.

Везане вијести:

Професоре Мишина у какву то расколничку каљужу гурате …

Јован шумом а Ивица друмом или: О чињењу, нечињењу и …

Душан Ј. Басташић: Музеј гори а Вељко се чешља или о чињењу …

Шта хоће Вељко Ђурић Мишина? | Јадовно 1941.

Душан Буковић: ШТА ВЕЉКО ЂУРИЋ МИШИНА ХОЋЕ ДА КАЖЕ …

Проф. др Србољуб Живановић: Одговор на „одговор“ Вељка …

С. Живановић: Поводом увреда и неистина које је јавно изрекао …


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top