Šta hoće Veljko Đurić Mišina?

Datum objave: sreda, 3 avgusta, 2016
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+
Akademik Vasilije Krestić
Akademik Vasilije Krestić

Tekstom “Čemu zamajavanje javnosti s popisom srpskih žrtava”, koji je objavljen u Politici 28. jula, Đurić želi da osujeti rad na popisu postradalih Srba u dvadesetom veku.

On priznaje da je takav popis neophodno obaviti, pa da je i sam pokušavao da organizuje rad na tom poslu, ali da njegov predlog „nije naišao na interesovanje u visokim organima državne uprave”. Sad, kad se tog posla prihvatilo Društvo za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u XX veku i kada je Sveti sinod Srpske pravoslavne crkve, prepoznavši plemenitu potrebu takvog posla, odlučio da posredstvom svojih parohija pomogne Društvu u prikupljanju imena postradalih Srba, Đurić je to ocenio kao „zamajavanje javnosti”. Štaviše, on se usudio da obezvredi i Društvo i sveštenstvo za posao prikupljanja podataka o stradalom srpskom stanvništvu. Društvo i sveštenstvo proglasio je nestručnim, nesposobnim i amaterskim za taj posao jer, kako reče, ne poznaju metodologiju rada, čiji je on, kako se narcisoidno reklamira i predstavlja, prvorazredni i nezaobilazni znalac.

Krajnje neodgovorno i netačno, ne baš s časnim namerama, Đurić tvrdi da Društvo za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u XX veku namerava da se naturi kao jedino koje može da obavi popis srpskih žrtava. Zaboravio je, jer, očigledno je, ima kratko i selektivno pamćenje, da su ga članovi Društva pozivali na svoje sastanke, ne zato što je „nezaobilazni stručnjak” i što „poznaje metodologiju rada na popisivanju žrtava”, već zato što je momentalno, kao  v. d. direktor, na čelu Muzeja žrtava genocida, s kojim smo želeli da ostvarimo  blisku saradnju. Posle nekoliko pojavljivanja na razgovore, na koje je pozivan, Đurić nas je bez obrazloženja ignorisao.

Da je Muzej žrvata genocida kreativniji no što jeste, da je v. d. direktora sposobniji, preduzimljiviji i inventivniji, da se može pohvaliti nekim vrednijim popisom srpskih žrtava genocida..

Sad je jasno zbog čega je to učinio. On smatra da je Muzej žrtava genocida jedina ustanova koja je pozvana da obavi poslove kojih se prihvatilo Društvo za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u XX veku. Međutim, iako Muzej žrtava genocida postoji više od dvadeset godina ne može se pohvaliti popisom žrtava, a pogotovo ne s namerom da Srbi steknu Memorijalni centar. Da nije tako, da je Muzej žrvata genocida kreativniji no što jeste, da je v. d. direktora sposobniji, preduzimljiviji i inventivniji, da se može pohvaliti nekim vrednijim popisom srpskih žrtava genocida, mi koji smo stvorili Društvo za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u XX veku ne bismo se ni pojavljivali.

Tekstom kojim se Đurić oglasio u Politici nedvosmisleno je pokazao da se uplašio konkurencije, da se pribojava da će našom pojavom i našim radom biti dovedena u pitanje potreba opstanka Muzeja žrtava genocida. Zbog toga on u svom dopisu i sprovodi pitanje „dodatnog honorarnog posla za nekolicinu ljudi” iz Društva za podizanje Memorijalnog centra, iako bi morao da zna, kad se već prihvatio pera, da niko, baš niko od nas koji smo obrazovali i koji rukovodimo tim centrom nije u svoje džepove stavio ni pola dinara, ali da smo, u više navrata, da bismo opstali, iz sopstvenih džepova plaćali najnužnije troškove. Šta reći o čoveku koji je, ne trepnuvši, spreman da se služi tako prljavim poturanjima samo da bi obezvredio i onemogućio posao koji su naša država i naš narod već odavno bili dužni da obave?

Svojim istupom Đurić je pokazao da ne shvata nacionalni, politički, državni, verski i kulturni značaj podizanja Srpskog memorijalnog centra u Beogradu.

Đurić je postavio nekoliko besmislenih i beznačajnih pitanja kao što su – kako će Društvo za podizanje Memorijalnog centra srpskim žrtvama genocida u XX veku „prikupiti podatke od Srbina koji živi u belosvetskoj zabiti gde tamo nema srpskog hrama? Kako sveštenik da traži [podatke – V. K.] od ateiste, ili onog koji je prihvatio drugu veru?” U tim i sličnim slučajevima pozvaćemo u pomoć v. d. direktora Đurića, da nam svojom „visokom stručnošću” priskoči u pomoć.

Na kraju, moram reći da sam neprijatno iznenađen Đurićevom neprimerenom reakcijom. Očekivao sam da će, ako ne iz drugih razloga ono zbog funkcije koju obavlja, podržati namere Društva za podizanje Memorijalnog centra. Ni na kraj pameti nije mi bilo da će, iz sebičnih, rekao bih esnafskih razloga, biti protiv jednog, iznad svega plemenitog projekta, iza kojeg je ne samo Srpska pravoslavna crkva, Njegova svetost patrijarh Irinej,  predsednik Republike g. Nikolić i znatan deo srpske javnosti. Svojim istupom on je pokazao da ne shvata nacionalni, politički, državni, verski i kulturni značaj podizanja Srpskog memorijalnog centra u Beogradu. On, kao v. d. direktora Muzeja žrtava genocida morao bi da zna, a pokazao je da ne zna, da je zadatak te ustanove kompatibilan s namerama Društva za podizanje Memorijalnog centra, ali da nije istovetan. Da jedna ustanova i ne isključuje drugu.  Kad je to tako, s njim nije moguća saradnja, ali i bilo kakva dalja polemika.

Autor: Vasilije Đ. Krestić

Izvor: POLITIKA Online


Tagovi:

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top