Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:
Од 24. Јуна 1941, Дана сјећања на Јадовно, прошло је:

Интервју: Ђуро Затезало, аутор књиге “Радио сам свој сељачки и ковачки посао”

Датум објаве: среда, септембар 12, 2018
Величина слова: A- A+
Др Ђуро Затезало 1931 – 2017.
Др Ђуро Затезало 1931 – 2017.

У издању СКД “Просвјета”,  штампана је књига познатог карловачког историчара др. Ђуре Затезала под насловом “Радио сам свој сељачки и ковачки посао”. Ради се о књизи аутентичних свједочења људи који су преживјели геноцид на подручју Независне Државе Хрватске, односно на територију Баније, Лике, Кордуна, Горског котара и Покупља, у времену од 1941. до 1945. године, као и о свједочењима осуђених починилаца тих злочина.

(Напомена редакције портала Јадовно.срб.: Овај прилог је први пут објављен на нашем порталу 1. новембра 2015. године.)

Откуд идеја и мотив за ову књигу и од када радите на њој?

– Идеја за сакупљање изворне архивске и новинарске грађе појавила се давно, још док сам био млад учитељ који је 1951. године дошао на Кордун на подручје котара Слуњ, у мјесто Крушковача између Велике Кладуше и Цетинграда. Са мном је тада дошао још један млади учитељ из Вараждина, Владо Вајдић, такођер наклоњен сакупљању података, прије свега о насељу у које смо дошли, као и о другим хрватским и српским селима и засеоцима тога краја из којег су дјеца долазила у нашу школу. Убрзо смо се заинтересирали и за нашу ширу околицу: Садиковац, Цетинград, Батногу, Рушевицу, Гојковац, Глиницу, Комесарац гдје смо одржавали аналфабетске течајеве, Боговољу, Ралић село, Фурјан и друге.

Од родитеља смо сазнавали о страхотама за вријеме Другог свјетског рата и стравичности злочина које су чинили војници Независне Државе Хрватске, прије свих усташе, над српским народом од 1941. до 1945. Ту у Крушковачи затекли смо и старијег учитеља Берца, родом из Ђакова или околице, који је у квислиншкој војсци НДХ био домобрански сатник, па нам је и он био добар извор података.

Тешке успомене на рат

И сами смо као дјечаци преживјели рат и тегобе окупаторског и усташког режима. Сваки је из свог родног мјеста носио у себи тешке успомене на бомбардирања, на паљевине кућа, на пљачке муком стечене имовине, на одвођење у усташке и концентрационе логоре, на бјежање испред злогласне окупаторско-фашистичке и квислиншке војске НДХ, на склањање у шумама, земуницама, под стоговима сијена, у дубоким јарцима, кањонима и свуда гдје смо успјели стићи како би спасили голе животе. Ето, све то што смо знали о злу времену и што смо тада слушали од становника тих крајева у којима су вршени масовни злочини – геноцид, почели смо помало биљежити онако како смо тада умјели и знали, али још смо више то све памтили. Иначе, за хисторију су ме заинтересирале веома цијењене професорице повијести на карловачкој Учитељској школи, Неда Радека и Марија Врбетић. Одувијек ме привлачила хисторија као наука, па сам и отишао студирати повијест те јој се активно посветио све до одласка у пензију 1991.

И за вријеме свог службовања као учитељ на подручју котара Огулин и као просвјетни савјетник за хисторију на подручју Кордуна, Лике, Горског котара, Покупља и Жумберка упознао сам многа насеља, слушао, биљежио и памтио свједочења бројних мушкараца и жена о времену од 1941. до 1945. А од године 1960. као секретар Комисије за хисторију котара Карловац користио сам дотадашња сазнања и познанства, те уз помоћ учитеља, борачких организација и великог броја помагача широм Хрватске и Југославије наставио рад на организираном прикупљању, обрађивању, касније и објављивању изворне и мемоарске грађе. То сам радио пуних 30 година као директор Хисторијског архива у Карловцу, те био идејни творац и градитељ модерне архивске зграде, једине досад намјенски изграђене у Хрватској. У њој се данас чувају богати фондови изворне архивске и мемоарске грађе.

У књизи, која говори о геноциду над српским народом у вријеме НДХ, објављен је тек један дио свједочанстава директних жртава Павелићевог режима. Посљедње је свједочанство записано прије годину дана: Ранка Перић Матијевић испричала нам је како је као дјевојчица изашла из масовне гробнице. И данас се на њеном тијелу виде ожиљци ножа, иако је у вријеме усташког злочина 1941. имала само 11 година.

Шутњом се прикривало много тога

Дакле, садржај ове књиге, која говори о геноциду над српским народом у вријеме постојања Независне Државе Хрватске од 1941. до 1945., сакупљан је пуних 30 и више година. У њој је објављен тек један дио прикупљених свједочанстава директних жртава које су као дјеца, дјевојчице и дјечаци, или њихове мајке и очеви, баке и дједови, били избодени ножевима и бачени у јаме бездануше или у масовне гробнице, које су прије масакра сами себи морали ископати, ако то већ прије њих нетко други није учинио. Ово су свједочанства оних који су се из њих извукли након одласка зликоваца, неким чудом пребољели ране и остали живи. То су, дакле, њихова сјећања која су им остала заувијек уткана у памћење.

Зашто књига није објављена раније?

– Свједочанства избјеглих од смрти су дио истине преживјелих свједока о томе што се све догађало и на које се све начине мученички страдавало и умирало. Многе су истине о озакоњеном усташком злочину – геноциду остале недоречене или прешућене и због онога “није још вријеме, треба проћи временска дистанца од најмање 30, а пожељно је и 50 година да би се нешто од оваквог садржаја објавило”. И политика је била таква. Речено је, треба причекати, то би вријеђало осјећаје народа коме су злочинци припадали. Наљутит ће се неки људи, наљутит ће се пријатељи, али и непријатељи са којима у будућности мислимо да будемо пријатељи. Све то зло најбоље је заборавити, истиснути из свијести.

Не треба прикупљати, записивати и објављивати ужасе озакоњених усташких масовних злочина. Чему евидентирати масовне гробнице, стратишта, откривати бездане јаме, ексхумирати из њих жртве! Јаме треба забетонирати, боље је да жртве у миру почивају тамо гдје јесу, и томе слично. Шутњом се прикривало много тога. Ћутало се све под изговором да би све то сметало братству и јединству наших народа и народности.

Ето, тако је остало много оваквих садржаја неприкупљених и необјављених све до данашњих дана. Не само овдје у Хрватској, него је то важило и за друга подручја на територији бивше Југославије гдје је извршен злочин.

Свједочење Ранке Перић Матијевић

Мислио сам да је сада дошло вријеме, као што је мислио и издавач ове књиге, да се тај садржај објави, да је дистанца од 65 година више него довољна и да је задовољила све  прије тражене услове. Живих готово нема, ни жртава ни починилаца ових стравичних злочина, те смо увјерени да објављивање садржаја ове књиге неће нашкодити више никоме, па ни братству и јединству. Но, увјерени смо да ће помоћи хисторијској науци да можда у будућности расвијетли и објасни, што још досад није учинила, одакле и из којих бестијалних претинаца и склопова људске подсвијести потичу начини мучења и злочиначка пракса примијењена у Другом свјетском рату против српског народа на подручју Независне Државе Хрватске поглавника Анте Павелића.

Жива свједочанства жртава записивана су од 1951. па све до 1990. Посљедње је свједочење записано управо прије годину дана. Још смо пронашли живу Ранку Перић Матијевић, родом из села Гојковац-Цетинград, која је као дјевојчица била избодена зликовачким ножем, преживјела и изашла из масовне гробнице с хрпе покланих јој комшија и њених најмилијих и најдражих. Дошли смо до ње, иако је далеко од свог очинског дома. И данас се на њеном тијелу виде ожиљци ножа, иако је у вријеме извршеног усташког злочина, 19. аугуста 1941. имала само једанаест година.

Је ли било проблема око сакупљања материјала?

– Проблема материјалне природе било је више него неких других. Прије свега, није било архивске установе све до 1960. године. Ми смо били сиротиња, почели смо од нуле. Када смо почели организирани рад на прикупљању грађе, нисмо имали одговарајућих просторија за рад, нисмо имали потребних новчаних средстава, били смо на суфинанцирању 13 сиромашних опћина, такозваног неразвијеног подручја Социјалистичке Републике Хрватске. Били смо само двојица запослених. Нисмо имали аутомобила, нисмо имали технике за снимање на терену. Ишли смо неколико километара пјешице од мјеста до мјеста, од села до села, од куће до куће, боље рећи од згаришта до згаришта, од колибе до колибе, такозване бајте, али смо све биљежили и својим очима видјели  мјеста на којима су извршени масовни усташки злочини (пустош, згариште, неимаштина), упознали свједоке, пажљиво га пратили и слушали.

Јесу ли људи хтјели говорити?

– Људи су свједочили без сустезања. Показивали су ране на своме тијелу и причали, свједочили без сустезања у изношењу чињеница, онако како су их доживјели. Али, како сам већ рекао, политика је била таква да се та свједочења не објављују и ми смо, ето, испоштовали тражену временску дистанцу. Тако је сада изашло ово цјеловитије издање тих заувијек живих свједочанстава.

Што мислите на какав ће одјек књига наићи, хоће ли бити реакција?

– Свака је књига негдје и код некога добродошла и лијепо примљена, разумски, људски, топло, а код некога и негдје није, па ће тако вјероватно бити и са овом књигом. По нечијем мишљењу боље би било да овај садржај ни сада није објављен. Други ће рећи: “Вријеме је да су се ова свједочанства већ једном предочила јавности”. Тако је готово са сваком књигом. Но, хисторија не поставља питања како би било да је било, већ како је заиста било. Битна је истина. Тако и записа хроничар: “…јер жртве и њене муке у растајању са животом траже о том истину…”.

А Огњеслав Утјешеновић Острожински 1866. године у својој пјесми “Ускрснуће Јелачића бана” истакао је и ову животну поруку: “Ако живи образа не маду, / Ако живи за правду не знаду, / Покојни ће гробове отворити / И на мртва уста говорити”.

Што тренутно радите? Припремате ли нешто ново?

– Одмарам се након овог тешко обављеног посла.

СКД “Просвјета” | Милан Цимеша

Прочитајте књигу:

Ђуро Затезало: Радио сам своj сељачки и ковачки посао

Умро је др Ђуро Затезало | Јадовно 1941.


Тагови:

Помозите рад удружења Јадовно 1941.

Напомена: Изнесени коментари су приватна мишљења аутора и не одржавају ставове УГ Јадовно 1941. Коментари неприкладног садржаја ће бити обрисани вез упозорења.

КОМЕНТАРИ

Jedan komentar za Интервју: Ђуро Затезало, аутор књиге “Радио сам свој сељачки и ковачки посао”

  1. Sandra je napisao:

    Zao mi je sto knjiga nije objavljena ranije, jer su do tad pomrli i oni koji bi tu pronasli stradanja svojih najblizih. Od usmenog prenosenja tih stravicnih stradanja dosta se toga zaboravi. Ovako ostaje zauvjek i nikad se ne smije zaboraviti. Po prvi put poslje 40 godina, nasla sam detalje o stradanju mog dede i ostalih rodjaka. Hvala neizmjerno za ovu knjigu.

Оставите одговор

Ваша адреса е-поште неће бити објављена. Неопходна поља су означена *

Top