Bojanić: Zverstva koja su činjena u NDH ljudski um nije zabeležio

Datum objave: subota, avgust 17, 2019
Objavljeno u Jasenovac
Veličina slova: A- A+

Osećam moralnu odgovornost da kao srpski istoričar odgovorim na diskutabilne tvrdnje Igora Vukića.

Deca logoraši..
Deca logoraši..

Igor Vukić je poznati advokat Društva za istraživanje trostrukog logora Jasenovac, gostovao je juče u emisiji „Dobar dan, Hrvatska“ na hrvatskoj državnoj televiziji, gde se svim snagama trudio da opravda, umanji ili negira zločine ustaškog režima i NDH.

Piše: Đorđe Bojanić, profesor istorije

Igor Vukić, objasnio je da je u ustaškoj vojsci vladala velika disciplina, pa je 11 jasenovačkih stražara streljano jer su uhvaćeni kako potkradaju logoraša i dodao da je logorašima rečeno da će za beg jednoga biti „streljano deset njegovih prijatelja“ iz logora. Osporavao je i broj od 80 hiljada ubijenih u Jasenovcu te tvrdio da je „jedna od najgnusnijih laži da je bilo dece u logoru“.

Zbog ovakvih tvrdnji Igora Vukića, ja dajem svoje opažanje, utemeljeno kroz činjenice.

JASENOVAC, je najveći koncentracioni logor za istrebljenje ljudi na teritoriji Hrvatske.

Jasenovac je osnovan u avgustu 1941, a bio je rasformiran tek u aprilu 1945.(svima je jasno zašto). Jasenovac je bio jedini logor koji su oslobodioci zaobilazili kada su drugi logori oslobođeni.

Stvaranje samog logora, upravljanje i nadzor nad njim bili su povereni III odeljenju Ustaške narodne službe, na čelu sa Vjekoslavom (Maksom) Luburićem, koji je lično odgovarao za sve što se tamo događalo.

Zvanično između 700,000 i 800,000 ljudi pobijeno je u Jasenovcu (a cifra stradalih dostiže i do 1.200,000 ljudi, pošto je iskopavanje zaustavljeno, a broj nije utvrđen). Stradali su uglavnom Srbi, Jevreji, Romi i protivnici ustaškog režima. Broj jevrejskih žrtava kreće se između 20.000 i 25.000, od kojih je većina pobijena do avgusta 1942, kada je otpočela deportacija hrvatskih Jevreja u Aušvic, radi istrebljenja.

Jevreje su u Jasenovac slali iz svih krajeva Hrvatske (i Bosne i Hercegovine.), iz Zagreba, Sarajeva i ostalih gradova i varošica. Većina je ubijena odmah po dolasku, na nekom od stratišta blizu logora: Graniku, Gradini i drugim mestima. Oni koji su ostavljeni u životu bili su uglavnom ili visoko obrazovani profesionalci ili zanatlije čije im je znanje i umeće bilo potrebno (lekari, farmaceuti, električari, obućari, zlatari itd.) i radili su u radionicama i fabrikama u Jasenovcu.

Životni uslovi u logoru bili su krajnje surovi: oskudna, slaba hrana, bedan smeštaj, izuzetno oštra disciplina i neverovatno okrutno ponašanje ustaških čuvara. Uslovi su se poboljšavali jedino tokom kratkih perioda, u vreme poseta delegacija, kao što su bile posete delegacije novinara u februaru 1942. i Crvenog Krsta u junu 1944.

Ubijanje i mučenja u logoru dostigli su vrhunac krajem leta 1942., kada je na desetine hiljada srpskih seljaka deportovano u Jasenovac iz područja gde su se vodile borbe protiv partizana, u oblasti planine Kozara. Većina muškaraca pobijena je u Jasenovcu.

Žene su slali na prisilni rad u Nemačku, a decu su odvajali od majki; neka su pobijena, dok su ostala rasuta po sirotištima širom zemlje.

Zatvorenike i sve one koji su završili u Jasenovcu, ustaše klale posebno oblikovanim noževima ili su ih ubijale sekirama, maljevima i čekićima; bivali su takođe i streljani ili vešani po drveću ili banderama. Neki su živi spaljivani u usijanim pećima, kuvani u kazanima ili davljeni u reci Savi. Ovde su korišćeni najraznovrsniji oblici mučenja – metalnim predmetima čupali su nokte na rukama i nogama, ljude su oslepljivali zabijajući im igle u oči, meso su im kidali a zatim solili. Takođe su ljude žive drali, odsecali im noseve, uši i jezike sekačima za žicu, i šila im zabadali u srce.

Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo nacifašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad decom. Ubijajući nejač, krvnici su pokazivali najmračniju stranu svoga bića. Na najsuroviji način uništavali su živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama.

Hrvatska je jedino mesto na svetu u kome su ulogorena i ubijana isključivo deca. Uslovi za boravak i život dece su bili užasni. Sva deca su (čak i bebe od nekoliko meseci) ležala na podu, na tankom sloju slame, bez odeće i ćebadi.

Ustaše su srpsku decu nabijali na bajonete, kolje i šiljate letve od plotova, klali noževima, bradvama i sekirama, spaljivali u kućama i krematorijumu, na Gradini kod Jasenovca kuvali u kotlovima za spravljanje sapuna, zavezanu u strože i džakove bacali u rijeke i bunare, živu otiskivali u špilje i pećine, gušili cijankalijem i trovali kaustičnom sodom, satirali glađu, žeđu i hladnoćom…

Na sve moguće načine a ustaška propaganda nastojala je svim silama da prikrije istinu o stradanju te nevine dece kako tada tako i danas posle toliko godina.

Ćerke su silovali pred očima majki, a sinove mučili pred očima njihovih očeva. Prosto rečeno – u konclogorima u Jasenovcu i Staroj Gradiški ustaše su prevazišli sve ono što čak ni najbolesniji um nije mogao da zamisli i sprovede, po pitanju brutalnosti sa kojom su ljudi ubijani.

Ljudi u Jasenovcu više nisu ni bili ljudska bića već objekti podesni za iživljavanje svakog ustaškog hira. Za spoljašnji svet, Jasenovac je predstavljan kao radni logor.

Ustaška propaganda pokušavala je da predstavi koncentracione logore i svom narodu i svetu, kao mesta korisnog rada.

Nakon savezničkih bombardovanja logora u martu i aprilu 1945. godine, u kojima su uništeni mnogi objekti unutar logora, Vjekoslav Maks Luburić, zapovednik Ustaške odbrane, naredio je da se likvidiraju svi zatočenici, a logor i mesto Jasenovac do temelja sruši i spali, kako bi se prikrili svi tragovi zločina.

Opaska…

Sva ta zverstva koja su činjena u NDH ljudski um nije zabeležio. Hrvatske ustaše su u ubijanju nadmašile Nemce. Bili su daleko gori od nacista. Smrt u Jasenovcu bila je daleko užasnija nego u zloglasnom Aušvicu. Saveznici su ostavili Hrvatsku unutar Jugoslavije, ne pitajući za njenu odgovornost za genocid, a žrtve ustaštva su pripisali neimenovanim fašistima ili Nemcima.

Zato su Koncentracioni logor „Jasenovac“, kao i druga srpska stratišta, ostali nepoznati široj evropskoj javnosti.

O pogromu Jevreja zna ceo svet, o onome što se dešavalo u Jasenovcu ne zna skoro niko. Odgovornost je naša. Jasenovac je za Srbe ono što je za Jevreje Aušvic.

OVO NI JEDAN SRBIN NE TREBA DA ZABORAVI, JER TO NAM NE DOZVOLjAVAJU NAŠI IZMUČENI I NA NAJSVIREPIJI NAČIN UBIJANI I ZVERSKI MUČENI PRECI! SLAVA I !

Sve ono negativno, patološko i zločinačko što je karakterisalo naci-fašizam i njegove sluge dostiglo je vrhunac u genocidu nad decom. Ubijajući nejač, krvnici su pokazivali najmračniju stranu svoga bića. Na najsuroviji način uništavali su živote dečaka i devojčica, od kojih su mnogi bili još u pelenama.

Pa valjda su ove žrtve zaslužile bar jedan skroman MEMORIJALNI CENTAR. Jesu sigurno… zaslužili su ne skroman nego grandiozan MEMORIJALNI CENTAR. Zar je ovoliko godina trebalo… a nadam se da nećemo još dugo čekati…!

Ne znam zašto se čekalo i čeka… mi ne smemo gledati tuđe interese po gotovu po tom pitanju… moramo znati i to da glavna želja Hrvata je da se o njihovom kolektivnom zločinu ćuti, da niko ništa ne govori, da se nigde o njemu ne piše,a naša treba da bude suprotna, da se o tome priča, raspravlja i što je najvažnije piše, jer samo pisani trag ostaje za veka i vekova.

U zloglasnoj Nezavisnoj Državi Hrvatskoj se ime Srbina nije smelo izgovoriti, čak ni zvanje „srpsko–pravoslavna vera“, već samo „grčko–istočna vera“.

Jasenovac mora biti poruka i opomena generacijama koje stasaju da se zlo koje se desilo u ovom vremenu više nikom i nikad ne ponovi.

***

Jasenovački novomučenici

Ljudi koji opisuju stravične događaje ostavljaju pisani trag

Četiri očevica ovako svedoče: „U selu Gorevcu, 13. septembra 1941. godine deca stara oko tri godine bila su nabijena na kolac. U nekim mestima majke su se bacale sa decom u naručju, i kolac je prolazio kroz dete i majku. A grudi nekih mladih devojaka bile su vezane ili presečene tako da su neke bile naterane da provuku svoje ruke kroz njih. Ljudima su isekli uši i noseve, i iskopali oči.”

Poznati italijanski pisac Kurcio Malaparte u knjizi „Kaput”, objavljenoj u Rimu i Milanu 1948. godine opisao je kako je u toku audijencije kod Pavelića na njegovom stolu primetio korpu za koju mu je izgledalo da je puna ostriga i drugih morskih plodova i užasnuo se kada mu je hrvatski poglavnik rekao: “To je poklon mojih vernih ustaša, to je dvadeset kilograma ljudskih očiju.” Ta korpa očiju je najupečatljiviji dokaz hrvatske hiljadugodišnje kulture. Jednostavno govori sve o tom zločinačkom narodu.

Dopisnik iz Splita Žaka Isara objavio je 1944. godine u Lozani knjigu svedočanstava o ratnim strahotama pod naslovom „Viđeno u Jugoslaviji.”

Najstrašniji su sledeći primeri: “U selu Stradanje otvorili su utrobu jednoj Srpkinji, nosećoj u četvrtom mesecu, izvukli su joj dete i zašili namesto njega živu mačku.

Jedan penzionisani stari srpski učitelj, raniji predsednik škole u Travniku, bačen je na zemlju i jedan ustaša mu je istrgao srce, prerezavši ga od grkljana na niže žiletom.”

Egon Berger je proveo 44 meseca kao grobar u jasenovačkom logoru. Evo šta je o tome zapisao:

„Dnevno smo sahranjivali 200 do 300 žrtava… Od jednog udarca maljem u slepoočnicu ljudi su padali, a zatim su dokrajčeni udarcima sjekire po vratu. Nadalje su ubijani drvenim klinovima kroz usta tako što se klin stavljao okomito u usnu šupljinu i kada je žrtva udarena nekim tvrdim predmetom u bradu, zašiljeni klin je izlazio na temenu. Ako bi se među zatočenicima našao neko od rodbine, Mujica je terao da se ubijaju međusobno, brat brata, otac sina, kćerka majku. Bio sam prisutan kada je Mujica jednom zatočeniku izrezao kaiše na leđima i držeći ih u krvavim rukama tjerao žrtvu da trči oko nas.“

Zatočenik Jakob Finci, koji je u Jasenovcu odabran u grupu grobara, u svom sećanju je zapisao:

„Deset dana sam u Gradini zakopavao leševe bez glave, bez ruku, s potrganim prstima, raspolućenim glavama, isečenim spolnim organima, s nabijenim drvenim klinovima u usta i ekserima u grudima i na druge načine iznakažene ljude, žene i decu. Za to vreme moja je grupa pokopala više od 3.000 iznakaženih leševa.“

I ovo su neosporive činjenice zla… Mržnja kroz izjave vodećih ustaša

Ante Pavelić, ustaški poglavnik: „Iz slobodne Nezavisne Države Hrvatske biće iskorijenjen sav korov što ga je tuđinska dušmanska ruka bila posijala.“

Mile Budak, ministar za nastavu i bogoštovje NDH: „Jedan dio Srba ćemo pobiti, drugi raseliti, a ostale prevesti na katoličku vjeru i tako pretopiti u Hrvate.“

Milovan Žanić, ustaški zakonodavac: „Ovo ima biti zemlja Hrvata i nikoga drugog. I nema te metode koju mi nećemo kao ustaše upotrijebiti da načinimo ovu zemlju zbilja Hrvatskom i da je očistimo od Srba.“

Viktor Gutić, jedan od najistaknutijih predstavnika NDH u Bosanskoj krajini, ovako je govorio: „Ove srpske cigane poslaćemo u Srbiju, jedne željeznicom, a druge Savom bez lađa. Nepoželjni elementi biće iskorijenjeni tako da će im se zatrti svaki trag i jedino što će ostati biće zlo sjećanje na njih. Svu srpsku gamad od 15 godina pa naviše mi ćemo poubijati, a njihovu djecu smjestiti u klostere i od njih će biti dobri katolici.“

Dionizije Juričević, ustaša i sveštenik u Pavelićevom i Artukovićevom verskom odseku: „U ovoj zemlji ne može niko da živi osim Hrvata, a ko neće da se pokrsti mi znademo kuda ćemo s njim. Danas nije grehota ubiti i malo dijete koje smeta ustaškom pokretu. Nemojte misliti što sam svećenik da ne mogu uzeti strojnicu u svoje ruke i tamaniti sve do kolijevke, sve ono što je protiv ustaške vlasti i države.“

Ispred logora u Dahau je zapisano:

„Ko želi da se žrtve zaborave, taj želi da se one ponove“.

U srpskom narodu o ustaškim mučenjima po logorima ostalo je zabeleženo da se govorilo da „biti ubijen metkom, značilo sreću“.

***

Ako hoćete da uništite jedan narod … uništite njegovu istoriju… za to vam rat ne treba !!!

To se nažalost nama desilo i dešava… vreme je da se rasvestimo !!!

Ko razume… razumeo je.

Shodno naučnim principima trebamo uzeti sve činjenice u razmatranje, i što više koristiti sve izvore, tragati za izvorima i činjenicama, i što više raspravljati argumentovano o tom problemu. Jedino se tako dolazi do istine!

Izvor: www.in4s.net

Pomozite rad udruženja Jadovno 1941.

Napomena: Izneseni komentari su privatna mišljenja autora i ne održavaju stavove UG Jadovno 1941. Komentari neprikladnog sadržaja će biti obrisani vez upozorenja.

KOMENTARI

Ostavite odgovor

Vaša adresa e-pošte neće biti objavljena. Neophodna polja su označena *

Top