Значај речи заточеник у логору Јасеновац-положај заточеника

После пресељења заточеника Хрвата римокатолика и муслимана из логора Јасеновац III у Градишку и пресељења заточеника Срба и Јевреја из Градишке у Јасеновац, очекивали су груписани Срби и Јевреји у Јасеновцу нова страдања и тежи режим. Са друге стране из слободе су стизале сјајне вести: о капитулацији Италије, о напредовању савезника на свим фронтовима и о све већим успесима народноослободилачког покрета у нашој земљи.

Слом Хитлерове Немачке и њених савезника био је питање дана, па су се заточеници бојали да ће усташе код затирања трагова својих злочина све старе заточенике поубијати. Зато су заточеници почели да припремају побуну, да се тако дочепају слободе.

Заточеник др Миле Бошковић, доцент медицинског факултета у Београду, био је као лекар запослен у логорској болници и био је успоставио другарске везе са лекарима усташама из усташке болнице. У почетку је ова веза била само у снабдевању заточеничке болнице лековима и најнужнијим средствима исхране, а касније је и читав један кружок усташа око управника усташке болнице, др Марина Јурчева, усташког лекара – сатника, био увучен у заверу. Та завера је циљала да помоћу побуне у логору III и навале партизана на логор споља, поубија све усташке кољаче у Јасеновцу и ослободи из логора све заточенике.

Све се почело поступно припремати. У организацију завереника улазило је свакога дана све више заточеника, а круг завереника се ширио по систему тројки. То се радило зато тако, да усташе не би могле (за случај да заверу открију) сазнати имена свих завереника.

Са друге стране, са партизанима на Псуњу и онима на Козари успостављен је контакт и партизани ће на дати знак навалити на логорске зидине.

Људи из упавне писарне, или како су их заточеници назвали «Труст мозгова» удесили су, па је у логорску пушкарницу дошло 160 комада исправних пушака на оправак. Заточеници – завереници на раду у пушкарници покварили су, на око, ове пушке и «оправљали» пушке тако да се што дуже у логору задржао и да се заточеници у одсутном моменту њима послуже. Прокријумчарено је и неколико сандука муниције за те пушке.

Све је текло у савршеном реду и не може се боље замислити када је завера изненада откривена и цео овај гигантски план је пропао.

А за заверу су усташе сазнале сасвим случајно од заточеника, ветеринара, Лаци Матаја из Осека. Тај ветеринар, иначе Јеврејин, био је полуслободњак и лечио је усташке коње и ван логора. Тако је у Дубици нашао једну љубавницу, и када су га усташе у томе уловиле и живот му зато дошао у питање, онда је Матај запомагао и молио усташе да му се смилују, а он да ће открити нешто велико. Усташе су Матају обећале живот, завера је откривена, али му живот нису поклонили.

Отворена је истрага, настао је у логору прави пакао. Истрагу је водио усташки сатник др Прпић уз сарадњу усташа мучитеља: водника Мила Судара, Пере Павичића, Лајче Неорчића, заставника Силвестера Приморца и Стипе Квесића, те сатника Динка Шакића. Похапшени су и лекари – усташе на челу са др Јурчевим и заточеници на челу са др Бошковићем. Сви су били страховито физички злостављани и мучени и систем тројки код заточеника је откривен. Зато је сваки поједини заточеник – завереник мучен све дотле, док није проказао своју тројку и везу из те тројке даље. Признања су изнуђивана на све могуће начине, употребом свих усташких метода мучења, па употребом тзв. «фау-1» у изнуђивању признања. Тај начин се састојао у томе, што је жртви паљено тело са једном великом «летлампом».

Преживели заточеници – завереници Иван Лазић звани Црни Јова из Кузмина, Лазар Јанков из Земуна и Јован Јагодић из Сремске Митровице, сугласно су исказали да је у завери тада било најмање већ 600 заточеника и да су они живи тих дана умирали јер нису могли да верују да човек може да издржи муке пржења са летлампом и да не ода своју везу. Па ипак, код броја 26, истрага је довршена и несрећа локализована захваљујући чврстини и јунаштву похапшених и мучених заточеника. Усташе су тешко дознале нешто више него што им је Лаци Матај могао да достави.

Сви откривени завереници, њих 26 осуђено је на смрт вешањем пред свим осталим заточеницима, дакле на јавно вешање.

Ови јунаци – завереници предвођени организаторима завере др Милом Бошковићем, доцентом универзитета у Београду, Митром Бошковићем, архитектом у Загребу, Браном Конићем, судијом из Сремске Митровице, тако су мученички завршили на вешалима дана 22. септембра 1944. године, а да ни они, нити који други заточеник нису ни пред вешалима одали и проказали било којег другог завереника. Егзекуцијом је руководио усташки сатник Динко Шакић, родом из Славонског Брода и када је и последњи покушај да сазна име још којег завереника пропао – обратио се др Бошковићу и рекао да му је слободно да изјави пред смрт последњу жељу. Бошковић је рекао: «Ја сам Црногорац, а Црногорци не умиру на вешалима – убите ме метком.» Шакић је молбу уважио и са два метка у потиљак убио др Бошковића. Утврђено је да је у овој групи јуначки изгинуло више Сремаца и то: Стеван Живковић, студент технике из Сремске Митровице, Бора Секулић из Вуковара, Милан Грбић, чиновник из Сремске Митровице, Никола Перић, сарач из Нештина и други. Поменути сведоци Лазић, Јанков и Јагодић у своме сведочком исказу веле да се са вешала, а пре него што ће му бити конопац затегнут, обратио групи Сремаца у строју, Никола Перић је довикнуо: «Браћо! Поздравите ми децу!»

Утврђено је да су у тој групи јуначки изгинули: Никола Пејновић, грађевинар из Сиска, Пера Крајновић из Загреба, Рајић, средњошколац из Сарајева, Мусафија Рафаел из Сарајева итд.

Но, усташе су са истом групом обесили и ветеринара Лаци Матаја из Осјека. Посебно је опет кажњено смрћу и 10 усташа – завереника на челу са др Марином Јурчевим и његовом женом, сатником Белошевићем и другима.

Иако су тако завереници остали без водства, нису клонули духом и наставили су да припремају своје велико дело спасавања. Усташе су и ову другу заверу убрзо открили, па је њих 30 завереника похапшено, страховито мучено као и прва група. Код броја 30 истрага се завршила и несрећа је локализована. И опет је челична воља и чврстина карактера победила сва дивљаштва и садизам усташа.

Тридесет нових мученика усташе су поклали ножевима на дан 01. новембра 1944. године, на исти дан, када је исто тако поклана и радна бојна Сремаца на Гранику.

Цео логор од тада је био прошаран прерушеним усташким извидницима (шпијунима), који су међу заточенике убачени као кажњене усташе и били привидни заточеници. То су били провокатори и на сваком кораку провоцирали би заточенике новим заверама и погрдама на рачун усташа. Али стари, искусни заточеници нису више наседали, па је спасење помоћу завере било сасвим осујећено.

Тек последњег дана у ликвидацији логора пред фронтом посејано семе завереничке побуне уродило је плодом и тада су завереници спонтано извршили организацију и пробој из логора, како је то даље посебно описано.

——————————————————————————————————————-

< Логор III-Ц                Садржај               Масовна убиства у логору број III >