Branko Savić, foto-reporter tek osnovanog Tanjuga, 4. maja 1945. sa partizanima ušao je kao prvi novinar na svetu u Jasenovac i svoja sećanja pedantno upisao u novinarsku belešku, pod naslovom „Put na front“, čiji sadržaj objavljuje list Nedeljnik.
Međutim, fotografije koje je tada napravio nikada nisu ugledale svetlost dana, sklonjene su da se ne bi videle sve strahote ovog koncentracionog logora, da se ne bi narušavalo krhko „bratstvo i jedinstvo naroda i narodnosti“ u novoj Jugoslaviji.
„Deda Branko nam je često, s puno emocija i detalja opisivao taj novinarski zadatak i strahote koje je video u Jasenovcu. Pričao je da je filmove poslao iz Zagreba za Beograd. Tek kada se vratio u Beograd, u Tanjug, saznao je da fotografije nikada nisu objavljene.
Govorio je da su u zgradu Tanjuga odmah pošto su stigli filmovi došli i oficiri u kožnim kaputima i preuzeli filmove, tako da te fotografije niko nikada nije video“, priča Teodora Minčić, kojoj je Branko Savić rođak.
Žalio je Branko Savić do kraja života što su fotografije iz Jasenovca nestale, što svet nije video strahote. Što je skriveno ili uništeno svedočanstvo o nezapamćenom zlu.
„Slikao sam leševe koji su plutali po Savi. Žicom su ustaše vezivali ljude za stablo i tako dvadesetak bacali u reku. Jezivo… Sećam se da je u Tanjugu tada za fotografije bila glavna neka Eva ili Evica, ali nije ona kriva. Tek kasnije sam čuo da je naređenje da slike nestanu izdao Edvard Kardelj“, pričao je Branko sve do smrti, pitajući se – u ime čega je skrivana istina…
Izvor: B92, NEDELjNIK