ŽENSKO – KAMEN MEĐAŠ ISTINE I LjUDSKOSTI

Monodrama ,,Kô kamen (Velenka Brstinova i kćer joj Dragana)“ je dokumentarna drama Dragane Mandrape, u izvođenju glumice Ljiljane Čekić, a u produkciji Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva ,,Prosvjeta“ iz Banjaluke.

Piše: Katarina Kulezić

Dok sam putovala autom po Bosni i Hercegovini, nisam razumela, ali sam osetila zašto nad tim božanskim lepotama stoji senka. Andrić je dokazivao u svojim pripovetkama i romanima da su lepa bića samom svojom lepotom prokleta. Lepota, na kojoj drugi zavide je zla kob. Dok pokušavam na silu i bezuspešno da opovrgnem tu misao, davi me Jablanica, boli me nadstrešnica, razležu se pašnjaci po kojima stoka lenjo pase, spušta se autobus bulevarom ka mostu Slobode…

Balkan je naš prokleta avlija. Divna i prokleta. Zveči kamenje na daskama pozornice u mom selu u Mačvi. Vratile se ratne godine – i one svetske i one samo naše – balkanske.

Monodrama ,,Kô kamen (Velenka Brstinova i kćer joj Dragana)“ je dokumentarna drama Dragane Mandrape, u izvođenju glumice Ljiljane Čekić, a u produkciji Srpskog prosvjetnog i kulturnog društva ,,Prosvjeta“ iz Banjaluke.

Selo Glušci. Velenka Brstinova. Žena u devetoj deceniji. Sigurno ste nekad u životu videli morski kamenčić koji je pun rupica i mračnih kanalčića. Izgleda kao sunđer, i mogli biste poverovati da je sunđer dok ga ne uzmete u ruku. U jedan takav je, maestralna Ljiljana Čekić, uvukla pažnju i svest publike. U tim lagumima je pokazala predratnu devojčicu koja sestri baca svice u kosu – da je ukrasi i ljulja se na dvorišnoj ljuljašci koju je otac napravio, pa joj se čini da stopalima dodiruje kućni čardak.

Lagumi bi se stešnjavali iz prizora u kom otac farba bešiku za novorođenče u belo, i detinji osmeh starice nad uspomenom na nasmejanog malog brata u kolevci u prizor u kom otrgnu malo dete iz majčinog naručja i ubijaju ga na njene oči. Prokleta avlija da prokletija ne može biti! Ili – može?

Velenka radosno govori o predratnim godinama, o životu, o udaji…a onda se senka kô kovid maska navuče na lice. Postane bezizrazno, a sa njega se razjape sve praznine koje samo tuđa monstruoznost ljudskog besa može napraviti – govori o ratu. Nabraja imena muških. Majku sa nekim munkovskim krikom u prvom slogu reči i onim divnim dugouzlaznim akcentom.

Zbog toga što u takvim bićima nema BESA koliko im je rat oduzeo ja – STIDIM SE (možda i mrzim, a toga se plašim) što sam deo rase kojoj i monstrumi pripadaju.

Kad su prošle svetske ratne godine i kada joj se ćerka Dragana udala, rodila ćerku… stigle su i ove naše balkanske ratne. Dah prokletosti kao da noći u genima kroz generacije, a te balkanske noći su duge kao trenutak u kom saznaje da je Mladen mrtav, ili kao trenutak njegove druge sahrane, ili trenutak u kom saznaje da mu je telo preneto u treći grob. To su noći koje traju do konačnog odlaska – ponovnog susreta – jedinog konačišta.

Ni Velenka ni Dragana nisu prestale da žive. Nisu mrzele. Nisu prestale da vole. Ostale su kao kameni stećak zaboden u svest pomatrača/slušaoca sa kog se čita da je ŽENSKO u ovoj avliji kamen međaš istine i ljudskosti.

Nije Andrić slučajno fra-Petru dao to ime. Ono potiče od grčke reči (πέτρος), a znači kamen, stena. Snažnu i divnu simboliku ima – postojanost, ćutanje, snaga…

Ko je čitao Nehruova ,,Pisma Indiri“ i razumeo da je najvažniji jezik koji čovek treba da nauči – jezik prirode, on mora znati šta je sve potrebno da se dogodi da bi od postanka sveta jedan oblutak završio na našem dlanu.

Kamen ne laže. Istine su čiste u tišinama. Kamen svedoči istine svojim postojanjem. Reči mu ne trebaju.

Izvor: Fejsbuk stranica Ljiljana Čekić

---

Glumica Ljiljana Čekić za “Glas” o monodrami “K’o kamen”: Sliku njenu nisam imala…