ZEČEVIĆ: Savezničko „silovanje Srbije“

Kako je Čerčil odlučio da nemilosrdnim bombardovanjem Srbije podrži Tita i šta su britanski oficiri o tome rekli Božidaru Zečeviću.

Svakog Vaskrsa u Beogradu održava se pomen hiljadama nevinih žrtava jedne na prvi pogled sulude ideje, strategije slamanja srpskog duha i vitalnih nacionalnih interesa, kojom je u drugoj polovini Drugog svetskog rata surovo i dosledno rukovodio naš formalni saveznik, britanski premijer Vinston Čerčil.

Ova se strategija ogledala, između ostalog, u seriji masivnih bombardovanja Srba, kao da se radi o nekom neprijateljskom narodu, iako se srpski narod prvi digao protiv Hitlera u porobljenoj Evropi 27. marta 1941. i jedini pružio ruku Engleskoj, koja se tada jedva držala.

Umesto da im nekako vrati dobrim, Čerčil se ponašao dušmanski prema jugoslovenskom kralju i njegovoj vladi, ali pre svega prema srpskom narodu. Radio mu je o glavi gde god je stigao. „Jugoslavija je bila izložena krvavoj igri međusobnog satiranja za tuđ račun, preko četiri godine“ kaže srpski istoričar Staniša R. Vlahović, koji je živeo u Birmingemu i dugo godina posle rata temeljno „češljao“ britanske arhive.

„U tu igru, pored neprijatelja, umešali su se tokom rata i saveznici, da štite ne jugoslovenske, već svoje sebične interese na našem prostoru. Činjenice stoje da je britanski saveznik naneo Jugoslaviji nesreće isto kao i okupator sa svojim saveznicima. Možda je bol teži i trajniji po posledicama, koji je dolazio od prijatelja nego onaj kojeg su neprijatelji zadavali“. Rečju: pored takvog saveznika nije nam trebao neprijatelj.

BEOGRAD KAO VELIKA PEČURKA

Ovo je svedočenje o najkrvavijem vidu Čerčilovog zlodela, bombardovanjima civilnih ciljeva u Srbiji i Crnoj Gori 1943-1944, što je, u suštini, bio više puta ponovljeni ratni zločin, kažnjiv po svim međunarodnim konvencijama. Bombardujući Srbiju serijama „tepih bombi“, sa velike visine, britansko Kraljevsko ratno vazduhoplovstvo (RAF) i Vazdušne snage SAD (USAF) isprobale su tehniku masovnog bombardovanja, koju su primenili na nemačke gradove u završnoj fazi rata. Čime je ovo zaslužio jedan časni, saveznički narod?

Bio je Vaskrs, šesnaesti april 1944. godine. U lepo nedeljno jutro oglasile su se sirene i građani su polako silazili u podrume i skloništa, već po navici iz ranijih vazdušnih uzbuna. Narod je verovao da se saveznički avioni vraćaju posle bombardovanja neprijateljskih ciljeva u Mađarskoj, ali su ga ubrzo razuverile strašne eksplozije sve bliže centru Beograda, da bi se pravi tepisi bombi sručili na staro gradsko jezgro.

Tog i sledećeg dana na Beograd je palo 1457 bombi, porušeno je 687 zgrada, poginulo 1161, a teško povređeno 1468 ljudi, žena i dece. Bilo je to najstrašnije bombardovanje glavnog grada Srbije u celom ratu, a po posledicama je prevazišlo ono nemačko od 6. aprila 1941. godine.

Od stotina potresnih svedočenja o vaskršnjoj apokalipsi Beograda 1944. godine, ovde objavljujemo jedno:

„Lebdela je ta prašina između toplog sunčanog vazduha i vrelog pepela. Na Terazijama ‘Albanija’, pogođena sa strane, ispod kolena; u Pašićevoj ulici gore gornji spratovi kuće broj 10. Srušena i u plamenu apoteka ‘Delini’. Bajlonijeva pijaca puna mrtvih pod ruševinama.

Sa trećeg sprata prepolovljene zgrade i prepolovljenog kupatila na smrt preplašena žena doziva u pomoć. Rukama je krila grudi i teško je reći da li je vriskala od straha, vrtoglavice i stida ili od tuge i brige šta se dogodilo onima iz njene porodice. Videla se spavaća soba sa polovinom nameštaja, dečja soba sa igračkama i kuhinja u kojoj se kuvao uskršnji ručak.

Na zidu sobe lepo se mogla videti kopija slike ‘Krunisanje cara Dušana’, a to krunisanje obavljeno je isto 16. aprila, isto na Uskrs, ali 1346. godine, tačno 598 godina pre ovog američkog bombardovanja. Sjedinjene Američke Države u vreme cara Dušana nisu ni postojale“ piše u svom svedočanstvu tada četrnaestogodišnji Vladimir Bunjac (1928 -1999), docnije naš književnik, filmski kritičar i moj prijatelj u knjizi pod naslovom Svedok sudbine, koju je nedavno izdala njegova ćerka Lada u Beogradu.

„Sunce je svetlelo i grejalo prašinu i zemlju u koju smo zabadali svoje ašove. Činili smo to sasvim lagano dok se u njoj ne pojavi smeđa ili plavušasta kosa žena, dece, ljudi sklupčanih i zagrljenih u podrumu. Oko njihovih glava kopali smo zemlju rukama, prstima, noktima. Grčevi straha na njihovim licima popustili su u trenutku umiranja i tada su izgledali spokojno o mirno.

Iznosili smo ih u čaršavima i slagali na kola“, piše Bunjac. „Beograd je izgledao kao velika pečurka od mekane prašine i dima… Svuda ruševine, razbijeni izlozi radnji, razvaljene kapije, prozori, pokidane roletne i gvozdene rešetke na ulazima banaka i zlatarskih radnji, prevrnuti tramvaj sa prikolicom nasred ulice, polomljena stabla lipa i platana, iskidani kablovi vise sa bandera i kovrdžaju se po ulicama, svuda razbacani simsovi, cigle, betonski blokovi, otkinute kupole, kapiteli, balkoni, balustrade, ćeramidne nastrešnjice, poneki luk ili svod, deo korintskog stuba, kamene skulpture, deo obeliska, gelendera od ferforžea, česme, fontane, deo imaginarne fasadne karijatide, hrbat, kičma krova iskićena limenim petlom-vetrokazom, zatim deo urbanističkog bestijarijuma; bronzana lavlja glava ili kornjača iz neke razorene fontane, u ruševinama nađena još živa, zujeća košnica; prljava, zaprašnjena dečija lutka koja više nema mamu…“

Našeg Vladu Bunjca su celog života proganjale ove jezive slike i zvuci, koje je pamtio do smrti, mesec dana pred novo bombardovanje 1999. od strane istih, zapadnih prijatelja, koje je proročki nagovestio („ponovo će doći da nas kažnjavaju sankcijama, pretnjama i bombama“).

Nije mogao da se oslobodi košmara Beograda razorenog od strane Engleske i Amerike, čije su zastave Beograđani nosili u spontanom izrazu antifašizma i slobodarskog duha, 27. marta 1941. godine, koje je Hitler za to onako surovo kaznio.

Tom antihitlerovskom, demokratskom i tada prozapadnom Beogradu čestitali su Saveznici pravoslavni Vaskrs koji još ne beše doživeo nijedan njihov neprijatelj. Na jednoj neeksplodiranoj bombi moglo se pročitati „Srećan Uskrs!“, napisano krupnim ćiriličnim slovima. Zašto? Čime su Srbi zaslužili ovaj demonski cinizam? Šta im je to skrivio glavni grad jedne prijateljske i savezničke zemlje?

ŠTA KAŽE SER FICROJ MEKLEJN?

Naša priča, međutim, počinje mnogo ranije i sada ćemo je ispričati uz pomoć drugih aktera, od kojih je prvi neposredno učestvovao u silovanju Srbije iz vazduha, koje nije ni počelo niti se završilo na onaj Vaskrs (u izvesnom smislu to silovanje je potrajalo: prijateljsko i humanitarno, u agresiji NATO-a 1999. bilo je nazvano Plemeniti nakovanj, kao nastavak iste ideje).

Drugi je pisac knjige Silovanje Srbije u kojoj se otkriva stvarna pozadina tih, po nas kobnih, događaja. Obojica su bili Britanci, obojica penzionisani kraljevski oficiri; Ficroj Meklejn i Majkl Lis. Obojicu sam lično poznavao.

Biće skoro pedeset godina od kad sam, kao apsolvent dramaturgije beogradske Akademije za pozorište, film, radio i tv (današnji FDU), otišao u Škotsku na poziv ser Ficroja Meklejna, „poslednjeg Lorensa Britanije“, kako je sam sebe voleo da naziva, bivšeg ratnog heroja, brigadnog generala, baroneta i tadašnjeg poslanika Donjeg doma Ujedinjenog Kraljevstva.

Pročitao sam bio njegovu knjigu „Eastern Approaches“, koja se svojim završnim delom odnosila na Meklejnova iskustva sa jugoslovenskog ratišta, gde je igrao veoma važnu ulogu, kao lični predstavnik Vinstona Čerčila kod Tita i šef Savezničke vojne misije pri Vrhovnom štabu NOV. Došao sam na ideju da o njemu napravim dokumentarni film, neku vrstu montažnog kolaža koji bi otkrio jednu neobičnu i jedinstvenu ličnost („jedan fordovski karakter“, kako je tada pisao Bogdan Tirnanić).

Meklejnu se ovo dopalo i odmah je pristao, a moj prvi film u svojstvu reditelja i scenariste prihvaćen je i kao diplomski rad na Fakultetu. Diplomirao sam sa desetkom, a film (General od Loh Fajna, 1970) uz aplauze je prikazan u takmičarskom programu najstarijeg evropskog festivala dokumentarnog filma, što je za studentski film, u ono vreme, bio neki uspeh.

Susret sa živopisnim ser Ficrojem produžio se u dane i noći u njegovom zamku Strahur, pored fjorda Loh Fajn u zapadnom pobrđu Škotske, nekih stotinak kilometara od Glazgova, kao i docnije, u njegovoj letnjoj rezidenciji, renesansnoj palati korčulanskog biskupa, koju mu je Broz dao na doživotno uživanje (da bi ovo izveo, Tito je kroz Skupštinu progurao naročit zakon, koga se posle držao „kao pijan plota“). Videće se, imao je i zašto.

Meklejn je Titu doneo na tacni ono što mu je Čerčil „završio“, a to je bila apsolutna podrška u borbi protiv Draže Mihailovića, koga su do tada podržavali Saveznici kao „prvog gerilca Evrope“. Ratna bombardovanja Srbije imala su ključnu ulogu u ovom naglom Čerčilovom „zaokretu“ („U-turn“) i svrstavanju uz komuniste u srpskom građanskom ratu, koji je 1944. bio na vrhuncu.

Iako nisu imala nikakav vojni značaj niti su protiv Nemaca u povlačenju izvođena igde na tlu bivše Jugoslavije, osim u Srbiji i Crnoj Gori, ova česta i masivna, naizgled neobjašnjiva bombardovanja imala su, sada se već zna, čisto politički značaj („Nećete pogrešiti ako politički razlog stavite na prvo mesto“ kaže danas prof. dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju iz Beograda. „Zabeleženo je da su prilikom bombardovanja Prijepolja partizani igrali kolo i vikali: ‘Neka vide četnici na čijoj su strani saveznici’. To sve govori“).

Drugim rečima, trebalo je srpskom narodu pokazati uz koga stoje Saveznici i ko će iz borbe Tita i Draže izaći kao pobednik. Ili kako je pisao Meklejnov savremenik i sabrat po oružju, Englez Majkl Lis: „Cilj je bio da se stanovništvu pokaže ko su sada gazde“.

BURNA NOĆ U ČEKERSU

Prebirajući po uspomenama uz pucketanje vatre iz velikog kamina, dok je napolju zavijao škotski vetar, ser Ficroj je pričao o svom burnom životu i avanturama po kojima je stekao simpatije Vinstona Čerčila, čiji je blizak politički i lični prijatelj postao u godinama rata.

Na moje pitanje šta mu je bilo najteže u tim godinama, ser Ficroj je bez mnogo razmišljanja odgovorio: „Bombardovanja Srbije i Crne Gore 1943-1944. Bio sam svestan ogromnih civilnih žrtava. Ali su ova bombardovanja bila Čerčilovo naređenje, a ja sam bio jedan od odlučnih izvršitelja njegovih planova“.

Tada sam bio sasvim mlad čovek sa prilično površnim pojmovima o ratnim zbivanjima i nisam znao mnogo o ovim razaranjima, o kojima se u mojoj kući u Beogradu još govorilo šapatom. Ali ovako direktan odgovor i prilično teško ćutanje, koje je potom usledilo, privukli su iznenada moju pažnju. Ćutao sam i ja, ne želeći da skrećem sa ove teme, listajući blok koji sam držao spreman ispred sebe. Najzad, ser Ficroj je progovorio:

„Sve je počelo u Čerčilovoj rezidenciji u Čekersu, u Bakingemšajru, jedne julske noći 1943. godine. Premijer me je iznenada pozvao kući iz Kaira, gde sam tada služio u specijalnim vazdušnim snagama. Bio sam kao gromom pogođen ovim pozivom, jer se znalo da u Čekers ser Vinston zove samo odabrane i to po naročitom zadatku, šezdesetak kilometara daleko od njegovog zagušljivog ratnog kabineta u betonskom podzemlju Vajthola.

Kada sam pristigao, zatekao sam tamo društvo od kog mi se zavrtelo u glavi. Glavom šef Imperijalnog generalštaba, tuce britanskih i američkih generala i među svima komadant bombarderskog sastava britanske avijacije, vazduhoplovni maršal ser Artur Haris, koga su u vojsci docnije nazvali „Bomber“, ili još češće „Butcher (kasapin) Harris“, upravo zbog masivnih bombardovanja civilnih ciljeva, koja je preduzmao poslednjih godina rata.

Harisovo prisustvo te večeri postalo mi je jasnije tek kad sam saznao ciljeve svog novog zadatka. Gledao se neki crtani film, a premijer je potpisivao levo i desno, obraćajući se prisutnima. Kuriri su iz Londona neprekidno donosili crvene kožne torbe, pune depeša i poruka sa svih bojišta. Onda je, negde oko ponoći glasno uskliknuo i zavladao je tajac, a projekcija filma prekinuta. Premijer je ustao i rekao: „Upravo sam primio jednu veoma važnu vest. Sinjor Musolini podneo je ostavku“.

Bilo je to, dakle, u noći 24. jula 1943. godine. Ovaj datum bio je od velike važnosti ne samo za dalji tok rata nego i za do tada sasvim sporedno ratište na Balkanu, kuda je Čerčil bio nameran da pošalje svog mladog i ambicioznog partijskog prijatelja. „To što smo sada saznali čini vaš zadatak još važnijim“ rekao je nešto docnije Čerčil Meklejnu. „Nemačke pozicije u Italiji se ruše.

Zbog toga sada moramo što jače pritisnuti sa one strane Jadranskog mora. Morate krenuti bez odlaganja’. Onda mi je Čerčil dao izvanredno lucidan prikaz strateške situacije i onoga što želi da obavim u Jugoslaviji, sa svim detaljima ovog zadataka. Jedan od njih bio je pitanje Srbije, koja je imala presudan značaj u budućim događajima.

Saznao sam sa iznenađenjem da ima nameru da u narednom periodu izvede niz vazdušnih udara po Srbiji i da ću ja u tome imati naročitu ulogu. U tom cilju biće formirana jedna specijalna vazdušna flota (docnije je nazvana Balkan Air Force), koja će nositi glavnu ulogu u savezničkim vazdušnim operacijama. Pravi šok izazvao je kod mene Čerčilov odgovor na moje pitanje kada bi mogao da se očekuje početak ove akcije. ‘Što pre“ glasio je odgovor. ‘To jest onda kad Haris obavi najnužnije pripreme“.

Zaista, Beograd je prvi put bombardovan 20. oktobra 1943. kao targetirana meta za niz masivnih vazdušnih udara, koji će uslediti tokom cele 1944. godine. Zatim je uzastopce bombardovan Niš (15 puta), Kraljevo (6 puta), Novi Sad (3 puta), Smederevo Ćuprija, Paraćin, Kragujevac, Kovin, Pančevo, Prokuplje, Ruma, Sremska Mitrovica, Kosovska Mitrovica, Priština, Nikšić, Cetinje, Prijepolje… Leskovac i Podgorica su sravnjeni sa zemljom…

Ovi napadi bili su deo Čerčilovog plana za slamanje Srbije u korist komunista, čija je udarna pesnica postao Balkan Air Force, a direktni izvršitelj Ficroj Meklejn, koji je te burne noći u Čekersu dobio najšira ovlašćenja. Umesto brigadira Ora, koga je već imenovao komandujući general Mejtlend Vilson, Čerčil je bez mnogo diskusije postavio na mesto šefa Savezničke misije kod Tita samog Meklejna, koji je do tada figurirao kao jedan od savetnika u britanskoj misiji.

U Čekers je Meklejn ušao kao kapetan a izašao kao brigadir (čin u engleskoj vojsci viši od pukovničkog, u rangu našeg brigadnog generala) da bi, kako dolikuje, zauzeo predviđeno mesto koje je želeo njegov svemoćni pokrovitelj, čije je kodirano ime bilo „Bivši pomorac“.

Bio je to jedini takav slučaj u celom Drugom svetskom ratu. Novopečenom brigadiru Ficroju Meklejnu hiljadu misli jurilo je kroz glavu kada je napuštao Čerčilovu rezidenciju u Čekersu. Te famozne julske noći 1943. godine, gvozdenom voljom svog velikog zaštitnika i protégé-a, preskočio je sve oficirske činove i postao nešto poput generala.

Uprkos naređenju glavnokomandujućeg na Srednjem Istoku, generala Mejtlenda „Džambo“ Vilsona, Maklejn je prekonoć imenovan ne za savetnika – nego glavom za šefa Savezničke vojne misije kod Tita! Po Čerčilovom izričitom naređenju nije morao da odgovara nijednoj engleskoj vojnoj, civilnoj ili obaveštajnoj službi, osim direktno njemu, Čerčilu.

Naravno, sve to pod uslovom da se strogo drži direktiva koja je dobio te noći, o kojima je imao da ćuti i da ih izvršava kako zna i ume. O jednoj od tih direktiva piše Majkl Lis u svom Silovanju Srbije: „Pazi, Meklejn, želim da glasam za podršku Titu, ma kakve bile posledice, a ti moraš da me kljukaš argumentima za pravdanje takvog kursa u Parlamentu’. Nešto slično ovome objasnilo bi mnoge stvari. Objasnilo bi gotovo sve“, navodi Lis.

Slična naređenja imao je još jedan Čerčilov čovek od ličnog poverenja, profesor Vilijem Dikin, koji se već nalazio kod Tita. Dikin je bio prvi koga je Čerčil posvetio u svoje planove, dok su, krajem tridesetih, radili na biografiji vojvode od Marlboroa, Čerčilovog direktnog pretka. Potkovan istoričar, oksfordski „don“ i perfektan literarni stilist, Dikin je – iskreno govoreći – bio pravi autor knjige o Marlborou. (Sličnu ulogu dobio je Dikin posle rata, kao glavni redaktor Čerčilovih ratnih memoara, okrunjenih Nobelovom nagradom. Tihi i povučeni profesor „iza bršljanovog zida“, u činu demobilisanog pukovnika, igrao je, dakle, veoma važnu svetsku ulogu o kojoj, naravno, nije mnogo govorio do kraja života, što je Vinston Čerčil, kao i u Meklejnovom slučaju, umeo da nagradi).

Treći član najbliže Čerčilove okoline bio je Čerčilov sin Randolf, kome je „Bivši pomorac“ već bio naložio da se sprema kod Tita, doduše, tek kao simbolična i vazda nakresana ikebana. (Docnije, prilikom susreta u Kazerti 12. avgusta 1944. Čerčil je smejući se dobacio Titu: „Randolf je veliki partizan. Ovo me ponekad mnogo zabrinjava, ali ja sam svesrdno za vas“, beleži prevodilac u ovom susretu, stari britanski sneaker Stiven Klisold).

KOBNA ODLUKA

Meklejn je, dakle, morao što pre Titu i Dikinu. Čemu ovolika žurba? Zbog preciznog roka koji je te noći u Čekersu postavio „Bivši pomorac“. Prvo, da najdalje do novembra sroči i dostavi izveštaj o Titovoj borbi na život i smrt protiv Osovine, a o Dražinoj neaktivnosti, čak i saradnji sa okupatorom.

Ovo je bio najvažniji zadatak, jer je Čerčil planirao nešto što Meklejn još nije znao: da ovaj izveštaj u datom trenutku izvuče iz džepa na konferenciji Velike Trojice u Teheranu i dobije pristanak preostale dvojice za promenu savezničke politike na Balkanu, što mu je, konačno, i pošlo za rukom (Staljina nije uopšte morao da ubeđuje, a Ruzvelt se nije naročito protivio; i Tito i Draža su za njega bili „španska sela“).

Drugo, da pripremi vazdušnu „kampanju na Srbiju“ u kojoj su (u toj Srbiji) Tito i komunisti od povlačenja na Zapad 1941. imali vrlo slaba, gotovo nikakva uporišta. Trebalo je Srbiju obuhvatiti mrežom obaveštajnih punktova koja će služiti direktnom angažovanju nove, značajne vazduhoplovne formacije, namenjene neposrednom dejstvu na terenu. Ciljevi su bili višestruko povezani i trebalo je da postanu izvršni u trenutku savezničkog iskrcavanja na Siciliji. Sve u duhu direktive koju mu je „Bivši pomorac“ dao u Čekersu u noći Musolinijevog pada: Balkan je postao novi prioritet.

Meklejn nije oklevao i već je u časovima kapitulacije Italije padobranom spušten kod Tita u okolinu Mrkonjić grada, između Banjaluke i Jajca. Pre toga je u Kairu grozničavo formirao svoju misiju, angažujući što je mogao više aktivnih, profesionalnih oficira (sam nije bio neki naročiti ekspert za vojna pitanja, ali je hteo da imponuje svom gazdi kao generalštabni stručnjak) – kao što je bio pukovnik Vivijen Strit – ili dobre obaveštajce, kao svog bivšeg kolegu iz Forin ofisa Džona Heniker-Mejdžera, sada u činu majora, kome je smislio naročito važnu misiju u Srbiji.

Prethodno je, u duhu Čerčilovih uputstva, napravio skandal i srušio za sobom sve mostove u kairskoj centrali SOE (Uprava za specijalne operacije – britanska poluvojna, obaveštajno-diverzantska služba), koja je do tada držala sve konce u Jugoslaviji, pokazujući da ne samo da nema nameru da joj se podređuje, nego ni da je obaveštava o svojim namerama; znao je da se na Čerlilovom stolu već nalazi predlog o njenom ukidanju.

Predstavio se generalu „Džambo“ Vilsonu u novoj ulozi i dobio blagoslov. Upoznao je mladog podmaršala avijacije Vilijema – Bila Eliota, kome je Čerčil dodelio komandu nad budućom balkanskom vazdušnom flotom i sa njim počeo da kuje planove o zajedničkom radu na terenu. Dogovoreno je da inicijativa formalno potekne od Maklejna, kao šefa Misije, ali je Eliot već uveliko opremao te Balkanske vazduhoplovne snage (Balkan Air Force), kojima je bila namenjena glavna uloga na srpskom nebu. Dok se ovo kuvalo, bombardovanjem Srbije i dalje je rukovodio maršal „Bomber Butcher“ Haris, sa svojim

mešovitim sastavom britanskih „Velingtona“ i američkih „Liberatora“, koji su na Srbiju sručivali svoje smrtonosne tovare.

NEBO JE PROKLjUČALO.

Prvi posle Beograda bio je na redu Niš. U sredu, 20. oktobra 1943, u 13 časova i tri minuta „nebo je proključalo. U niskom letu, sa zaglušujućim motorima, Nišu se približava nekoliko desetina bombardera“ kaže se u jednom izveštaju. „S pomešanim osećanjima, lebdeći između straha i nade, Nišlije upiru poglede ka plavom svodu iznad grada.

Samo koji sekund kasnije neverica prerasta u šok. Zaglušujući huk avionskih motora meša se sa potmulim eksplozijama, koje se čuju sa svih strana. Iz guste prašine, koja je prekrila ceo grad, čuju se samo vapaji. Najviše iz najsiromašnijih delova grada smeštenih oko železničke stanice, iz Šumadijske, Drinske, Prizrenske, Kajmakčalanske, Šiptarske, Gvozdene i Banjalučke ulice…

Nemački okupatorski objekti u Nišu pretrpeli su samo manja oštećenja. U prisustvu nekoliko hiljada Nišlija većina žrtava je, posle opela, sahranjena u zajedničku grobnicu. Na svaku humku poboden je krst, a na sredinu zajedničke grobnice stavljen je veliki čamov krst na kome su krupnim crnim slovima ispisane reči: ’20. oktobar 1943″.

Ali ovo je bio samo početak niške tragedije. U trećem bombardovanju Niša, 30. marta 1944.“ već je potpuno uništen i razoren grad. Angloameričko udruženje ponovo bombarduje. Bombarduju čak i – groblje. Gradsko groblje bilo je potpuno razoreno, spomenici, krstovi, grobnice oskrnavljeni.

Od bombi koje su bacali Englezi i Amerikanci u vazduh su leteli i posmrtni ostaci onih koje su ti isti ubili u nekom od prethodnih naleta. Nisu im dali ni mrtvima mira. Sahranjujući svoje sugrađane pored onih stradalih pre nešto jedva više od pet meseci niški okružni načelnik, Jovan Barjaktarević, od njih se oprostio ovim rečima:

‘Ja bih razumeo bombardovanje Niša da smo mi zaraćena sila, pa da oni hoće da nas primoraju da kleknemo na kolena i da položimo oružje. Da nas primoraju na kapitulaciju. Pa zar mi nismo kapitulirali i pobacali oružje još onda kada smo se vezali za one koji su ove žrtve i prouzrokovali. Sada mi nemamo pred kim da kapituliramo, jedino ako oni hoće da kapituliramo pred Titom“, kaže se u jednom izveštaju.

Dobro je razumeo stari načelnik ono što dugo nisu mogli da shvate naši najveći umovi, najposle oni koji su se duhovno vezali za Engleze, kao što je bio istaknuti književni kritičar Bogdan Popović. Pišući o njegovoj tvrdoglavoj veri u Albion, jedan drugi profesor, Vladimir Dimitrijević, navodi kako je Popović dugo odbijao „samu pomisao na to da bi Englezi mogli da bombarduju srpski narod, koji je 27. marta 1941. toliko učinio za savezničku stvar.

Autor Antologije novije srpske lirike tvrdio je da on odlično zna Engleze“ (napisao je i čuvenu raspravu Šta Srbi imaju da nauče od Engleza?, prim. B.Z.), a kada je doživeo beogradski „krvavi Vaskrs“ 1944. rekao je „da više ne želi da živi u jednom takvom svetu… Sve iluzije su se srušile… Zaista, te godine Popović i umire, ne dočekavši da vidi Titov ulazak u Beograd, koji su omogućila, između ostalog, angloamerička bombardovanja i Staljinovi tenkovi“.

SLOMLjENO SRCE SRBIJE

Stari niški načelnik je tačno prozreo smisao bombardovanja, ali nije znao da su Tito i Meklejn već detaljno razradili Čerčilov plan odmah posle Teherana 1943, kada je „Bivši pomorac“ dobio saglasnost Staljina i Ruzvelta za svoj salto mortale na Balkanu.

Drugi prioritet, psihološko slamanje Srbije, došao je na red već početkom 1944. kada je Meklejn rasporedio svoje „oči i uši“ od Kosova do Oplenca, Džona Henikera poslao na jug Srbije, a podmaršal Bil Eliot već okupio respektivnu vazdušnu flotu na jugu Italije. Meklejnov usmeni i pismeni izveštaj od 7. novembra 1943. („Maclean’s blockbusting report“), posle samo šest nedelja u Titovom štabu u Bosni, a da Srbiju i sam rat ni omirisao nije, sasvim mu je odrešio ruke i on je Titu u pravom trenutku „predložio“ da „pomognu“ u zajedničkom ratu za Srbiju: saveznici iz vazduha, a partizani na njenom tlu.

Tito je jedva dočekao ovaj predlog. Praktično, on mu je omogućavao da se vrati u Srbiju „na velika vrata“, kao saveznički komandant, i tako potpuno sruši svog glavnog rivala Dražu Mihailovića. U pozadini ove operacije stajao je, naravno, Čerčil koji je odlučio da na prvi pogled prepusti Srbe Staljinu, a u suštini postavi Kremlju zamku u vidu Josipa Broza, što se, dugoročno, ispostavilo kao mudra igra (naravno, na srpski račun).

„Meklejnov predlog“ je oduševljeno prihvaćen. Broz je petog februara 1944. uputio naređenje svom Glavnom štabu za Srbiju (kojim su tada rukovodili Petar Stambolić i Moma Marković, otac Mire Marković) u kome predstavlja majora Henikera i precizno određuje njegovu ulogu: Englez je ovlašćen da primi sve njihove želje i označi ciljeve bombardovanja, o kojima će neposrdno odlučivati Tito i Meklejn (čitaj: Čerčil).

U naređenju se doslovno kaže: „Sve vaše želje u pogledu pomoći savezničkog vazduhoplovstva on (Heniker, B.Z) će dostavljati Savezničkoj misiji pri Vrhovnom štabu. Vrhovni štab pak će odlučiti da li će predloženi cilj da se bombarduje sa obzirom na opštu vojnu situaciju u Jugoslaviji“ (vidi ispod faksimil dokumenta). Jasnije nije moglo da bude. Tito je naređivao razorna bombardovanja Srbije i Crne Gore, koja su tražili njegovi glavni komandanti. Dvojica su se naročito istakla u tome: Peko Dapčević i Koča Popović.

„Treba tražiti da saveznici bombarduju Nikšić“ tražio je Peko, a odgovor je došao već posle nedelju dana: ovaj ponosni srpski grad 7. i 8. aprila je „sravnjen sa zemljom. Gradonačelnik Nikšića, Jevrem Šaulić pisao je tada Međunarodnom crvenom krstu u Ženevi: ‘Pod ruševinama je nađeno 500 muškaraca, žena i djece, što mrtvih, što ranjenih, dok su drugi dijelovi stanovništva bez krova i pomoći.

Saveznički avioni ne samo da su zasuli grad bombama najtežeg kalibra, nego su još gađali civilno stanovništvo iz mašinskih pušaka i vatrenog oružja“. Sutradan je Radio London javio: „Prilikom napada britanskih ‘velingtona’ na Nikšić bačene su na razne objekte blok bombe od 2.000 kilograma. Nikšić je bombardovan na traženje maršala Tita“.

Ovo je podvučeno i javno rečeno da se zna „ko su sada gazde“, kako je stvar formulisao Majkl Lis. Major Danilo Salatić, povodom bombardovanja Nikšića, javljao je Draži: „Narod donosi zaključak: što Pavelić sa Nemcima nije uspeo da uništi, to će dokusuriti Tito sa Englezima“.

Peko i Mitar Bakić dalje zahtevaju: „Neka bombarduju Sjenicu, Bijelo Polje i Podgoricu“. Titov odgovor stiže iz vazduha: 5. maja 1944. na Podgoricu je krenulo 120 četvoromotornih bombardera, koji su iza sebe ostavili krvavu pustoš. Pola Podgorice je sravnjeno sa zemljom. Od 15.000 žitelja, 4.500 dece, žena i staraca je teže ili lakše ranjeno. Engleske i američke bombe ubile su svakog šestog žitelja Podgorice. Ubijeno je 2.500. Nemci su imali samo 15 mrtvih“ kaže jedan izveštaj.

Ciljeve u Srbiji targetirao je, tada još iz Rima, Titov novi komandant Glavnog štaba Srbije, general-lajtnant Koča Popović. „Popović je određivao ciljeve, a da uopšte nije bio u Srbiji. On traži da se bombarduje Beograd, čak i određene ulice: ‘Zahvatiti žensku učiteljsku školu i gimnaziju u Kraljice Natalije ulici, Narodnu skupštinu, ul. Kralja Aleksandra, pa Trgovačku akademiju, ul. Žorža Klemansoa pa Palatu Albanija, pa školu Kralja Aleksandra na Topčiderskom brdu, pa jugozapadnu stranu groblja na Banovom brdu…“.

Kao što se vidi, nijedan od ovih ciljeva nema vojnog značaja, niti je imao ikakve veze sa povlačenjem Nemaca. Bilo je to zaumni plan razaranja građanske i kulturne Srbije. Kakva je unutrašnja sila gonila „starog Beograđanina“ Koču Popovića da sladostrasno predlaže razaranje svog rodnog grada možda nikada nećemo uspeti da objasnimo, ali se njegov prilog Čerčilovom paklenom naumu može dolazati činjenicama. Bombarderi nisu leteli dovoljno nisko da bi precizno gađali žensku školu u Kraljice Natalije ili nesrećno Topčidersko groblje (!), ali su tepisi bombi „kasapina Harisa“ masivno pokrivali srpske civilne ciljeve kao krvava predigra za Drezden i Keln.

„FAKE NEWS“ RADIO LONDONA

Beogradski „krvavi Vaskrs“ 16. i 17. aprila 1944. godine nije bio kraj, već tek preludijum za orgiju smrti, koju Srbiji pripremao „veliki saveznik“. Nije pomogao ni detaljan izveštaj o masovnim civilnim žrtvama, koji je sačinio Nedićev ministar Tanasije Dinić, a koji je preko Turske prošvercovan na Zapad. U izveštaju se, između ostalog, navodilo:

„Oštećene su, pre svega, sve bolnice. U krugu Opšte državne bolnice najviše je upropašćeno dečije unutrašnje odelenje. U glavnoj vojnoj bolnici pogođeno je rendgenološko i zubno odelenje i bilo je mrtvih. Žrtve su bili bolesnici, a i dve bolničarke teže su povređene. Na bolnicu za duševne bolesti palo je takođe više bombi ali nije bilo žrtava.

Nastradala je takođe bolnica za zarazne bolesti, amfiteatar patološkog Instituta i Centralni higijenski zavod. Ortopedski zavod sa bolnicom i Invalidsko odelenje potpuno su uništeni i tu se više ne može obavljati rad. Sem toga, demoliran je Državni dom za mušku decu i Dom slepih. Škola za nudilje je srušena i dve sestre su poginule.

Berza rada je teško oštećena, kao i Glavni ured za osiguranje radnika Dom Srpske zajednice rada dobio je puni pogodak. Iako su bile teško oštećene, sve ustanove, izuzev onih srušenih nastavile su rad, a mnoge ga nisu uopšte prekidale, uprkos bombardovanju. Primer u tome davale su Opšta državna bolnica, Glavna vojna bolnica, Bolnica za duševne bolesti i Bolnica za zarazne bolesti, koja je pod vatrom uspela da evakuiše najteže bolesnike.

Isto tako pokazalo je veliko požrtvovanje Materinsko udruženje“. Porodilište u Krunskoj ulici takođe je dobilo direktan pogodak i Beograđani su nekoliko dana gledali jezive, apokaliptične prizore raskomadanih beba, čiji su delovi tela visili po granama okolnog drveća. (Kada smo, nedavno, gledali film Balkanska međa, u kome se prikazuje bombardovanje beogradskog porodilišta u NATO agresiji 1999. godine, nismo mogli da se ne setimo ovog zastrašujućeg prizora).

Emigrantska vlada u Londonu, koja je sve ovo predočila britanskom Forin ofisu, preduzela je i izvesne korake da se suludim bombardovanjima civilnih ciljeva u Srbiji stane na put. Bi-Bi-Si je na Uskrs 1944. objavio vest da su saveznici na zahtev maršala Tita bombardovali Beograd. „I kao što je navedeno i objšnjeno od strane Bi-Bi-Si-ja, ova namena ima više politički nego vojnički karakter“ (Vlahović).

Na to je već sutradan reagovao dr Bogoljub Jevtić, poslanik jugoslovenske vlade na engleskom dvoru i u Forin ofisu, i uručio demarš zbog „direktnog stavljanja saveznika na jednu stranu u građanskom ratu“. Doslovno: „Jugoslovenska vlada duboko je zabrinuta kad su takva bombardovanja predstavljena kao intervencja u korist jedne a protiv druge strane, što ostavlja utisak … da veliki saveznici aktivno uzimaju učešća da pomognu jedan politički pokret, koji je jugoslovenskom narodu u celini tuđ i negativan.

Jugoslovenski narod, pošto je bio predmet ognja i krvi neprijateljske okupacije, sada (je) stavljen u poziciju da bude bombardovan od savezničke strane“. Jevtiću je ser Aleksandar Kadogan, stalni skretar u Forin ofisu i Idnova desna ruka, usmeno i lakonski obrazložio da je to samo deo britanskih „dalekosežnih operacija protiv neprijatelja“, pri čemu ni Beograd nije izuzetak („Ja sam ambasadoru skrenuo pažnju šta mi momentalno radimo u Francuskoj“ beleži Kadogan, ali i dodaje: ‘Nama bi bilo draže da je Bi-Bi-Si objasnio bombardovanje na ovoj liniji, nego na način na koji je to učinio’. („To što je Kadogan rekao ambasadoru Jevtiću 18. aprila 1944, bio je bacanje prašine u oči i pokušaj opsenjivanja prostote“, piše Vlahović).

Odgovor Forin ofisa povodom vaskršnjeg bombardovanja Beograda bio je takođe skriveni znak negodovanja protiv Čerčilovog plana razaranja Srbije, koje je diskretno, da ne povredi svog šefa, ispoljavao ministar inostranih poslova Entoni Idn. Ali posle rata, upitan šta mu na kraju karijere leži na savesti, Idn nije oklevao da odgovori: „Naša izdaja Mihailovića“.

U dubini duše, Idn je bio duboko protivan celom Čerčilovom preduzeću na Balkanu. Forin ofis je, na primer, gunđao protiv lažnog izveštavanja Bi-bi-sija, koje je na zvaničnom britanskom radio servisu sprovodio Čerčilov štićenik H. D. Herison, još od početka 1943. godine. „Na svoju ruku“ je Bi-Bi-Si zauzeo neprijateljski stav prema Draži i njegovom pokretu.

Herison je u svojim komentarima govorio Srbima: „Što se trava više kosi, više raste“. „Ako narod u Jugoslaviji uglavnom sledi partizanske vođe, mi ne možemo podržavati Mihailovića i njegovu dominirajuću srpsku grupu“ (23. januar 1943).

Sve od tada do kraja rata stav britanskog Javnog servisa bio je antispski „i pored intervencije Forin ofisa da to neprijateljstvo obuzda“ (Vlahović). Punih šest meseci pre noći u Čekersu puštao je Čerčil probne balone velikog zaokreta preko svog čoveka Herisona, ne dirajući, navodno u „njegovu autorsku slobodu“ (Elizabet Barker).

Ta sloboda se ogledala u Herisonovim (čitaj: Čerčilovim) lažnim vestima i podmetanjima. Tako je i britanski diverzant Majkl Lis besneo na svoj državni radio što je demoliranje pruge Beograd-Solun od 30. septembra 1943, koje je izvršio on lično, razglasio kao – uspeh partizana!

Isto tako, dizanje u vazduh mosta kod Višegrada, koje je krajem septembra izvršio major Arči Džek uz podršku 2500 četnika, kada je poginulo 200 Nemaca i to sve pred očima brigadira Armstronga, šefa engleske vojne misije kod Mihailovića, Bi-bi-si pripisuje – Titovim partizanima!

U knjizi Majkla Lisa Silovanje Srbije – britanska uloga u Titovom grabljenju vlasti navodi se još primera tendencioznog i sistematskog delovanja Radio Londona u korist komunista. U suštini, celokupno izveštavanje britanskog Javnog servisa u toku i posle Čerčilovog „velikog zaokreta“ 1943. i 1944. jedan je od ranih primera tehnike fake news današnjeg false flag novinarstva gotovo svih medija duboke države na Zapadu.

Jedna uporedna analiza, za koju ovde nemamo prostora, pokazala bi da koreni današnjeg „izveštavanja“ ovog tipa sežu upravo do Herisonovih emisija iz 1943 – 1945. kojima raspolažemo i koje je od početka podržavao Čerčil. To objašnjava slobodu čak i drskost Herisona i mis Elizabet Barker u njihovim odgovorima Forin ofisu.

TAJNA „NEDELjE PACOVA“

Herisova kasapska bombardovanja, smenili su vazdušni udari BAF-a (Balkan Air Force – Balkanske vazdušne snage), koje su zvanično formirane 7. juna 1944. kod Barija u Italiji pod komandom vicemaršala RAF-a Bila Eliota. U blizini se, zbog potrebe tesne koordinacije, od tog dana nalazila i Maklejnova pozadinska baza majora Pitera Mura.

BAF je bio sastavljen od 15 najrazličitijih tipova aviona pokupljenih iz Sredozemne vazdušne flote saveznika i imao grčke, poljske, južnoafričke, engleske, američke, čak i sovjetske i jugoslovenske posade. Do maja 1945. izvršio je više od 38.340 letova i na bivše jugoslovensko tlo bacio 6650 tona bombi. Jedanaest puta je bombardovao Beograd.

U njegovom dometu našli su se i civili Sremske Mitrovice, Rume, Velikog Bečkereka, Kruševca, Peći, Kragujevca, Kovina, Pančeva, Velike Plane, Bijelog Polja, Prijepolja, Kuršumlije, Prokuplja, Vučja, Lebana, Grdelice, Podujeva, Raške, Stalaća, Mitrovice, Prištine, Novog Pazara, Cetinja, Žabljaka, Šavnika, Kolašina, Andrijevice, Gacka, Bileće…

Dana 22. jula 1944. ustremio se na voz koji je prevozio građanstvo između Kraljeva i Čačka. Pošto mu četiri mrtva i dvanaest teško ranjenih nije bilo dovoljno, na stanici u Kraljevu ubija još trideset ljudi. U noći 11. avgusta 1944. razarajući Kraljevo šest bombi baca na Dečiji dom (taj Dečiji dom ustanovio je Nedić za ratnu siročad i decu srpskih izbeglica iz svih krajeva bivše Jugoslavije). „Nedelja pacova“ kao da se nikada nije završila.

Slučaj sa putničkim vozom br. 393 kao „legitimnom metom“ ponovio se gotovo identično u Grdeličkoj klisuri 1999, u NATO agresiji na Srbiju. Ima još dosta ovakve literature za učiteljicu života.

Spisak bombardovanja BAF-a još nije potpun jer je ovaj deo arhive bio zatvoren za javnost sve do početka HHI veka, a delmično je to i danas. Čemu ova misterija? Pretpostavlja se da ratni dnevnici BAF-a kriju dokazni materijal koji bi se mogao naći na udaru Deklaracije o ratnim zločinima UN prema civilnom stanovništvu, koji nikada ne zastarevaju.

Da su ovakvog činjenja bili svesni u Britaniji svedoči iznenada probuđena savest, koju ovde citiramo. A da se o tome dobro znalo u Titovoj najbližoj okolini otkriva panika koja je obuzela Kardelja kada je čuo da će se i Ljubljana možda naći na listi legitimnih ciljeva „Nedelje pacova“.

To je kod njega izazvalo oštru reakciju i ozbiljnu ljutnju, pa on u pismu Vrhovnom štabu piše sledeće: „Ne razumem koje vas potrebe teraju na to i u čiju korist bi bilo to bombardovanje. Nema sumnje da bi i u Ljubljani bilo na hiljade naših mrtvih ljudi, a neprijatelj ne bi pretrpeo gotovo nikakve gubitke. U tome imamo iskustva iz cele Jugoslavije.“ (29. juli 1944. godine).

KRVAVO KOLO LESKOVAČKO

U leto 1944 Tito je započeo svoju veliku bitku za Srbiju. U stvari, završnicu rata. Kao što mu je Maklejn obećao, mogao je u potpunosti da računa sa Čerčilovom vazdušnom i logističkom podrškom. Istoričari danas tvrde da nije bilo veće i konkretnije savezničke podrške u celom Drugom svetskom ratu.

Bitka za Srbiju, okončana ulaskom sovjetskih tenkova u septembru 1944, počela je savezničkom vazdušnom kampanjom nekoliko meseci ranije, kada je u noći između 10. i 11. jula iz Južne Italije avionima BAF-a u Južnu Srbiju dopremljen novi partizanski Glavni štab Srbije na čelu sa generalom Kočom Popovićem, a smenjen nesposobni Petar Stambolić, čiju je kompletnu logistiku (što je jedino funkcionisalo) vodio Džon Heniker-Mejdžor, sa svojim misijama raspoređenim po južnoj Srbiji. Videli smo da je Koča odmah počeo da traži masivna saveznička bombardovanja. Bio je to trenutak da se u bitku uključi i sam brigadir Meklejn.

„Već ranije sam imao na umu organizovanje jedne vazdušne operacije, koju sam nazvao Nedelja pacova (Ratweek)“ seća se Ser Ficroj. „Konačno se ispunila moja želja da odem u Srbiju i to upravo u jednom tako važnom času. Nameravao sam da se pridružim Džonu Heniker-Mejdžoru, koji se nalazio u štabu Koče Popovića.

Računao sam da ću biti u dobroj centralnoj poziciji. Tito je Koči poslao depešu da ću mu uskoro doći, kako bi on preko mene mogao koordinisati svoje operacije sa naletima savezničke avijacije, predviđene Nedeljom pacova. Heniker-Medžor mi je javio da se štab Koče Popovića nalazi na obroncima planine Radan iznad grada Leskovca, na pruzi Beograd-Solun, što je bila idealna pozicija“. (Idealna utoliko što je Nedelja pacova nominalno trebalo da bude samo operacija ometanja nemačkog povlačenja sa Balkana).

U stvari, Nedelja pacova bila je najveća britanska akcija na strani partizana u srpskom građanskom ratu. Elitnu Titovu Operativnu grupu iz Crne Gore pod komandom Peka Dapčevića odbacila je četnička formacija jurišnih korpusa Račića i Keserovića daleko na zapad i Peko je morao ići u susret Sovjetima preko Valjeva i Beograda.

Neiskusne i sasvim nemotivisane trupe Glavnog štaba Srbije sa Kočom Popovićem poterala je ista četnička grupacija daleko na jug, na Kosovo, odakle su morale da se vrate zbog napada Šiptara. Nemci ne samo da se još nisu povlačili nego su mirno posmatrali kako se Srbi međusobno satiru u kotlu između Ibra, Toplice i Jablanice. Koča je leteo tamo-amo po ovom paklenom grotlu i vapio za pomoć, zahevajući „ozbiljnije bombardovanje Leskovca“.

Bio je pravi trenutak da se nešto preuzme, a Meklejn je već imao odrešene ruke. I ostvarila se njegova Nedelja pacova na „idealnom mestu“, u prvoj nedelji septembra.

„Dok smo doručkovali tog 6. septembra stigla je depeša od Bila Eliota da će tačno u 11,30 časova Leskovac bombardovati formacija od 50 „Letećih tvrđava“ pričao je Meklejn. „Napadu tako velikih razmera nismo se nadali. Kao kad bi neko upotrebio težak kovački čekić da bi razbio jedan lešnik.

Bilo je očigledno da su Balkanske vazdušne snage odlučile da svoj prvi zadatak u Nedelji pacova izvrše kako dolikuje. Sakupili smo se na vrhu brežuljka i čekali. U krošnjama drveća cvrkutale su ptice. Teško je bilo zamisliti spokojniji prizor“. Zatim je pričao Ser Ficroj o kreketanju žaba iz obližnje bare i zujanju insekata iz nekog kukuruza, dok je debelim žaračem podsticao vatru u dvorani svog zamka u Strahuru, pored fjorda Loh Fajn, u Škotskoj. Aveti Leskovca nisu mu silazile sa lica.

Profesor dr Momčilo Pavlović, direktor Instituta za savremenu istoriju u Beogradu, sa Veroljubom Trajkovićem autor knjige Savezničko bombardovanje Leskovca 6. septembra 1944. Studija i dokumenti, navodi: „Civilne žrtve bile su neizbežne, a odgovornost za njihovo stradanje leži na komandi Balkanskih vazduhoplovnih snaga stacioniranih u Bariju i na partizanskom vođstvu, posebno na komandantu Koči Popoviću, koji je nešto ranije tražio bombardovanje, ne posebnih ciljeva u gradu kao u prethodnim zahtevima, nego, jednostavno, grada Leskovca…

Stravično bombardovanje Leskovca Koča Popović je sa Meklejnom posmatrao sa brda Petrovac“. „U jednom trenutku se učinlo kao da je čitav Leskovac odleteo u vazduh, u pravom orkanu prašine, dima i ruševina“ svedoči Maklejn. „Do naših ušiju doprla je strašna buka, tako jaka da se činilo da će nam prsnuti bubne opne“.

Bilo je jezivo – priseća se Jovan Miljković (84) iz Leskovca, nastavnik u penziji. „Pošto je savezničko bombardovanje bilo i 31. avgusta, moja porodica je od tog dana svakog jutra oko osam sati bežala iz grada u obližnje selo Rudare. Nismo, dakle, bili u samom gradu, ali kada smo se po podne vratili, Leskovca kao da više nije bilo. Pustoš je reč koja bi najbolje opisala ono što smo zatekli. I hiljade poginulih i ranjenih“.

Meklejn završava: „Ponovo je zavladala tišina, koju je prekidalo samo naricanje neke žene. Rekli su mi da je imala rođake u gradu. Ostaci Leskovca ležali su pred nama pokriveni dimom dok je grad obavio žestoki plamen. Čak su i partizani bili potreseni…

Kad sam se okrenuo, poslednje što sam spazio bila je grupa pobednički raspoloženih partizana, koji su igrali kolo oko jedne od mnogobrojnih vatri. Njihove crne siluete, ocrtane pred plamenom, činile su mi se kao neki pakleni demoni“. Zatim je dodao još jedan trupac u vatru svog kamina i sasvim zaćutao.

Ko je gradio, a ko rušio „Srpski Mančester“?

U svom rukopisu Slovo o Igoru profesor arhitekture dr Predrag Ristić (za prijatelje popularni „Peđa Isus“) seća se kako je predratni tekstilni magnat Teokarović angažovao čuvenog ruskog arhitektu Grigorija Samojlova (neimar „Palate Beograd“ i drugih znamenitih prestoničkih zdanja) dajući mu vilu i fijaker u Leskovcu da mu gradi fabrike tekstila. „Samojlov je u fijakeru, na kolenima, držao lipovu dasku za crtanje vozeći se od jednog gradilišta do drugog, i tako je bio nazidan ‘srpski Mančester’ koji je proizvodio, bez gubitaka, štofove svetskog kvaliteta“.

Tako su Srbi i Rusi gradili Leskovac – „srpski Mančester“ – da bi ga za jedno jutro , 6. septembra 1944. godine, razorili Englezi i komunisti.

Majkl Lis, Meklejnov brat po oružju i zemljak Britanac, takođe pripadnik specijalnih snaga poslat u Srbiju, progovorio je tek posle mnogo godina: „Bomabrdovanje Leskovca od strane BAF-a, polomilo je srce Srbije i pokazalo da su Britanci čvrsto na strani partizana. Ponavljam da sam iskreno ubeđen da je britanska saradnja bila odlučujuća u komunističkom osvajanju Srbije. Zar nas nije sramota?“

TITO JE MOJA NAJVEĆA GREŠKA

Nekoliko dana posle bombardovanja Leskovca, Meklejn i njegov zaštitnik doživeli su pravi šok: Tito je „bez traga i glasa“ (Čerčil) nestao iz svog štaba na Visu! General Vilson je zahtevao od Meklejna da smesta pronađe Tita, ali brigardir nije imao ni blagu ideju gde bi ovaj mogao da bude.

Zato je avionom BAF-a pohitao u Valjevo, gde se nalazio štab Peka Dapčevića, pretpostavljajući da bi Tito mogao biti tamo, jer je udar sa južnog krila propao uprkos leskovačkom masakru, a ruski tenkovi približavali su se sa istoka, iz Rumunije. Ali Tita ni tamo nije našao. Izveštavajući svog gazdu o ovome, Meklejn ga je tešio pričom da Srbi, posle vazdušnih udara, „pokazuju svaki znak prihvatanja Titovog političkog gledišta“, tj. da su „savili šiju“ i da je sada situacija u Srbiji „mnogo bolja“.

Ali to više nije zanimalo „Bivšeg pomorca“. Bio je besan i ponižen. Ovaj bes pretvorio se u očaj kada mu je, nedelju dana kasnije, sam Staljin (… „sa osmehom“…) povrdio da je Tito bio kod njega i da sada na sovjetskim tenkovimima ulazi u Srbiju, iz pravca Krajove!

Cela Čerčilova zamisao prsla je kao mehur sapunice i još je dozvolio da ga njegov miljenik debelo povuče za nos. Bio je to šamar od koga je „Pomorac“ dugo dolazio sebi i nikada nije uspeo da se sasvim oporavi. Odmah je, poput razmaženog deteta, tražio od Idna da celu britansku politiku okrene protiv Tita.

„Tita treba ostaviti samog u planinama, da se kuva u balkanskom sosu koji je gorak. Vama je poznato moje gledište o Titu u koga sam izgubio poverenje kad je odmaglio sa ostrva Visa. Ja se radi ovog slažem da celokupno naše snabdevanje Tita treba potpuno prekinuti“.

Ali je tada došlo Idnovih pet minuta i on je „Bivšeg pomorca“ učtivo opomenuo da novi „U-turn“, pod sadašnjim uslovima, više nije moguć; 50-50 posto bilo je, posle Moskovske konferencije, već na snazi. „Tačka do koje smo došli ne dozvoljava nam iznenadni preokret naše politike“, odgovara Idn.

„Kako bismo mogli objasniti promenu naše politike Amerikacima, jer Sjedinjene Države nikada nisu bile oduševljene našom propartizanskom politikom. Hoćemo li sada da objašnjavamo Amerikancima da posle svega Tito nije ispao ono što smo se mi nadali?

Tito se zaista poneo nezahvalno i necivilizovano prema nama. Ali ja sam očekivao da će se to dogoditi. Možda je moguće ukinuti mu vojničko snabdevanje i slično, ali mi ne bi trebalo da se povlačimo i da sve ostavimo Titu i Moskvi“ (18. marta 1945).

Britansko-jugoslovenski odnosi bili su jedno, a lično raspoloženje Čerčila sasvim druga stvar. Ni kada je pao sa vlasti, „Bivši pomorac“ nije zaboravio poniženje koje mu je naneo Broz. Za vreme jedne večere u Briselu 11. decembra 1945, izjavio je: „Za vreme rata smatrao sam da mogu verovati Titu… Sad dobro vidim da sam napravio jednu od svojih najvećih grešaka u ratu“.

Izjavu je 1946. potvrdio Čerčilov lični savetnik „Džok“ Kolvil: „Ova izjava zaista predstavlja Čerčilovo gledište i ja ne mislim da bi on zamerio ako bi ista bila objavljena“ (15. januar 1946).

Još jednom se Čerčil prenemagao i to pred kraljem Petrom Drugim Karađorđevićem. Dr Ilija Jukić, koji je ovo video i čuo, beleži da je za vreme blagodarenja za pobedu u Drugom svetskom ratu, održanom u katedrali Svetog Pavla u Londonu, Čerčil mimo svakog protokola prišao kralju i rekao mu: „Žalim, duboko žalim, Vaše Veličanstvo, za sve što se odigralo.

Ja Vas nisam izdao, ja sam bio prevaren“. Ali ovaj stari licemer nikada nije izrazio ikakvo kajanje zbog četrnaest bombardovanja Beorada 1943-1944 i desetina hiljada nevino stradalih Srba u ovim ratnim zločinima.

Ni zbog onih raskomadanih beba u Krunskoj ulici.

Autor: BOŽIDAR ZEČEVIĆ

Izvor: STANDARD.RS